Prostorije NDNV-a , Novi Sad, 18. 11. 2005, 19h
UČESTVOVALI:
- Radovan Kupres, programski direktor Inicijative mladih za ljudska prava
- Vera Šoti, novinarka
- Žužana Serenčeš, novinarka
- Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV
Dinko Gruhonjić:
Tema naše večerašnje tribine je izveštavanje domaćih medija o Kosovu, a podloga za razgovor je knjiga “Novinari to mogu”, koju je objavila Inicijativa mladih za ljudska prava iz Beograda, a koja je, mada medijski slabo ispraćena, veoma važan dokument o bitnom segmentu javnog života u Srbiji, a to je odgovornost za javno izgovorenu reč, odgovornost koja ni posle petokotbarskih promena nije zaživela na ovim prostorima. Izveštavanje naših medija o Kosovu i dalje je prepuno stereotipa; ono i dalje hrani svaku vrstu mržnje i nerazumevanja. Situacija nažalost nije mnogo bolja ni na Kosovu – o čemu takođe govori ova knjiga – kada su u pitanju mediji na albanskom jeziku i njihovo izveštavanje o Srbiji i Srbima na Kosovu. Dijalog između medija manje-više ne postoji, pogotovo između “mejnstrim medija”, odnosno između velikih nacionalnh medija koje se kreću isključivo u sferama stereotipa. Tek na margini, vredne nevladine organizacije poput Inicijative mladih za ljudska prava, pokušavaju da probiju oklop koji je užasno jak, te donekle uspevaju da uspostave pokidane veze među ljudima, pa i među novinarima sa Kosova i iz Srbije.
Radovan Kupres:
Mada nije primereno da u ovoj prilici koketiram sa hrišćanskim misticizmom, rekao bih da je knjiga “Novinari to mogu” u znaku broja tri. Kao prvo, u njoj su skupljeni rezultati tri različita projekta koje je vodila Inicijativa mladih za ljudska prava, a takođe knjiga je i na tri jezika – srpskom, albanskom i engleskom.
Projekat “Novinari to mogu”, po kojem je dobila ime, bio je skroman pokušaj – i ne baš toliko skroman s obzirom da drugih pokušaja i nema! – da se uspostavi profesionalna saradnja između novinara iz Srbije i sa Kosova, te pokušaj bar delimičnog otklanjanja apsolutno čvrste blokade koja postoji manje-više na obe strane. Mi smo se bavili razmenom informacija, organizovali smo posete Kosovu, pomagali smo našim kolegama iz Srbije da dole uspostave kontakte, pokušavali smo da kroz dijalog sa njima dođemo do nekih tema koje potpuno izostaju u javnom govoru u Srbiji, a koji su vezani za svakodnevni život na Kosovu i kosovsku stvarnost. Zadovoljstvom nas je ispunila činjenica da su se kao rezultat ovog projekta po prvi put u srpskim medijima pojavili tekstovi i prilozi koji su o Kosovu govorili izvan te manihejske podele na nas dobre i njih zle, izvan te hiperrealnosti koja je kod nas u predmodernoj fazi.
Kada je reč o izveštavanju naših medija o Kosovu, treba reći da se kosovskim problemom, koji je odista realan i velik, niko ne bavi na ozbiljan način. Sve se svodi na održavanje slike “što gore to bolje” i na stereotipe. Ako ništa drugo, prosto je neodgovorno prema javnom mnjenju u Srbiji uskraćivati mu realnu sliku o Kosovu i sve činiti da kosovski tabu opstane. Odnos Srbije prema Kosovu može se opisati i uzrečicom da se “u kući obešenog ne govori o konopcu”. Ovde se doduše o Kosovu govori stalno, ali se ne kaže ništa, ili niko ne može da razume šta je rečeno. Setimo se prvo mantre “standardi pre statusa”, pa onda mantre, koja je usledila kada se videlo da status neće beskonačno čekati standarde, a koja nije jasna ni onima koji su je proizveli – “više od autonomije, manje od nezavisnosti”. A sve to skupa veoma malo govori o tome šta se zapravo na Kosovu dešava, a što naša javnost ima pravo da zna. Plašim se da će jednog dana Srbija da se pretvori u bolesnika kojem je amputirana i ruka i noga, a on i dalje oseća bol u amputiranimm ekstremitetima i da će ta frustracija jako dugo da obeležava društvene i političke odnose u Srbiji.
Kako god, mi smo u tom projektu uspeli da proguramo neke potpuno marginalizovane teme, na primer: pitanje žena na modernom Kosovu je veoma zanimljiva tema – šta se tamo dešava, kako žive urbane mlade žene, i slično… Moj omiljeni tekst, koji se u okviru našeg projekta, pojavio na stranicama “Vremena” nosi naslov “Menhetn na prištinskim ulicama”, a cilj je bio da prosto malo relaksiramo publiku… Kada se vratim iz Prištine i kada razgovaram sa rođacima, oni mi postavljaju pitanja tipa da li sam nosio pancir i slično. (Moram priznati da je i meni samom bilo nelagodno kada sam prvi put došao u Prištinu i da sam mislio da sa prijateljima iz Beograda na prištinskim ulicama moram da govorim na engleskom jeziku, a kada sam shvatio da mogu sasvim normalno da pričam i na srpskom jeziku, tek tada mi je bilo jasno da sam i sam bio žrtva medijske slike Kosova u Srbiji.) Kada im ja kažem da u svaku prištinsku prodavnicu možete slobodno ući i govoriti na srpskom jeziku, da ne samo da nećete imati problema nego vam se može desiti da to što tražite dobijete besplatno, kao što se recimo meni desilo, uz molbu prodavca da kažete i drugima da slobodno dođu, to na njih odista deluje relaksirajuće. Hoću da kažem da bi realna slika o svakodnevnom životu relaksirala traumatičan odnos Srbije prema Kosovu.
Drugi projekat, čiji su rezultati takođe skupljeni u ovu knjigu, “Odgovornost za javno izgovorenu reč”, sastojao se od tromesečnih analiza sadržaja najuticajnijih štampanih medija iz Beograda i Novog Sada, analiza načina na koji izveštavaju o Kosovu. Zajednički, ključni zaključak jeste da u tim medijima potpuno izostaje interesovanje za nešto što bi moglo da bude izvor sa druge strane. Sviđalo se to nekome ili ne, Kosovo ima svoje institucije, svoje političke partije, ima značajne subjekte u društvenom životu, i mislim da bi bilo jako dragoceno za javnost Srbije da može da čuje njihove stavove, njihovo mišljenje. Ovde se, međutim, neprestano insistira na izvorima sa tzv. srpske strane, a uglavnom su to predstavnici srpskih političkih partija ili predstavnici crkve, koja se tretira kao ključni politički činilac u “srpskom bivstvovanju na Kosovu”, što svakako ne može da izrodi ništa dobro.
Kolege na Kosovu su radile, paralelno, analizu pisanja kosovskih štampanih medija, i tu su se takođe pojavili slični klišei, samo u suprotnom pravcu. U istraživanju kosovskih medija vidljivo je kako se odnos prema Haškom tribunalu promenio za 180 stepeni kada su se obznanile prve optužnice prema Albancima, kada je doveden u pitanje mit o oslobodilačkom ratu. Videlo se koliko ima malo razumevanja prema nužnosti da svi građani Kosova imaju podjednaka prava i videlo se da se toj potrebi posvećuje veoma mala pažnja.
Treći projekat koji je u knjizi predstavljen jeste tzv. slučaj Radivoja Papovića, rektora Univerziteta u Prištini koji se “proslavio” time što su za vreme njegovog rektorovanja svi albanski studenti proterani sa fakulteta. On je bio čovek od ekstremnog poverenja Slobodana Miloševića i njegove klike, a u nekim momentima mnogo radikalniji i od samog Miloševića. Bilo je momenata kada je optuživao Beograd da je njegova politika prema Kosovu isuviše meka. Posle svega toga, Papović je ponovo postavljen za rektora Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, nedugo posle formiranja vlade Vojislava Koštunice, što je veoma paradigmatično, jer je tim činom odmah pokazana sklonost ove vlade ka restauracijskim procesima i ka rehabilitaciji istaknutih pojedinica iz našeg bivšeg života. Taj čin je paradigmatičan i za odnos srpske političke elite prema Kosovu. Ako neko zaista misli, a nalazi se na odgovornoj funkciji, da je potrebno vratiti Papovića, onda je to veoma loša poruka svima, i ne znam kako bi se mogla usaglasiti sa tim – “više od autonomije, manje od nezavisnosti”.
Vera Šoti:
Kada bi neko od nas želeo da pročita, iz medija sazna, kako danas izgleda otići u Prištinu, kako izgleda proći kroz Prizren, on niti iz jednog našeg medija ne može da dobije tu informaciju. Jedino, možemo to da saznamo od ljudi koji su boravili na Kosovu i koji umeju da vide šta se tamo dešava.
Danas sam slučajno/namerno pogledala TV dnevnik TVNS u 17 časova, i na njemu nije bila niti jedna informacija iz Vojvodine, ali je zato bilo 17 priloga vezanih za Kosovo. Iz dnevnika nisam uspela ništa da saznam, jer se sve svodilo na puko prepucavanje – više nije popularna mantra “manje od nezavisnosti, više od autonomije”, već je popularna ideja o podeli Kosova, te su se u prilozima raznorazni određivali prema toj ideji. Treba reći da je plan podele Kosova zapravo plan Dobrice Ćosića, odnosno plan one mračne sredine iz koje je sve ovo što nam se dešavalo i što nam se dešava i poteklo. Jer, sve naše nevolje potekle su od Memoranduma SANU i Dobrice Ćosića i zlih staraca koji su oko njega okupljeni.
Da vas podsetim, uskoro će biti 25 godina od tzv. martovskih događaja na Kosovu, kada je sve počelo sa nekakvom bubašvabom u supi ili šta slično. Da li se sećate da je tada uvedeno prvi put vanredno stanje u Srbiji, koje nikada nije ni ukinuto, nikada nije povučeno rešenje o vanrednom stanju koje je potpisao Nikola Ljubičić? I tada je počelo izveštavanje sa Kosova koje je bilo “fantastično”. Pamtim vreme dok su još trajale demonstracije i kada se Dušan Mitević (kao onomad Smiljko Šagolj što se slikao pored nekog zida u Bosni i rekao da je u pitanju Berlinski zid) slikao negde u Beogradu i rekao da se nalazi u Prištini, gde je sve mirno i opušteno. A u Prištini su se ljudi makljali! Onda je krenulo “pravo izveštavanje” sa Kosova, prepuno stereotipa – mislim da je i tu TV Novi Sad uložila poseban trud – gde su se, recimo, postavljala pitanja zašto Albanci zidaju velike zidove oko porodičnih kuća, sa spremljenim odgovorom – da oni prave zapravo utvrđenja za rat! To je bilo ne pre 25 već pre 20 godina i trajalo je sve dok se Milošević nije pojavio na Kosovu i rekao to što je rekao, pa je potom počelo pravo ludilo.
Podsećam vas da se onda ludilo okrenulo prema Vojvodini i da je u Novom Sadu Milošević krenuo u prvo rušenje države. Sa opravdanjem da Vojvodina, je li, nije dovoljno saučestvovala na Kosovu. Sećam se da se tada Gordana Suša pojavila u Novom Sadu, da je, kao slučajno, došla vozom koji je sa Kosova dovezao Srbe da protestuju ispred Izvršnog veća Vojvodine, kosovske Srbe koji su se, eto, spontano okupili. Mnogo toga se zaboravi. Zaboravilo se, recimo, da je Suša izveštavala kada je Olivera Katarina, u znak protesta je li, pevala ispred zgrade vojvođanske vlade.
Hoću da kažem da manipulacija traje dugo, veoma dugo, pa sve do danas. Danas je, recimo, centralna figura u TV dnevniku bila nekakva bolnica u Gračanici. Valjda se u Gračanici pravi nekakva Srpska Priština, jer se mnogo šta preselilo u nju. U Gračanici se, je li, pravi klinički centar, a sve naravno plaća Ministarstvo zdravlja Srbije, odnosno mi, poreski obveznici. Sad pravimo tu bolnicu! Nek bude svugde bolnica što se mene tiče, ali hajde malo ipak da se vidi čemu sve to služi. I da li ćemo mi novinari sledećih ne znam koliko godina morati da izveštavamo o tome da je deoba Kosova prava stvar i da ćemo mi tu kao Srbija ko zna kakvu korist imati od toga!
Na kraju bih sa vama podelila jednu bojazan. Plašim se da će se završetak, i to dosta buran, svog ovog našeg ludačkog kolopleta desiti u Vojvodini, po starom oprobanom receptu. Toga se plašim!
Žužana Serenčeš:
Dozvolite da se, iz svog iskustva, prisetim par slika. Postoji uvreženo mišljenje o novinaru kao čoveku koji mnogo putuje i koji je dobro obavešten. To je logična pretpostavka, da bi on bio u poziciji da drugim ljudima prenosi informaciju. Ja ću, međutim, ove dve pretpostavke sada demantovati. Lično sam, moram priznati, kasne jeseni pre tri godine, prvi put u životu bila na Kosovu. Upravo je tog leta ustanovljen civilni dijalog koji su pokrenuli dve nevladine organizacije, jedna iz Novog Sad, druga iz Prištine, u pokušaju da stvore oko sebe mrežu nevladinih organizacija iz Srbije i sa Kosova, kako bi ljudi u zajedničkoj komunikaciji i kroz zajedničke projekte, malim koracima, u saradnji, pokušali da pomere stvari sa mrtve tačke.
Elem, bio je to prvi medijski dijalog nekolicine nas iz Srbije, koji smo se, radoznali, prijavili za taj put i naših kolega sa Kosova. To je bio i jedini put da sam imala prilike da posetim Kosovo. Jako me je zanimalo kakvu ću sliku ja imati o Kosovu iz neposrednog iskustva u odnosu na ono što imam priliku da iščitavam iz naših medija.
Drugo što moram da demantujem je novinarska obaveštenost, stereotip da novinari ne smeju da imaju stereotipe. Prepričaću vam moj najsnažniji utisak – primetila sam da su neki od kolega iz Srbije doživeli pravi kulturni šok kada su došli na Kosovo i upoznali naše kosovske kolege. Očekivali su verovatno da će, kada pređemo Kosovo, ugledati visoke zidove oko dvorišta, zabrađene žene, ljude mrkih pogleda, mržnju, prljavštinu i slično. Ali, umesto toga susreli su nešto sasvim drugo – umesto tih zidina i prljavštine, upoznali su novinare sa Kosova, mlade ljude urbanog izgleda sa “leptopovima”, koji savrešno govore engleski jezik i pričaju o Evropi kao o svojoj domovini.
Zbog čega ovo govorim? Zato što je strašno to što mi, po profesiji novinari, koji treba da obaveštavamo javnost, imamo tako užasne predstave i stereotipe iz kojih se veoma teško pomeramo.
Kosovo je prepuno svakakvih slika, i predivnih knjižara sa stranim izdanjima kakvih nema ni u Novom Sadu niti u Beogradu, ali i slika komunalnog haosa. Od svih tih mnogobrojnih životnih priča, u srpskoj javnosti postoji samo jedna jedina slika, a to su: kamenice, mržnja, izolacije, nespremnost da se normalno živi i komunicira. Sećam se kako je jedan naš kolega ushićeno rekao: bože, ja sam čuo kako je na Kosovu snimljen prvi akcioni film! Mi ovde ne znamo da to postoji, ne znamo da se sjajne pozorišne predstave igraju u prištinskom pozorištu, ne znamo da pored svih ispričanih priča, postoji nova generacija mladih, modernih ljudi, neopterećnih mitologijama i skenderbegovima, koji svoju budućnosti i povezivanje sa svetom grade preko interneta, a ne preko velike Albanije.
Naravno da ta medijska blokada nije slučajna, nije se spontano dogodila. Očigledno je da u vladajućoj duhovnoj i političkoj klimi u Srbiji, a bogami ni na Kosovu, ne odgovara da se prepoznaju mladi ljudi koji na drugačiji način vide život ovde, koji žele na drugačiji način da ga organizuju. Kakav će status Kosova biti, mislim da je to manje bitno; u svakom slučaju, to ne može da bude jedino pitanje. Ono jeste ključno pitanje za političare, ali za nas ne može biti važnije od toga kako se živi na Kosovu, da li može da se putuje i slično. Svi ti ljudi koje sam upoznala na Kosovu želeli su da komuniciraju, da putuju, bez obzira na to šta će biti sa statusom.
Nedavno sam razgovarala sa prijateljem iz Amsterdama, koji je donedavno bio predsednik Evropskog foruma za umetnost i kulturno nasleđe i koji je nedavno održao seminar za mlade umetnike u Prištini stigavši iz Evrope koja takođe gaji svojevrsne stereotipe prema tome šta se dešava na Kosovu. On mi je pričao da je bio na otvaranju izložbe mladih prištinskih avangardnih umetnika – njih četrdesetak – od kojih su čak četvorica u svojim radovima pravili sprdnju sa albanskom zastavom. Verujem da bi ta činjenica delovala potpuno neverovatno svima u Srbiji. Jer, istovremeno su možda očevi, ili ne znam ko, tih umetnika bili spremni da idu u zatvor zbog iste te zastave. Znam da neće biti lako i brzo, ali ostaje nam nada da će ti mladi ljudi uspeti da komuniciraju i da osmisle kako preko interneta krenuti dalje, u budućnost.
