Tribina 2, BIA, INTEGRACIJA I TOLERANCIJA

Petar Luković, novinar

Milenko Perović , etičar

Alpar Lošonc , filozof

Demian Smith, član poliitčkog veća Ambasade SAD u Beogradu

Žužana Serenčeš , novinarka

Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine

Zamolio bih gospođu Serenčeš da otvori tribinu svojom ocenom stanja manjinskih – kad govorimo o manjinskim, ne mislimo samo na nacionalne manjine – i marginalizovanih grupa danas u Srbiji, a pre svega u medijima, što je i njena sfera interesovanja.

Budući da je ovo tribina Nezavisnog društva novinara, a ja sam novinar po profesiji, trudiću se da se držim zadate mi teme, što će reći, pokušaću neku opštu ocenu da izreknem, i svoje mišljenje, a to ću da da uradim na novinarski način, dakle odmah, direktno, kroz neke ilustracije.

Evo prvi primer: moraćemo pomenuti izveštaj Bezbednosno informativne agencije za koji ste, verovatno, svi čuli, i koji se našao pred Odborom za bezbednost Skupštine Srbije, po kojem, pojednostavljeno rečeno, situacija izgleda ovako – da je manje-više u Srbiji, u bezbednosnom smislu sve u redu, izuzev pretnji i rizika koji se povezuju s nacionalnim manjinama, bio to jug Srbije, ili Sandžak, bilo čak i Vojvodina.

Šta je, za mene, sem te strašne ocene posebno simptomatično? Kako se na te ocene reagovalo! Ako je to izveštaj donesen pred očima skupštinskog odbora, to nije više samo ocena BIA-e. Dakle, u tom smislu to se može već tumačiti kao ocena stranaka u parlamentu. To bi, dakle, bio prvi nivo. Drugi nivo, o kome sam se ja pitala kao novinar je sledeći – naravno da smo imali u javnosti reakcija na tako strašnu i prosto apsurdnu ocenu, ali meni je bilo zanimljivo sledeće (ja ću se sad ograničiti na Vojvodinu, jer ovde radim): pored našeg profesionalnog novinarskog angažmana koji je podrazumevao da pitamo viđene političare i predstavnike vlasti i stranaka kako komentarišu takvu jednu tvrdnju i takvu ocenu (i tu su se, naravno, mnogi ljudi oglasili i usudili ili izrazili čuđenje tom ocenom), nije se dogodilo da je, na primer, pokrajinska vlast – bilo Izvršno veće, bilo Skupština – izdalo zvanično saopštenje povodom izveštaja BIA-e, a saopštenja se izdaju o mnogim, i manje značajnim temama. Kako to da, na primer, pokrajinska vlast – dakle, sad ne govorim o strankama – nije smatrala za potrebno da se samoinicijativno, bez, uslovno rečeno, prozivki novinara, o tome oglasi i da kaže šta misli.

Još jedna ilustracija: otpilike pre nedelju dana – pretpostavljam da ste zapazili da je na delu bila prilično ozbiljna medijska kampanja vezana za taj događaj – pokrajinskom sekretaru za manjine, gospodinu Korhecu, uručena je dvojezična lična karta. I to se, naravno, dogodilo, i mediji su o tome izveštavali.

Zašto ovo govorim? Ako je organizovana, a jeste, mnogo ozbiljnija promocija tog samog događaja nego što su mnogi drugi, znači da je to bilo važno. Šta se, međutim, dogodilo? Ja ne znam koliko vas zna, ali tom prilikom, kada je gospodin Korhec primio tu svoju ličnu kartu, i kada su ga slikale silne kamere i fotoaparati, ispostavilo se da je njegovo ime na mađarskom, upisano u toj ličnoj karti ispisano je pogrešno. Dakle, u napisanom imenu, sa tako pomalo čudnim pravopisom, kako je to na jednom drugom jeziku, i malo komplikovanijem, neko je pogrešio. Bilo je jedno slovo viška, pa je ispalo da se sekretar zove Tamaš Korhenc.

E sad, zašto ovo smatram ipak ne slučajanošću nego ipak mogućom ilustracijom ili utiskom? Zbog toga što tom prilikom nije izdato 100 ili 1.000 ličnih karata. Izdata je ta jedna, sa ciljem da je prikažu kamere, i da se – pretpostavljam da je to bila namera – iskaže gest ove države, odnosno, namera ove države da to omogući svima nama. E sad, daleko od toga da ja hoću da tvrdim da je to namerno bilo, ili da se greške ne mogu dogoditi, ali mislim da se one mogu dogoditi ako vi odjednom izdate 100 ili 1000 ličnih karata, ali ako jednu izdajete, i tim povodom toliku manifestaciju organizujete, onda mislim da je to nešto nedopustivo, što odmah baca senku na ozbiljan pristup i iskrenu nameru. Usput, da vam pomenem, gospodin Korhec se prilično elegantno snašao u toj situaciji: kada su ga novinari, slikajući tu njegovu ličnu kartu, upozorili da je njegovo ime pogrešno ispisano, on je rekao da, eto, to dosad nije ni primetio ali da će svakako tražiti drugu ličnu kartu u kojoj će ime biti ispravno napisano.

Kada je reč o manjinskim pravima, bez obzira da li su u pitanju nacionalne manjine ili bilo koje druge – ja mislim da smo mi okruženi nekom vrstom, kako bih nazvala, kentaurizma. Kada je nešto na generalnom, retoričkom planu, svi se onda jako zalažemo za njihova prava, a kada dođemo do toga da to zaista treba i ostvariti, onda to, bogami, poprilično drugačije izgleda.

Ako mi dozvolite, još samo jednu ilustraciju za ovu ocenu. Podsećam vas na činjenicu da je, prosto, nestankom državne zajednice de facto prestao da važi toliko hvaljen, setite se samo, pre četiri godine donet, Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, uostalom i Povelja o ljudskim i manjinskim pravima, i da je situacija trenutno, koliko sam ja upoznata i konsultovala stručnjake za pravo, de facto situacija da smo svedoci jedne potpune pravne praznine. Dakle, s jedne strane smo jako voleli da se dičimo tim zakonom pred Evropom, a s druge strane, ja baš nisam primetila da je ovde ikoga iole ozbiljnije zabrinulo to što sada tu postoji pravna praznina. Štaviše, na eventualnu dilemu da li ćemo imati ministarstvo za manjine koje je, kao što znamo, takođe prestalo da postoji, da li ćemo ga imati u Srbiji, glatko je stigao odgovor da ministarstva neće biti već samo službe, a to meni malo više liči na neki šalter. Dakako da nemam ništa protiv, niti iko može imati, ali vas podsećam da Srbija ima Ministarstvo za dijasporu, a očigledno vlada smatra da ne treba da ima za manjine.

Dakle, ovo su bili samo, za početak, neki ovlaš nabacani utisci. Prosto sam želela da ilustrujem da se generalno i na verbalnom planu iskazuje opredeljenje za poštovanje najviših standarda u manjinskoj zaštiti, ali da osetljivost i ozbiljnost u sprovođenju toga sasvim, ali sasvim drugačije, izgleda.

Sada bih zamolio našeg gosta iz Amerike da proba da nam kaže kako izgleda pogled sa strane na Srbiju, s obzirom da smo mi imali 5. oktobra 2000. godine nešto što smo optimistički zvali «demokratskim prevratom» i tako dalje, a što se pretvorilo, nažalost, u tavorenje. Doduše, za ovih nepunih šest godina, na tom zakonskom planu, doneti su određeni propisi koji danas, evo kao što reče gospođa Serenčeš, više zapravo i ne važe. Dakle, jedan pogled sa strane.

Želeo bih da se zahvalim Nezavisnom društvu novinara Vojvodine što su me pozvali da učestvujem u ovoj diskusiji, odnosno, razgovoru večeras. Zaista je zadovoljstvo biti ovde u Vojvodini, u regionu za koji sam čuo dobre stvari i pre nego što sam došao u Srbiju, i to ne samo zbog Exit festivala, koji ovde postoji, i rodnih mesta sportskih legendi kao što su Monika Seleš i Darko Miličić. Reputacija ovog regiona tera čoveka da ga vidi, što bi se reklo, iz prve ruke, dakle, da ga sām vidi, posebno ovaj deo Evrope, zato što tu postoji etnički izmešano stanovništvo, takođe stabilno i napredno društvo, koje takođe slavi i zajedničke ciljeve i različitosti.

Danas sam ovde da bismo razgovarali i diskutovali o različitostima u Vojvodini i različitostima u USA. Jedna od najimpresivnijih stvari veznih za Vojvodinu je kako je uspela da prevede svoj bogati kultruni mozaik u angažovanu demokratiju. Kao što je poznato, najbitniji faktori koji se tiču toga kako demokratija funkcioniše, jesu javni forumi i mediji, kako se ljudi izražavaju i kako razmenjuju ideje. Ono kako ja to vidim, to je da stanovnici Vojvodine to rade kroz dinamičnu i slobodnu štampu, odnosno medije, koji broje preko 200 novina, znači štampanih, i magazina na sedam jezika. Pored medija, različitosti, izražavanje vojvođanskih kulturnih različitosti je izuzetna, ne samo zato što je prvo profesionalno pozorište u zemlji osnovano ovde, i današnja vojvođanska drama je svetske klase, s učesnicima iz svih kultura. Neko mi je rekao da su vaše kulturne razlike čak bile prikazane na mađarskom «Idolu», odnosno, tom takmičenju «Idol», kada je jedna pevačica izvela srpsku pesmu u Budimpešti. Pretpostavljam da, kada dođete do takmičenja za «Idola», to ipak mora da bude jako važno.

U Americi, i to je ono što delimo s vama, imamo poštovanje snage kroz različitosti, kao i razumevanje i shvatanje teškog rada, napornog rada i vrlo jakih izazova, i potrebno je zaista doći dovde i ostati. Kao što znate, naši oci osnivači, koje slavimo kroz istorijske dokumente, slavili su, znači, univerzalna ljudska prava kroz ljudsku prirodu, ali počeli smo sa ustavom koji je tvrdio da robovi nisu bili ravnopravni građani, i prema ustavu zato nisu bili ni potpuno ljudski, ljudi. Borili smo se, odnosno, imali smo građanski rat zbog rase i ropstva, i naša istorija je puna ožiljaka i gorkih dana zbog linčovanja i nereda. Ali vremenom, vođe kao što su dr Martin Luter King i drugi, pomogli su nam da shvatimo da istorija ne mora nužno značiti i lošu sudbinu. Shvatamo da smo jači i kada živimo i radimo zajedno, kao jedna zajednica, a ne kao skupina izolovanih individua ili antagonističkih grupa. Taj način je odluka ljudi iz Amerike i iz Vojvodine danas. Dr King je rekao da ljudi mrze jedni druge zato što se boje jedni drugih, boje se jedni drugih zato što se ne poznaju, a ne poznaju se zato što ne komuniciraju jedni s drugima, ne mogu da komuniciraju jedni s drugima zato što su jedni od drugih, prosto, odvojeni. Stvar koja pokazuje da je Vojvodina ojačala kroz različitosti, jeste način na koji se izvukla, odnosno na koji se oporavila od Miloševićevog režima, posebno u medijima koje je on kontrolisao. Visoki standardi kao što je postavljanje razlika, stabilnost, zatim slobodni i dinamični mediji, koji su zaista slobodno tržište ideja, od najveće su važnosti za pokazati svetu da Balkan i multietničnost nisu stvari koje se međusobno isključuju. Vojvodina pokazuje da to dvoje može da opstaje zajedno i da čine zajednicu jačom i pre radi, nego uprkos razlikama i različitostima.

Alpare, zamolio bih vas kao direktora Centra za multikulturalnost da se malo osvrnemo možda i na ono što je naš gost iz Amerike rekao, dakle, pohvalio Vojvodinu kao primer, dobar primer za Evropu što se tiče poštovanja različitosti i promocije različitosti. Koliko su se stvari promenile od vremena Miloševića do danas, dakle, nakon tog prevrata od 5. oktobra, kad je multikulturalnost u pitanju?

Nadovezaću se na diskusiju gospodina Smitha i na Žužinu diskusiju, pošto su me diskusije potakle na neko razmišljanje, pa ću pokušati odgvovoriti i na postavljeno pitanje u međuvremenu.

Žužana je započela jednu diskusiju s upućivanjem na izveštaj BIA-e, a rekao bih da je taj izveštaj po mnogo čemu farsičan. Zašto farsičan? Verovatno znate ono poznato da, ako se neke stvari dva puta dešavaju u istoriji, prvi put je to tragedija, drugi put je to farsa. Ovaj put se ovo dešava farsično zbog toga što ovakve ocene, bolje reći ovakvu vrstu dosta mračne dijagnoze, izgovara jedna vlast, ili bolje reći isturena agencija jedne vlasti koja je sva utopljena u antikomunističku retoriku, koja je sva utopljena, rekao bih, s vremena na vreme, u onu plitku antikomunističku retoriku, a ova retorika, ova vrsta nadobudnosti ipak priziva neke sadržaje od pre 20 i 30 godina.

U odnosu na manjine, imate različite strategije i različite taktike. Ako isključite nekoliko različitih strategija, primera radi, ako manjine neće da se asimiliraju, ako nema ni mogućnost genocida, etničkog čišćenja i tako dalje, i tako dalje, onda, u biti, imate dve krajnosti na jednom luku. Jedna krajnost je ako tretirate manjine, sve moguće manjine – naravno, to nisu samo etničke manjine – kao bezbednosno pitanje. Druga mogućnost je, naravno ona, reklo bi se pomalo patetično, jedna idealna mogućnost – tretirati manjine u smislu pravednosti. U Srbiji ima primera i za jedno i za drugo, kao da imate jedno klatno, kao da imate u javnom diskursu jedno klatno koje se naginje čas ka jednom polu a, nažalost, veoma retko ka ovom drugom polu. I naravno, to je jedan ozbiljan signal – ovo što je maločas izrečeno – da očigledno da klatno, s vremena na vreme, i baš u ovom trenutku naginje, inklinira ka ovom drugom polu, znači, da su manjine bezbednosno pitanje. Kad kažete da su manjine bezbednosno pitanje, time izgovarate mnogo štošta. Ne radi se ovde samo, reklo bi se, o pukom izgovaranju ovakve dijagnoze, nego na osnovu toga se onda izgovara nešto jako sumorno u odnosu na ovu političku zajednicu. E onda, moramo se zapitati – pa kakva je ova politička zajednica, da li ima uopšte neko vezivno tkivo, neku vrstu minimalne kohezije, ako zaista manjine predstavljaju opterećujuće bezbednosne dimenzije i bezbednosne aspekte. Ima tu nekoliko ključnih reči.

Prvo ću započeti s tolerancijom. Verovatno primećujete da u javnom diskursu, naročito različiti proponenti vlasti toliko lako, toliko olako izgovaraju reč «tolerancija», kao što su to možda činili partijski aparači pre jedno 20 ili 30 godina. Imate dojam da je tolerancija jedna jako laka, skoro tehnička stvar. Ja bih rekao nešto drugo – da se tolerancija, naravno, jako često, možda i prečesto koristi kao poklič, kao deklarativni poklič, a ona je jako zahtevna stvar. Problem je u tome što se tolerancija može na različite načine razumevati i mislim da je ovo relevantno s obzirom na današnju temu a to je, sećamo se, različite manjine, različite marginalizovane grupe, jer ovo razumevanje tolerancije koje ima prevagu u Srbiji čini mi se da je relevantno u odnosu na sve manjinske grupe. Mislim da se tolerancija u biti razumeva kao trpeljivost. To je zaista jedno moguće razumevanje tolerarancije. Naravno, to nije razumevanje tolerancije koje ću ja opravdati, koje ja mogu da legitimišem, ali prečesto percipiram u javnom diskursu, u različitim nastupima političara da oni upravo tako razumevaju toleranciju, kao trpeljivost – ja te trpim, prema tome, tolerišem te.

Ono što ću vas podsetiti, ako mi Dinko dozvoli da citiram starog Getea koji na jednom mestu kaže: Pa ako se kaže – ja te toleriram – onda je to najveće moguće poniženje. Zaista, to moramo uvažavati kao ozbiljno upozorenje jer, ako ova politička zajednica nije u stanju da se okrene ovakvom razumevanju tolerancije, onda ćemo, nažalost, neprestano vegetirati na ovom stepenu, na ovoj razini, gde će manjine, različite manjine ostajati kao bezbednosno pitanje ili stvar za trpljenje. Jer ako kaže – ja te tolerišem zato što te trpim – očigledno da stvara jedan hijerarhijski odnos – ja te trpim zato što ja to mogu, a na tebi je da otrpiš moje trpljenje – da se ne poigram s rečima.

I postoji još jedna ključna reč koju ću sad tako, malo, analizirati, jer čini mi se da dosta govori o načinima ispoljavanja odnosa prema različitim manjinama, isto tako se jako mnogo koristi – integracija. Veoma retko ćete uhvatiti nekog poznatog političara, ili znamenitog političara koji neće potegnuti na ovaj ili na onaj način ovu reč «integracija». Ali, opet, naravno, kao što se ono kaže – đavo je u detaljima. Integracija se može na različite načine razumevati i tumačiti i bojim se da ovo razumevanje koje je dominantno u srbijanskom javnom prostoru, da je ovo razumevanje isto toliko oskudno kao u pogledu tolerancije. Naime, ovde se integracija razumeva kao jednosmeran proces jer integracija se dešava tamo gde postoje različitosti, gde ima šta da se integriše zato što postoje različitosti polne, rodne i tako dalje različitosti. Međutim, kad se kaže «integracija» ovde se kaže da to podrazumeva jednosmeran proces – manjina ima dužnost da se integriše u većinski prostor. Ako tako razumevate integraciju, integracijske procese, a toga imamo i u vojvođanskom prostoru prečesto – da odgovorim na vaše pitanje – kažem, ako tako razumevamo integracije kao jednosmeran proces, onda to znači da samo manjina ili manjine imaju dužnost da se integrišu, a nekako izostaje isto tako poželjnost većine da se integriše. Čini mi se da je to ono što određuje ova vrsta oskudnog, reduktivnog razumevanja tolerancije i integracije, ono što određuje glavni diskurs u Srbiji, verovatno i u medijima – ono što je Žuža maločas potaknula a to je, naravno, od izuzetne važnosti – to je ono što određuje ovaj demokratski teatar koji imamo u parlamentu. To je ono što određuje situaciju da se ovde politika razumeva zapravo kao kupovina i prodaja identiteta, odnosno, identitetskih obrazaca.

Profesore Peroviću, kako je danas, po Vama, biti, recimo, u Srbiji, ajd da kažemo Crnogorac, kao što ste vi, ili na primer pripadnik gay-lezbo populacije, ili osoba s invaliditetom, ili osoba s brkovima?! Dakle, kada je moral u pitanju, što je Vaša uža filozofska struka, ima li ga uopšte?

Pa evo, najdirektnije i najneposrednije ću odgovoriti na ovo pitanje – u ovoj zemlji je loše biti UOPŠTE, pa onda biti bilo ko, ili biti bilo šta. Zašto? Prosto mislim da, da ne bih raširio previše priču pa da ne ostavimo vremena neposrednijem razgovoru i vašim pitanjima i opservacijama, samo bih nabacio dvije osnovne teze, koje se onda, u indirektnom smislu, tiču i medija u ovom društvu.

Prva teza je – na prvi pogled će zvučati banalno, ali ono što je banalno ne mora da bude neistinito, naprotiv, vrlo često zna da bude zastrašujuće istinito – mi imamo već dvadesteak godina društvo koje je izobručeno, koje je iščašeno, koje je ekscentrirano iz svake normalnosti – u duhovnoj sferi, u političkoj sferi, u ekonomskoj sferi, u kulturnoj sferi, u prosvetnoj sferi, u zdravstvenoj sferi i tri tačke, nabrojimo apsolutno sve društvene sfere života. U izobručenom i iščašenom društvu ni mediji ne mogu biti drugačiji. Naravno, besmisleno je postaviti pitanje da li je društvo takvo zbog toga što su mediji takvi, ili su mediji takvi zato što je društvo takvo. Odgovaranje na to pitanje bilo bi kao odgovaranje na čuveno pitanje da li je starija kokoška ili jaje, iz prostog razloga što je odnos između društva i medija uvijek jedan kružni odnos, jer društvo, ili stanje u društvu utiče na, čak na najdirektniji, najogoljeniji način, na stanje u medijima, a onda i povratno, mediji utiču dalje na dalje iščašivanje i razobručivanje društva. Šta hoću da kažem? Sve normalne paradigme društvenog života, ma kako se imenovao društveni život u posljednjih 20 godina u ovom društvu, su apsolutno iščašene, apsolutno izobručene. Ovim društvom, suvereno, svim sferama, gospodari apsolutna nenormalnost. Naravno, teško je odgovoriti na pitanje, ili razlučiti odakle potiče ta nenormalnost, šta nju uslovljava. Naravno, još je teže odgovoriti na pitanje dokle će trajati ta nenormalnost. Ja sam sklon da tvrdim da je ta nenormalnost promovisana u periodu rušenja prethodnog socijalističkog sistema kao način određenih političkih intelektualnih grupacija, koje su se promovisale tada, s ambicijom da preuzmu sve modalitete vlasti u društvu, i političko-ekonomske, kulturne i tako dalje, na obrascu nenormalnosti, tako da, kad bih htio da sažmem u jednu jedinu sintagmu ono što je gospodarilo 20 godina i što još uvijek gospodari, jeste po mom sudu, neka vrsta kleptonacionalizma. Od ukusa je svakoga od nas da li će akcenat staviti na ono klepto ili na nacionalizam.

Očigledno je da vodeće političke i intelektualne elite ovog društva, u namjeri da iz temelja opljačkaju ovo društvo, sistematski produciraju apsolutno nenormalne društvene ideje, sistematski oblikuju naopaku društvenu svijest, sistematski nameću društvu jednu potpuno pogrešnu, nenormalnu recepciju stvarnosti. I to je, po mom sudu, ono što je razarajući kancer ovoga društva koji se ne liječi ni na parlamentarnim izborima, koji se ne liječi tako lako u ovakvoj ili onakvoj promjeni vlasti. To je nešto puno dublje. Stasale su već generacije i generacije mladih ljudi u ovom društvu, koje znaju jedino za tu paradigmu društvene svijesti – kleptokratske i kleptonacionalističke. Pogledajte bilo koji događaj koji je važan za ovo društvo, kako se iz vodećih ešalona koji modeluju društvenu svijest reaguje na to. Ssavim je svejedno da li je u pitanju fudbal, ili je u pitanju Crna Gora, ili je u pitanju Kosovo, ili je u pitanju privatizacija «Knjaza Miloša», ili bilo šta drugo, apsolutno bilo šta drugo. Apsolutno se reaguje nenormalno. Ono što je u ovom društvu normalno, i što je bilo normalno, i što pokušava da ostane normalno, jeste u apsolutnom gerilskom statusu. Normalnost je u ovom društvu, prosto, u gerilskom statusu. Ona nije dobila, za ovih 20 godina nikakvu ozbiljnu političku promociju, nikakvu ozbiljnu kulturnu, duhovnu, ekonomsku ili bilo koju drugu promociju. Ako imate izobručeno društvo, u kome se producira paradigma apsolutne nenormalnosti, paradigma pogrešne recepcije svijeta, pogrešne recepcije svega i svačega, onda je jasno da to društvo nije slobodno. To društvo je duboko zavisno od programiranog ludila koje se u njemu sistematski proizvodi.

U neslobodnom društvu nijesu mogući slobodni mediji, tako da ja tvrdim da u ovom društvu zapravo i ne postoje slobodni mediji. Zašto? Najjednostavnije rečeno, da vas ne davim predugim etičkim eksplikacijama, sloboda, u svakom svom obliku, podrazumijeva dva momenta: jedan je momenat da se može ono što se hoće, a drugi je momenat da se odgovara za ono što je učinjeno na temelju ovoga prvoga momenta. E sad, sami sebi postavite zadatak ko, i kako, i iz kojih razloga, u ovom društvu, može ono što hoće. Može jedan uski kleptokratski krug. Većina ljudi ne samo da ne može ono što hoće nego, uglavnom, ne može ništa. Ono što u najboljem slučaju može, jeste da vegetira iz dana u dan, pitajući se dokle će u vlastitoj svijesti održavati tu gerilsku ideju nekakve ljudske normalnosti, jer ono što je u ovom društvu suštinski ugroženo, jeste elementarna ljudskost većine ljudi. Kad imamo takvo društvo, a na nesreću imamo, pa ni mediji ne mogu biti slobodni. Zašto? Nije sloboda medija, kao što nije ni sloboda društva u tome da se čini šta se hoće nego i ono drugo – da se odgovara za ono što se čini. U ovom društvu ne odgovaraju nikome političari koji sistematski pljačkaju vlastiti narod, i sve dok funkcioniše nacionalistička sluđujuća «žvaka» koja se prima na veći dio društva, oni će nas sistematski pljačkati, vjerovatno u kuloarima se smijući kako su po hiljaditi put na istu fintu podvalili društvu i kako su im računi po inostarnstvu sve deblji i deblji. A narod će se i dalje hvatati za nacionalističke i ostale nebuloze. Odgovornosti nema. Možemo, takoreći, svakoga dana da vidimo kako su se ti političko, pod navodnicima, ekonomski gangovi pojavljivali u ovoj ili onoj situaciji, i kako su ovo ili ono privatizovali, drugim riječima, kako su oni sve to opljačkali. Nikome ne odgovaraju! Možemo da izaberemo jednu jadnu, utješiteljsku soluciju da će odgovarati sudu istorije. Ne vjerujem da hoće, a taj sud, i ako nekad bude djelovao, biće, prosto, kasno. Na kraju krajeva, društvena svijest je toliko upropašćena da nijesam siguran da uopšte kod bilo koga više postoji senzibilitet za istorijski sud nad jednom elitom, intelektualnom i političkom, koja je, prije svega, vlastiti narod dovela u jedan katastrofalni istorijski položaj, koja je vlastiti narod, radi vlastitih probitaka, sistematski gurala u sukobe sa svim i svačim, sa svakim mogućim na ovoj planeti s kim se moglo, čak i s onima s kojima se nije moglo sukobiti, a rezultat je jedan apsolutna pauperizacija najvećeg dijela stanovništva, jedna zastrašujuća ekonomska osiromašenost i, što je još gore, zastrašujuća duhovna osiromašenost najvećeg dijela stanovništva. Odgovornosti nema.

Ista ta priča se, po logici stvari, preliva i u medije. U većini medija u ovoj zemlji, oni koji mogu, dakle, koji kontrolišu te medije i preko njih oblikuju društvenu svijest stanovništva, mogu apsolutno da rade šta god hoće. Ako nekome od njih padne na pamet da od vas napravi neprijatelja, da napravi target, bez ikakvih problema će napraviti. Znate to i sami. Pokušajte ga tužiti za klevetu, za uvredu, za raspirivanje nacionalne, vjerske etc, etc, mržnje, ispašćete smiješni. Tužiće on vas. Neće sud moći da mu uruči sudski poziv – imamo jedan svjež primjer da je predsjednik Odbora za bezbednost Skupštine Srbije nepoznat Skupštini Srbije kad mu se dostavi poziv za sud po tužbi Građanskog lista. Drugim riječima, to sam htio da kažem, nemamo slobodno društvo, nemamo slobodne medije, a ako nemamo ni jedno ni drugo, doista je cinično pokušavati govoriti o bilo kakvim moralnim aspektima bilo čega. Ovo društvo je, u svom vodećem kodu koji je nametnut od tih elita, nemoralno iz svog temelja, i apsolutno antimoralno i, ako hoćete, u krajnjoj, u krajnjoj liniji, društvo koje je izgubilo apsolutno svaki senzibilitet za bilo šta moralno. To je prepušteno – moral je jedna luksuzna kategorija koja je prepuštena neorganizovanim i usamljenim pojedincima da bi sebi zagorčavali život i pravili sebi štetu.

Pa evo, kad je već profesor Perović otvorio pitanje slobode uopšte, a slobode medija posebno, Petar Luković, već izvesno vreme, ne piše svoje kolumne, barem koliko je meni poznato, ni za jedan list u Srbiji. Zbog čega, Pero?

Nemam za koga, mislim, niko neće da mi pusti ono što ja pišem, a i da me puste, ja ne bih pisao za njih. Prema tome, mislim, prag tolerancije između mene i srpskih medija je, ovako, na nuli. Mislim da to nije važno, pišem ja na drugim mestima, na internetu i u drugim listovima, nije to bitno.

Prvo da vas pozdravim i da se zahvalim što ste došli večeras – mogli ste, na primer, da gledate Dnevnik državne televizije, recimo, imali ste taj izbor. Moram da vam priznam da sam došao potpuno nepripremljen na ovu tribinu, i moram da vam kažem da sam se uplašio kad sam video – tribina «Promocija različitosti» – meni sve te teme izgledaju, onako, užasno ozbiljne, ne zbog toga što se ja plašim toga nego, naprosto, što imam ja neku… da vam kažem – poslednjih jedno godinu dana, ja idem stalno po Srbiji, u raznim svojstvima i na razne tribine – ja imam samo jednu misiju – ja sam kao jedan od Blues Brothersa koji ima misiju – a to je misija da govorim protiv vlade. Eto! Protiv ove vlade! Dakle, to je jedna moja opsesija. Dakle, sve što se meni u životu desi, sve što ja vidim, dakle, uzmem Koštunicu. Vrućine – kriv Koštunica! Kako da vam kažem… Nemam para – kriv Koštunica! Moje osećanje gađenja – kriv Koštunica! Prema tome, uzimam Koštunicu kao simbol i za ovu temu ovde, i ovu vladu, i ovo sve, i to ću vrlo plastično da vam pokažem.

Dakle, mi smo do pre… ne znam koliko ovome ima – kad je Srbija priznala Crnu Goru? Koliko ima – dva dana, tri? Eto! Mi smo mesec dana, ili ne znam kol’ko već uoči referenduma, mi smo imali jednu kampanju neviđenu ovde, neviđenu anticrnogorsku kampanju koja se može čitati i kao antialbanska i antimuslimanska kampanja sa svim onim pričama, post festum, da su Albanci i Muslimani, u stvari, glasali i time doneli nezavisnost Crnoj Gori. Nemate, kako da vam kažem, nemate rasističkiju i genetski odvratniju tezu od te koja… – ponavljam da bukvalno ne samo od ovih tabloidnih, ovih toaletoida, kako ih ja zovem već i direktno iz vlasti – dakle, svaki dan ste to imali, imali ste jednu, apsolutno ste imali jedan rang ludila koji se može porediti s onim najgorim trenucima iz ranih ili srednjih 90-ih godina, kad je ludilo bilo na vrhuncu. Sama ta slika mržnje prema nekom ko je drukčiji, dakle, prema Albancima i prema Muslimanima, u ovom konkretnom slučaju, svela se na to da oni bi po, ne znam, po nekoj njihovoj teoriji, toj rasističkoj dakle, oni ne bi imali pravo uopšte, ne bi uopšte imali prava da glasaju, što bi bilo poštenije reći – pa onda neka kažu makar tako – ali to je samo, kažem, nastavak onoga što smo mi… ko je god preživeo u ovoj zemlji 15 godina, mogao je da vidi da je sad na redu Crna Gora. Pa to smo imali i ranije – Slovenci, Hrvati, Muslimani, Albanci, Makedonci, ko sve ne.

Dakle, to ništa nije novo. Ono što je meni zanimljivo – ja nisam nikakav analitičar, da se razumemo, prema tome, zaboravite te analitičke neke, neke diskurse u mom izlaganju, jer ja to, naprosto, ne znam – ono što je meni zanimljivo, to je jedno osećanje da, onog trenutka kad je sad Srbija nevoljno, i potpuno nesrećno, s dubokom tugom ostala sama – primećujete da je to jedno osećanje kakvo ne mogu da opišem, da postajete nezavisni na način da vam onaj radnik obezbeđenja skida zastavu s onog simsa, zamalo nije poginuo onaj čovek! – tog dana smo saznali da je Srbija postala nezavisna. S dubokom tugom, kao što je rekao Havijer Solana kad je bio ovde, kad je rekao da je razgovarao s Koštunicom tog dana, i da je u njegovim rečima bilo puno bola i puno tuge, verovatno i plača. Sama ta činjenica da je Srbija ostala sama, kako da vam kažem, sama i izgubljena, pokazuje jednu bizarnu stvar. Naime, Srbija, a to je teza koju ja imam, naprosto ne ume da živi s drugima, nikad nije umela da živi s drugima i nikad ih nije doživljavala kao ravnopravne – govorim o nekom državnom svojstvu, ne govorim na nivou pojedinačnih kontakata, ali govorim o jednoj državnoj politici svih ovih godina – verujući u svoju nadmoć, ne znam u šta sve – vi znate sve te ludačke priče: Srbi, ko smo mi? Tolerantni, najbolji, najpametniji, najduhovitiji, najpotentniji, sve to smo mi, a svi ostali su idioti. E, to je jedan aspekt priče.

S druge strane, imamo jedan aspekt da mi, prosto, svih ovih godina, nismo mogli da živimo bez drugih zato što nismo… uvek smo, uvek nam je trebao neko kao žrtveni jarac, uvek nam je trebao neko kao krivac, uvek nam je trebao neko ko bi bio opravdanje, alibi, za sve naše moguće slučajeve. I ovaj slučaj kad smo mi ostali sami, u stvari, pokazuje tu jednu neverovatnu psihičku zavisnost od nekoga. Sad kad smo konačno ostali sami, šta ćemo sad? Šta ćemo sad, jebo te, šta ćemo sad?! Koga ćemo sad da krivimo?! To je osećanje koje Srbija, kako da vam kažem, to se vidi – to je jedna potpuna nemoć, ono jedno očajanje što više nemamo koga. A ovaj izveštaj BIA-e, Rade Bulatović, gde se o manjinama govori kao o tom bezbednosnom riziku, ili već kako, pokazuje, u stvari, da rešenje postoji. I za taj problem postoji rešenje. Dakle, u budućnosti, biće to Sandžak, Vojvodina, ti rubni delovi, to će nam biti, onako, jedna fiksacija!

Ono što je meni takođe zanimljivo, moram da kažem, da se ne ljuti gospodin Demian, njegova analiza Vojvodine, mislim, onako izgleda do te mere idlično kao da sam slušao nekog iz DSS-a. Oprostite. Mislim – super mediji, ljubav ovde, fenomenalno, super! Mislim, ništa od toga nije istina! Ništa! Apsolutno ništa! To je super diplomatski, ja to razumem, ali to sa stvarnošću veze nema! Ne samo u Vojvodini, nema veze nigde! Ova zemlja je sada u nekom stanju, bar po nekom mom osećanju, negde, čak gora nego što je bila ’99. godine. Čak i gora! Po mnogo elemenata gora! Gori su mediji, gora je vlast, gori je deo opozicije, odvratan, deo vlasti apsolutno najodvratniji… kako da vam kažem, jedno osećanje potpunog ludila koje vlada ovde. Ništa od toga što vi govorite, ništa od toga nije istina. One priče da osećamo jedan strah prema drugima jer mi ne komuniricamo, jer ljudi ne žele da komuniciraju, to se slažem – ja ne želim da komuniciram s fašistima, s nacistima, s ludacima! Nemam nikakvu želju za komunikacijom. Uopšte! Ja sam netolerantan, priznajem. Ne priznajem toleranciju tog oblika. Da mi sad sedimo ovde, i da mi sad pričamo s fašistima i sa zločincima, da mi s njima pričamo o nečemu. Izvinite, to je princip naših medija, generalno. Dovedu, ne znam, nacistu i žrtvu iz logora, i sad mi sedimo i pričamo kakva je bila hrana u Aušvicu. Mislim, uopšte ne razumem to!

Ja nisam član nijednog udruženja, ni Vojvodine, ni Srbije, ni UNS-a, ni NUNS-a, nisam ničega. Nemojte da se ljutite, naprosto, ne pripadam ničemu, tako da je moja misija potpuno lična, moja mentalna misija, a to je da pokušavam da, gde god putujem i da šta god pišem, da se obratim nekakvim mladim, nezagađenim ljudima, dakle, nekom mladom svetu. Ja sam davno, da budem iskren, digao ruke i od ljudi koji imaju, ne moje godište, ovo su već dinosaurusi, ali, mislim, ono 30-40 godina, to je već potpuno propalo. Naprosto ne verujem u to, ne verujem u mogućnost promena. Da je postojala ta mogućnost promena, to bi se već desilo, a pošto se nije desilo, neće se ni desiti. Dakle, mogu samo da apelujem i da ubeđujem ljude koji sad prvi put izlaze na izbore, ljude od 18-19 godina i koji, navodno – i to je ona rečenica od koje mi svi pizdimo: «Mene politika ne interesuje.» Znaš ono, kao Čolić: «Ja sam umetnik.» Jebe mi se što si umetnik! Ali neko ko ima 18-19 godina, on mora da ide na izbore, on mora da se bavi politikom, on mora da misli o sebi. Niko mu ni slobodu ni posao ni ekonomiju ni bilo šta neće doneti sam. Niko mu neće dati to na tacni! A specijalno ne ovakva vlast, ne ovakvi ludaci, ne ovakvi manijaci.

Ja bih mogao sad do sutra da vam pričam kakva je naša vlast. Ja ću samo da vas pitam da li vi možete da zamislite ministra za kapitalne investicije, Velju Ilića, kako čita knjigu! Eto! Da idemo samo odatle, da ne govorim o G17+, posle drugog piva ću da vam govorim o tome. Ali, vi šta god uzmete iz te vlasti današnje, koja je navodno demokratska, super i evo vidite!

Kako da vam kažem… gospodine Demian, vi niste meni target, ali ste mi povod, ali nema ničeg kritičkog u vašem tekstu! Ništa! Takva savršena idila postoji možda u Švajcarskoj ili u severnim delovima Norveške, ali mislim ovde, naprosto, ova vlast je užasna, ova vlast je skandalozna! Pa jeste čuli šta je govorio Koštunica pre neki dan?! Mi tražimo partnerske odnose s Evropom. Super! Pa ko smo mi?! Mislim, ovi ljudi! Pa kad ode Kosovo, pa srpski nacionalisti će poludeti! Mi smo samo 10% zemlja veća od Hrvatske, mi smo toliko mali. Bićemo čak tu, blizu Hrvatske, kojoj smo se uvek smejali, kakva je k’o kifla, pa malecka. Mala jedna zemlja, obična, najobičnija, koja ode na svetsko prvenstvo pod sloganom «Cela nacija reprezantacija». Da li ima neko normalan da je to stavio?! A da bude stvar luđa, evo danas, sutra, ima reklama «Napred plavi», još uvek ide reklama, posle onih šest-nula! Pa da sam vlasnik one pivare, jebo te, nekog bih pobio, pa zaustavite sad! Svi smo mi lavovi, svi smo mi plavi, a ovi se vratili, gotovo, izgubljeno!

Možda nije to politika, ali to su, kako da kažem – vi vidite na tim mentalnim, malim primerima, ne treba vam neki ogroman primer. Mislim, u životu ne trebaju neki veliki primeri, kataklizmične ideje, to nije nikakav dokaz te pogrešne politike. Ja znam da ova zemlja nije sposobna za rat. Ne kažem da ne bi htela rat, ali nije sposobna za rat, srećom! Dakle, nije ni to dokaz, ali su mi dokaz ove male priče, svaki dan koje gledate. Kakve su novine?! Pa vi imate onog, kako se zove, direktor za udžbenike Srbije…onaj Ljušić. ja sam imao tu nesreću da sam prošle godine, baš evo pre godinu dana, bio u nekoj (moram da kažem da sam se zajeb’o) emisiji, bio sam prvi put na televiziji posle četiri godine, bio sam u studiju s ludakom. S ludakom sam bio u studiju, potpuni ludak je bio u studiju! Taj je direktor Zavoda za udžbenike Srbije. Imate, kako da vam kažem, čoveka koji je organizovao «Obraz», koji je desničar, koji je fašista, koji je, naravno, DSS-ovac, šta bi drugo bio, i sad vi očekujete da on pravi udžbenike, da on brine o istoriji. Kakvi li su udžbenici njegovi?! Neću ni da gledam to uopšte! Šta će ta deca da uče iz tih udžbenika?! A pazite, nije on jedan, milione ih ima! Pa evo milione, idite ulicama, videćete! Žao mi je što njegova, Demianova priča o tim divnim, božanstvenim ljudima, «dinamic», to mi se specijalno dopalo, «dinamic society», to nije Srbija uopšte.

Da se vratim ja nekoj mojoj ludačkoj misiji. Moja ludačka misija se sastoji u tome da ljudima kažem kakvi smo mi. Zašto mi ne kažemo otvoreno svima kakvi smo mi? Kakvi smo? Kakve su vaše komšije? Kako vam izgledaju ti ljudi? Ja sam juče bio u banci – moram da vam ispričam jedan događaj, evo ovako je bio događaj juče u banci – ja sam juče izašao i hteo sam da se bacim pod kola! Evo da vam kažem zašto. Uđem u banku da podignem mojoj majci penziju, pošto je – da vam ne pričam sad – moja majka je ostala udovica, moj otac je, nesrećom, radio u Bosni, pa ona prima pare preko Pala, što je meni strašno da imam kontakt s njima, ali dobro. Odem ja u tu banku, i imam neko ovlašćenje da podignem za moju majku pare, pošto je moja majka nepokretna. Ispred mene dolazi neka žena, isto s nekim ovlašćenjem da podiže pare za svog muža. I ona da ovlašćenje, a službenica kaže da ne valja ovlašćenje i da mora da donese potvrdu o životu. Vrućina, dva sata. I ona pita kakvu potvrdu o životu, a ova objasni gde da ide i tako dalje. A ona kaže da ima potrvdu o životu sa sebe. Ova kaže – Pa ne treba za tebe, za vašeg muža. Ko prima penziju? – žena kaže – Moj muž. – Ova opet pita – Pa ko ima potrvdu o životu? – a žena kaže – Pa ja. – Pa šta će ti potvrda o životu? – a žena kaže – Pa ne znam, tako. – I uglavnom je tako išlo 20 minuta, 20 minuta je službenica njoj objašnjavala šta treba da radi, šta treba da uzme, gde treba da ode, ko treba da uzme potrvdu o životu… Na kraju sam ustao. Svi ćute i ustao sam u banci i rekao sam – Jebala te potvrda o životu! Jebala te penzija, izađi napolje, pusti nas sve ovde! – I na kraju sam shvatio, u stvari, ta žena ima glasačko pravo kao i ja! Ona isto ima pravo! U mojoj viziji, ona ne bi imala pravo ni na šta, oprostite mi, molim vas! To je totalna netolerancija.

Ali, nije da je ona, opet, jedina. Milioni tih zombija idu tu, milioni zombija hodaju među nama. Pa pogledajte u trolejbusu kad čitaju Kurire, pa gledajte kako čitaju – otvorenih usta a tekst prate prstom da se slučajno ne promaši jedna reč! To se čita! Pa ne jedna novina, dve novine! Ja, kad se vozim taksijem u Beogradu, pa pogledam šta čitaju taksisti. Pa jebo te! Pa to su gomile tabloida! Nije dosta jedne da čita, 20 ih čita! Šta on može, na kraju dana, da misli, šta je njemu u glavi? Šta? Koje ideje? Nikad nije bio u inostranstvu, a sve zna o inostranstvu! Nikad, niko od njih, 70% ljudi nikad nije bilo u inostranstvu! Nemaju pojma! Pa znate koliko ljudi nikad nije letelo avionom u ovoj zemlji? 85% ljudi nikad nije ušlo u avion! A ako ih pitate, znaju kako leti avion, Srbin je to! Pa mora da zna, kako ne zna! Imate komšiju koji će vam objasniti kakva je situacija u Nemačkoj, kakva je nezaposlenost, pa kakvi su Nemci, pa kakvi su Englezi, pa kakvi su Šveđani! Sve oni znaju! Nikad nisu bili nigde! Treba da se radi s tim ljudima!…