DECENTRALIZACIJA I NACIONALNE MANJINE: Autonomija – (ni)je stvar većine?

Kad god je bilo reči o decentralizaciji, o autonomiji Vojvodine, neka strana je spomenula secesiju, rasparčavanje Srbije i slične fraze. Asocijacija je posle direktno ili indirektno ukazivala na nacionalne manjine. Međutim, nije bilo nikada jasno kako može 35 odsto Vojvođana (toliki je procenat građana u pokrajini koji se izjašnjava kao pripadnik neke nacionalne zajednice) da se „otcepi“ ako nema podršku većine koju čini 65 odsto? Krajnje vreme je da vidimo koliko je mit o neraskidivoj vezi između manjina i secesije istinit.  Pre nego što vidimo kako razmišljaju predstavnici nacionalnih manjina o decentralizaciji i autonomiji Vojvodine, valja videti koliko je ideja o secesiji jaka u Vojvodini?
Prema istraživanju Agencije „Scan“ iz Novog Sada, skoro 11 odsto Vojvođana smatra da bi pokrajini bilo bolje kada bi bila – samostalna država! Ovo ne znači da stvarno postoji težnja ka secesiji, jer je u pitanju – percepcija kako građani vide odnos centralnih vlasti prema Vojvodini. Od 1996. godine ovaj procenat nikad nije bio na ovakvom visokom nivou – objašnjava direktorka Agencije Milka Puzigaća – što govori o tome da su ispitanici nezadovoljni!
Veliki procenat građana smatra da treba proširiti nadležnosti pokrajine, ali i povećati stepen ovlašćenja lokalne samouprave u ostvarivanju prava nacionalnih manjina. Ono što je interesantno, pristalice svih političkih opcija dale su podršku jačanju autonomije – stoji u istraživanju koji je obuhvatalo 1.500 građana u martu i aprilu. Ako ovaj procenat uporedimo sa već spomenutim procentom od 35 odsto, vidimo da smo daleko od toga da manjine podržavaju secesiju, još ako dodamo da su u istraživanju učestvovali većinom iz srpske zajednice, slilka je jasna: nema reči o secesiji. Drugo je pitanje kako manjine gledaju na autonomiju i decentralizaciju.

AUTONOMIJA – VIŠE RAZUMEVANJA ZA MANJINE

Jedna od najorganizovanijih, svakako najbrojnija, manjina u Vojvodini jesu Mađari. Konstituisanjem Nacionalnih saveta, i ova zajednica je krenula ka ostvarivanju koncepta manjinske samouprave u skladu sa zakonom koji reguliše ovu oblast. Predsednik Nacionalnog saveta Mađara, Tamaš Korhec kaže da je sve pozitivno što se posle 5. oktobra desilo na polju zaštite i proširivanje prava nacionalnih manjina – vezano za autonomiju!
On pod tim podrazumeva, između ostalog, i otvaranje novih smerova na mađarskom jeziku u srednjim školama, izdavanje dvojezičnih Izvoda iz matične knjige rođenih, kao i druge značajne promene koje su usko povezane sa autonomijom. Međutim, po njemu, ne treba idealizovati vojvođansku autonomiju.
– Iz navedenih primera možemo videti da je interese mađarske zajednice jednostvanije ostvariti na vojvođanskom terenu nego u Beogradu. Naravno, ovu situaciju ne treba idealizovati, ali je nesporna stvar da je vojvođanska politička elita senzibilisanija kada je u pitanju opravdanost zahteva manjina za neke promene, nego na primer u Beogradu, gde vrlo često od prvog slova abecede treba početi objašnjenje istorije, relevantnost zahteva, pa i pojedine koncepte manjinske autonomije – kaže Korhec.

AUTONOMIJA – PRIMAMLJIVA I ZA DRUGE ZAJEDNICE

Pojedini nacionalni saveti su svoja sedišta premestili u Vojvodinu da bi imali veću podršku u ostvarivanju prava. To je jedan od primera da, ako nešto dobro funkcioniše u Vojvodini, može da bude popularno i u drugim delovima zemlje – smatra Slaven Bačić, predsednik Nacionalnog saveta Hrvata. On naglašava da treba povećati nadležnosti Vojvodine i vratiti autonomna prava koja su oduzeta pre dvadesetak godina.
– Manjinskim nacionalnim savetima su data specifična ovlašćenja, ali za ostvarivanje tih ovlašćenja – nemamo dovoljnu finansijsku podršku. Bez toga, ne možemo napred. Pa zbog toga smatram da je neophodno podići institucionalne kapacitete vojvođanskih institucija – kaže Bačić.
On dodaje i da je hrvatskoj zajednici bitno da autonomija ne bude samo prazna reč!
– Na primer, ako su pojedina ovlašćenja delegirana na pokrajinski sekretarijat koji vodi politiku u sektoru obrazovanja, ta ovlašćenja moraju da budu suštinska a ne formalna, jer ako za svaku promenu treba da pitamo Beograd – autonomija ne vredi ništa – dodaje on.

AUTONOMIJA – NAČIN RAZMIŠLJANJA

Po popisu iz 2002. godine, rusinska zajednica u Vojvodini broji oko 16 hiljada članova. Veliki broj njih živi u osam opština u Vojvodini. Najveći deo njih je u Kuli, u Vrbasu i u Žablju.
– Kada je Vojvodina ulazila u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, na toj skupštini je bilo troje predstavnika rusinske zajednice. Na neki način, Rusini to od samog početka shvataju kao svoju tradiciju. Ideja autonomije Vojvodine Rusinima je prirodna, tako da je percipiraju na nesvestan način, o tome se ni ne razmišlja, ona se podrazumeva – kaže direktor Zavoda za kulturu vojvođanskih Rusina, Miroslav Keveždi.
Keveždi smatra da Rusini u odnosu na neke zajednice u centralnom delu Srbije, kao što s na primer Vlasi, više koriste svoja prava. Rusini su na ta prava ne samo naviknuti već imaju osećaj da ta prava im zaista pripadaju. Pokrajina je za njih prirodni ambijent. Pa tako sebe vide kao činioce koji stvaraju autonomiju, pomažu u njenoj izgradnji.
– Važno je da Vojvodina bude deo jednog decentralizovanog sistema. Mi smo svesni da smo jedna mala zajednica, pa je od posebnog značaja da pokrajina ima veća ovlašćenja i na toj paleti i mi nađemo naše mesto. Osim pokrajinskog statusa, decentralizacija treba da bude proširena i na lokalne samouprave, jer male i manje organizovane zajednice tako lakše mogu da ostvaruju svoja osnovna prava – smatra Keveždi.

AUTONOMIJA – INTERES POJEDINCA

Šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Pavel Domonji smatra da pitanje autonomije i decentralizacije ne treba da se vezuje za bilo koju zajednicu, jer je to interes pojedinca, pa tako svi koji to smatraju bitnim treba da se zajedno da bore za te vrednosti.
– Pripadnici manjinskih zajednica su zainteresovani za razvoj Vojvodine, isto kao i pripadnici većinske zajednice. Ne vidim da bi se u ovom pitanju mogle praviti ikakve, a naročito ne drastične razlike. Zašto bi, na primer, pripadnici gej zajednice, dakle pripadnici jedne manjinske zajednice, bili više zainteresovani za privredni razvoj Vojvodine od pripadnika većinske, heteroseksualne zajednice?! Postoje, dakle, pitanja u kojima neke razlike blede i postaju nevažne, ali zato neke druge razlike više dolaze do izražaja i postaju markantnije. Recimo, treba li se, kada je o razvoju Vojvodine reč, više oslanjati na državu i njene agencije ili na preduzimljivost pojedinca?!  – kaže Domonji.
On smatra da je, bez obzira kojoj zajednici da pripada, logično pretpostaviti da pojedinac želi da živi bolje nego što je živeo do sada, da želi da unapredi svoje interese i da stepen vlastitog blagostanja dovede u vezu sa svojim produktivnim naporima. U tom pogledu on je, onda, zainteresovan i da mu instanca na kojoj se donose odluke bude što bliža, da bude što osetljivija na njegove potrebe i interese, a time i što efikasnija u svom delovanju.
– Ne vidim zašto se pitanje Vojvodine stalno etnizuje? Zašto se Vojvodina stalno prisvaja i zašto se neprestano docira kako je Vojvodina i srpska, i mađarska, i hrvatska, i slovačka… Nikada, recimo, nisam čuo da neko kaže kako je Vojvodina i romska ili da Vojvodina pripada i Jugoslovenima, ništa manje nego Srbima, Mađarima ili Rumunima – pita se Domonji.
Najmanja manjina u društvu, smatra Domonji, jeste pojedinac. On ne razume zašto se stalno na pojedinca gleda kao na člana neke zajednice, u ovom slučaju etničke. Ako pojedincu negirate pravo na autonomno postojanje, zar vi time ne podrivate i autonomiju Vojvodine?
– Zašto bi pitanje autonomije Vojvodine bilo „srpsko-srpsko“ pitanje, kako sufliraju i neki predstavnici etničkih manjina. Pitanje autonomije ne zavisi i ne sme zavisiti od slučajnosti nečijeg rođenja. U Srbiji postoji potražnja za decentralizacijom i njenu socijalnu bazu ne treba svoditi na uske etničke okvire. – dodaje Domonji.
Domonji smatra i da su zahtevi za decentralizacijom odbrambeni tip političkog delovanja, jer se vi tim zahtevima branite od nasrtljive i neodgovorne centralne vlasti.
– Druga stvar je, a na to je već skrenuta pažnja, da u čitavoj ovoj pripovesti o decentralizaciji postoje snažni demagoški nanosi kako bi se prikrila želja centralne vlasti da ključne resurse i dalje čvrsto zadrži u svojim rukama. Kada danas i Boris Tadić, i Vojislav Koštunica, upozoravaju da decentralizacija ne sme da naruši jedinstvo države i dovede do stvaranja novih feuda, onda treba biti na čisto sa tim da oni ne deluju samo kao agenti vladajuće političke kulture, nego i kao zastarele političke figure. – kaže on.

GRAĐANI POLAKO SHVATAJU ŠTA JE DECENTRALIZACIJA

Želja građana Vojvodine da sami odlučuju i kontrolišu razvoj zajednice je sve veća. To potvrđuje i spomenuto istraživanje: više od tri četvrtine ispitanika smatra da više od polovine prikupljenog poreza u Vojvodini treba da ostane u pokrajinskoj kasi. Sve je veća želja da se proširi krug nadležnosti. Građani polako shvataju da im decentralizacija znači bolji život, efikasniju državu i veću kontrolu nad političkim akterima zajednice. Ovu želju ne bi trebalo da ignoriše ni jedna ozbiljna politička stranka bilo da je reč o manjinskoj ili o većinskoj stranci. Od njihovog pristupa zavisi i njihova budućnost na političkoj sceni Srbije i Vojvodine.

Norbert Šinković