Tribina 6, ELITE, RAZLIČITOST I ZABORAV

Branka Prpa, istoričarka

Teofil Pančić, novinski pisac

Đerđ Serbhorvat, socilog

Zoran Pantelić, kuda.org

Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine

Dobro veče i dobrodošli na tribinu Nezavisnog društva novinara Vojvodine pod nazivom “Promocija različitosti”. Ovo je ujedno i poslednja tribina u ciklusu od šest tribina koje smo imali u Novom Sadu, Beogradu, Zrenjaninu i tako dalje, sve do Kule. Reč je o projektu koji je započet još početkom ove godine edukativnim seminarima za mlade novinare, pre svega iz Vojvodine, na temu izveštavanja o manjinskim i marginalizovanim grupama u Srbiji, i stereotipima, odnosno, pokušaju sprečavanja ogromnog broja stereotipa koji su prisutni u našim medijima kada je reč o tom delu populacije.

Za početak, dao bih reč našoj gošći, Branki Prpi, istoričarki. Ukoliko možemo da postavimo i prvo pitanje, a to je nešto čime se vi i inače bavite kao istoričarka i što je, nažalost, i u ovom trenutku prisutno, to je taj stalni sukob između modernista i konzervativaca, u kome ovi prvi obično izvuku deblji kraj. I posle 5. oktobra smo prisustvovali, na najbrutalniji mogući način, tome zbog premijera Zorana Đinđića, pa ako možete da kažete da li je to zaista tako i zbog čega imamo takav usud?

Pa, zaista je tako ali s obzirom na to, kao istoričar, prosto to smatram normalnim. Srbija iza sebe nema novovekovno iskustvo ostalih evropskih država. Dakle, ona je iz jednog agrarnog, apsolutno seljačkog društva pod turskom vlašću, ušla u proces konstituisanja moderne nacionalne države, a time i modernih političkih ideja. Naravno da je, u tom brzom izrastanju iz jedne zaostale agrarne zemlje, nešto što je građanski koncept države i društva, došlo u sukob sa svojim sopstvenim nasleđem. Prema tome, tradicionalne ideje u Srbiji nisu konzervativizam kakav imamo u Evropi, jer konzervativizam evropski jeste konzervativizam koji počiva na aristokratiji kao eliti, obično kasnije liberalne provenijencije, dakle kad se demokratija susreće s nečim što je nasleđe liberalizma, i uopšte aristokratije kao sloja društvenog. Dakle, tu vrstu i ulogu konzervativizma mi nemamo, mi imamo jedan patrijarhalni model društva koji počiva na ocu kao glavi familije, dakle jedan autoritativni tip porodice a time, iz tog kao nukleusa društva – jedan autoritativni tip države. To je prosto jedno nasleđe s kojim moramo da se borimo u poslednjih 200 godina, uspešno ili neuspešno – u pitanju je klackalica: čas mi pobedimo, čas oni, čas mi, čas oni – e ko će tu na kraju da pobedi, videćemo – na kraju se mrtvi broje.

Dakle, to je nešto što je u istorijskom procesu, ajd tako da kažem, posve normalno, 200 godina u istoriji nije zapravo ništa i ja nisam takav pesimist kao istoričar – kao ljudsko biće naravno jesam i to bi malo da ubrzam, ali kao istoričar smatram to nekakvim normalnim evolutivnim razvojem, pod uslovom da su, zapravo, elite – jer su ključne političke elite – Srbije zapravo modernističke.

Mislite da… kad kažete suštinski elitni potencijali, na šta konkretno mislite? Da li smatrate da je samim tim politička elita koja danas kroji kartu čitavom društvu, zapravo, falsifikat elite, da se samo pogrešno predstavlja?

… Sami ste pomenuli pokojnog prmijera Zorana Đinđića, dakle čoveka koji je artikulisao, koliko je stigao, naravno, za života, u nekakvim osnovnim pravcima ono šta je to kuda Srbija kreće. On je čovek intelektualac, on je čovek doktor nauka, on je čovek doktor filozofije, dakle, nije on bilo ko. Pitanje političkih elita u Srbiji jeste takođe pitanje koje će se rešavati u budućnosti. One, nažalost, nisu kvalitetne onoliko koliko sam pojam elita zahteva, jer po jednoj teoriji, mase su uvek u stanju mimezisa, znači oponašanja svojih elita. Ako ovaj nesretni narod ima elite koje su koncentrisane recimo u SANU (neću, naravno, da kažem da SANU nema ljudi koji zaista pripadaju eliti u naučnom, i svakom drugom smislu, i eliti u smislu humanističkih intelektualaca, isto takvih i u politici možete naći), onda imamo jednu vrstu populizma, uproštavanja, jednu vrstu pogubljenja onog što jesu elite Srbije, jer su zapravo, njeni ključni ili, tako da kažem, najbolji predstavnici tih elita otišli u opoziciju – dakle, ako je to satanizovano proteklih 15-16 godina, onda je vrlo teško među običan svet vratiti tu paradigmu elite, šta je to što, zapravo, predstavlja ono idealno društveno, dakle šta je ono što će običan čovek da oponaša kao svoju paradigmu, kao nešto što smatra vrednim. Ako je to Dobrica Ćosić, onda ne možete da se čudite što većina građana misli kao Dobrica Ćosić. Znači, ovaj sukob koji se dešava u Srbiji nije na nivou građana, on je na nivou elita, i to je pitanje ko će među elitama da pobedi kao paradigma, a onda možemo da govorimo kako ćemo na nivou običnih ljudi izgraditi nekakvu paradigmu. Šta je to što će se kao društveni ideal promovisati u narednim godinama, odlučiće bitka među, ajd tako da kažem, elitama, uslovno rečeno.

A kakva je uloga politike, zapravo, u određivanju toga ko je ta elita koja služi kao obrazac običnom čoveku?

Pa, uloga politike je velika, pre svega zato što je medijska njihova prisutnost apsolutna. Dakle, vi kao novinari isključivo se bavite njima kao temama, dakle, sigurno nećete da se bavite… nemam pojma – neće na naslovnoj strani doći da li je neko iz neke oblasti – da li humanističkih nauka, da l’ društvenih, da li prirodnih i tehničkih, iz kulture uopšte – postigao nešto što je značajno. Dakle, politika je uvek glavna vest. E sada, pitanje je, naravno, do koje mere postoji ta kritička masa ljudi koji mogu, pod idejom javnosti, da nateraju političare da se ponašaju onako kako treba, odnosno, da ih konačno uteramo u ideju da oni ne vladaju nego da su servis građana. E, kad si servis građana, onda ima da se ponašaš onako kako građani od tebe zahtevaju! Dakle, ako te servisiramo da čistiš ulicu, ako pereš nemam pojma šta, a mi te plaćamo, onda ćeš se, naravno, ponašati onako kako mi odredimo da treba da se ponašaš. Onog trenutka kad ih eliminišemo, dakle, kad eliminišemo tu ideju moći koju oni imaju, fiktivnu ili realnu, to je sada drugo pitanje, dakle, kad eliminišemo to iz javnog govora i javnog mišljenja – dakle, nema moći, nema vladanja, ima servisa građana, promeniće se i ostalo. Dakle, oni su moji predstavnici, oni su vaši predstavnici, oni su naši predstavnici, narod je suveren, nisu oni – dakle, mi smo suverena kategorija koja odlučuje ko će da upravlja bilo čime. I kad se ta vrsta svesti definiše na nekakvom masovnom nivou, onda će se i oni ponašati potpuno drugačije, a onda ćemo moći zaista da definišemo i šta je to, na nivou elita, što Srbiji zaista treba. Kao istoričarka sam se zaista bavila elitama, to je nekakvo moje istraživačko polje, i moram da kažem da je Srbija nesrazmerno u svojoj istoriji imala mnogo izuzetno kvalitetne elite, dakle elite koja je evropske provenijencije, evropske težine, što je vrlo čudno i paradoksalno s obzirom da je bila agrarna zemlja – u jednoj seljačkoj masi da nađete jednu društvenu skupinu koja u kategorijalnom smislu pripada evropskoj eliti, to je zaista paradoks Srbije, ali to je deo njene istorije. Ja se nadam da će makar taj deo njene istorije ostvariti kontinuitet.

Hvala. Đerđ, kad smo već kod elita, ono što je, barem pretežnom delu javnog mnjenja, manje-više nepoznato, što zbog jezičke barijere, što zbog nezainteresovanosti, svakako je situacija među manjinskim elitama. Da kažemo konkretno, možda najbolje poznaješ situaciju među elitom Mađara u Vojvodini – koliko je ta elita, ne samo politička nego i kulturna, da li je slična ovoj većinskoj eliti, a koliko se razlikuje i, ako se razlikuje, u čemu su te razlike?

Prvo da se izvinim, ja ne govorim baš savršeno srpski ili hrvatski ili ne znam koji jezik, bosanski možda… Inače, moja baka je rođena u Kuli i ona je govorila nemački, mađarski, ali i srpski jezik. To su bila neka stara vremena kada je vojvođanska mađarska elita bila ipak podeljena, postojale su razlike među njima. Nažalost, ta elita se u međuvremenu promenila.

Naša današnja elita je upravo elita iz vremena socijalizma pošto je stvarno mnogo ljudi, onih koji su drugačije razmišljali, emigriralo u Mađarsku. Ostali su uglavnom stariji ljudi koji su, devedesetih, za jedan dan od socijalista postali nacionalisti . To znači to da imamo elitu, jednu snažnu političku elitu – koja je uglavnom jednostranačka, elita Saveza vojvođanskih Mađara.

Uvek se kaže da narod manjina mora da se bori za svoja prava ali meni se čini da oni, elita barem, ponekad imaju više prava za neke stvari nego političke elite ostalih. Samo da navedem primer –po zakonu, nijedan ministar ne može da ima svoju fondaciju, a da ta fondacija pravi emisije na televizijama. E, mi imamo Korheca i Bunjika iz pokrajinske vlade, oni imaju te svoje fondacije i svoje emisije. Onda se postavlja pitanje zašto može to da bude tako ako je to, jednostavno, protivzakonito zbog konflikta interesa. Sigurno ni vlada, ni srpska ni pokrajinska, neće ništa reći na to jer manjina nije toliko interesantna – sigurno DS ili ne znam koja partija ne bi mogla računati na glasove Mađara (mogu nešto malo, a to stvarno nije interesantno da bi sprska elita išla u konflikt sa ovima koji su kod nas, kao, elita).

Ali, isto je tako i sa Nacionalnim većem Mađara, gde SVM ima ogromnu većinu, u stvari, to je jedna jednopartijska kreacija zbog lošeg zakona. Isto tako, Nacionalno veće, pošto oni dobijaju pare iz srpskog budžeta, oni ne bi mogli imati svoje medije, a ipak su oni osnivač “Magyar Szo”-a i “Het Nap”-a, a to su dva najvažnija pisana medija vojvođanskih Mađara. I tu opet niko ništa ne kaže! Zašto? Kao što sam rekao, srpska elita neće ući u konflikt zbog nekih marginalnih stvari, jer onda bi ova naša mogla pokazati da su oni na udaru srpske elite, odnosno generalno Srba.

I naravno, ako imate te medije koji su direktno u ruci ove političke elite, imate situaciju da je i cela javnost takva. Dakle, ja mislim da je situacija mnogo lošija u našoj javnosti nego u srpskoj. Dakle, stvarno nemate neke ljude drugog mišljenja, ali nemate ni pravo na drugo mišljenje – to su uglavnom i naučili od srpskih političara za vreme Miloševića, jer i Milošević i njegov režim su imali taj stav, kao, ako smo u opasnosti, ako je narod, ako je nacija u opasnosti, onda, u stvari, oni koji razmišljaju na drugačiji način, oni su izdajnici svoga naroda. Mislim da je to tako ostalo do dana današnjega. Dakle, situacija je mnogo lošija nego što je bila, a pošto uglavnom mladi ljudi, mladi Mađari odu na školovanje u Mađarsku i ovamo se ne vraćaju, nema ni neke nove generacije, nema novih novinara, a oni koji ostaju, imaju mogućnost, na primer, ne da pišu nego da se zaposle uopšte samo ako su direktno u vezi sa Savezom vojvođanskih Mađara.

Dakle, ja mislim da je, nažalost, naša elita mnogo preuzela od nekih političkih elita u Srbiji i to ono što je najružnije, i zato mislim da je situacija vrlo loša i ne vidim nikakav izlaz, i naravno, ova manjina polako nestaje, što je i demografsko pitanje a ne samo političko.

Da li postoji neki alternativni deo, neki modernistički deo, to neko svetlo…? Da li hoćeš da kažeš da je pesimizam toliki da su, zapravno, svi kvalitetni ljudi (očigledno nisu – ti si tu) napustili ovaj brod?

Trenutno pišem samo u štampi mađarskoj, slovačkoj ili rumunskoj, ali ovde ne. Tražili su mi neki tekst, odnosno, moje mišljenje u “Politici”, na srpskom, ali su tražili da ja kažem ono što njima treba – da ja psujem elitu i SVM. Ipak, ja se borim protiv njih, probam da se borim, barem u javnosti, i onda oni jednostavno nisu ništa objavljivali od toga jer nisam rekao ono što su oni tražili. Ja ipak neću da pljujem mađarsku elitu u “Politici”, ja bih njih da pljujem u vojvođanskoj mađarskoj štampi, ali tamo nemam tu mogućnost. I naravno, ako je jedna zajednica toliko mala, onda svakako je koncentrisana na svoju strategiju i neće razmišljati o nekom većem okviru – kao, šta će da bude sa vojvođanskim Mađarima. Pa, šta će da bude… ipak je važno šta će da bude sa tvojim detetom. Dete treba da ide u školu – da li ima škola u Vojvodini gde dete može da uči mađarski… na mađarskom jeziku, jer vidimo sad da više od 20 posto mladih Mađara ne može tako da uči, odnosno, neki neće, jer misle da je bolje ipak da idu u srpsku školu, da nauče jezik i da imaju više mogućnosti da se zaposle. Ali većina, a uglavnom na severu Vojvodine, odnosno Bačke, već imamo onu strašnu situaciju da Mađari koji, na primer, idu u srednju školu u Subotici, ne znaju ni kafu da naruče na srpskom. To znači da oni verovatno neće da žive tu, da razmišljaju, oni ili njihove prodice, da nastave školovanje u Mađarskoj. I to je uglavnom tako – ko može, ode, a ostali koji imaju neki zanat imaju situaciju da tvoja zajednica postaje marginalna u svakom smislu (što se tiče školovanja, što se tiče zapošljavanja) – ostaje i baz policajaca, i bez sudija, i bez istoričara, bez ičega. Na primer, iz mog sela, mladi Mađari koji žive tamo, koji su završili samo srednju školu, najviše sad idu u Sloveniju da rade, jer tamo imaju barem posla kao zidari, moleri i sl.

To me zapravo podseti, da li je tu reč ne samo o getoizaciji, nego kad govorimo o SVM-u koji je prekrio čitav, pre svega politički prostor vojvođanskih Mađara, da li možemo govoriti i o autogetoizaciji koja će dovesti do onoga što si već pomenuo, do nestanka Mađara sa ovih prostora?

Pa delom da, ali treba uzeti u obzir da ipak je tome uzrok – srpski nacionalizam. Jer, početkom 90-ih, da kažem taj naš, mađarski nacionalizam, ipak je uvezen iz Mađarske. I dan danas kad čujete o nekim ekstremistima, mislim Mađarima, oni su direktno povezani sa ekstremnim grupama u Mađarskoj i oni bez njih ništa ne bi mogli. Dakle, jednim delom jeste samogetoizacija, ali ona je nekakvim delom odgovor na sve ovo što se dešavalo za vreme tih ratova. Dakle, to je ipak nešto prirodno da, ako je manjina takva, onda i ti moraš nekakav odgovor dati ali taj odgovor, naravno, delom je bio ipak pozitivan, jer Mađari su uglavnom uvek glasli protiv režima Miloševića, ali treba reći da SVM, odnosno, prethodna velika partija DZVM Agoštona Andraša uvek je probala nešto da napravi, neki dil sa istim režimom. Dakle oni uvek probaju nekakav dil da naprave. Sad, ako dobro čujem, Kasa diluje sa Koštunicom i naravno da Mađari gledaju šta je sad ovo, mislim, šta će nama Koštunica ili, ne znam, taj nekakav, drugi tip srpskog nacionalizma. I, ja ne bih krivio… ipak SVM kao stranka ne bih da snosi deo odgovornosti, ali ipak to je nešto prirodno, i to nije počelo 90-ih nego još za vreme Tita. Mislim, sudbina jedne manjine uglavnom je takva, to važi i za Slovake, Rusine itd.

Izvini da li može samo još jedno pitanje, onako, lične prirode? Zašto Serbhorvat?

Pa, ja se zovem Đerđ Horvat, a Đerđ Horvata ima dosta, to je kao kod Srba, ne znam, Petar Petrović, i kad sam počeo pisati, moj cimer u Budimpešti je rekao da jedan članak potpišem tako i onda je to tako ostalo. Dakle, to nisam ja izmislio. Kasnije, kad sam počeo pisati u nekim novosadskim mađarskim listovima, to sam ostavio, i onda su neki Mađari rekli (na primer, ne samo Kasa i ostali, nego i neki ljudi u mom selu), napadali me zašto sam dodao baš da budem Srbin. Ja kažem da nisam ja Srbin nego Serbhorvat, to je kao književno, novinarsko ime, pa sam morao izmisliti neke teorije zašto sam to uradio (a nisam ja izmislio, dakle), i onda sam rekao da kao što je Danilo Kiš za sebe rekao da je on poslednji Jugosloven, ja sam poslednji koji još onako, nekakvo… ostalo poslednje srpsko-hrvatsko ime. Serbhorvat na mađarskom znači i samo ime jezika književnog srpskohrvatskog.

Hvala. Joko, kuda.org u Novom Sadu već godinama promoviše savremene svetske kulturne vrednosti. Kako je baviti se uopšte time u Srbiji i koliko je kuda.org i vama slični na margini i kako uopšte izaći sa te margine?

Pokušaću da objasnim – verovatno će ljudima biti zanimljivo zašto sam ja uopšte tu, mislim kad pričamo o različitostima, ali pričamo zapravo o različitostima, pre svega, u nekom, da kažem, posebnom medijumu, o borbi za slobodu izražavanja pa bilo u kom to segmentu bilo, između ostalog, i u polju umetnosti i kulture. Ja sam završio likovnu akademiju, ali zapravo, naš centar je zamišljen da pokušamo da uspostavimo neki odnos sa razvojem novih tehnologija i svega onoga što se dešavalo tokom 90-ih, iako naše društvo ide u suprotnom smeru; i na neki način da utvrdimo neka opšta mesta koja su zapravo i globalno viđenje novih tehnologija i novih kategorija koje su se desile. Znači, postoje čitave nove kategorije koje su odredište novomedijske umetnosti koje kod nas, evo sad stidljivo ulaze u naš školski sistem, obrazovanje itd. I to je zapravo bila prva, inicijalna implikacija.

Međutim, nešto kasnije smo, zapravo, shvatili da je ta multifunkcionalna uloga novih tehnologija mnogo snažnija zapravo u implikaciji društvenih odnosa, mada je došlo do preispitivanja uopšte svih, da kažem, teorija i iskustava, avangardi, neoavangradi i svega onoga što nam se dešavalo u, da kažem, dugom 20. veku. I, shvatili smo, zapravo, da je upotreba novih tehnologija jedno sjajno kreativno sredstvo koje, zapravo, može da pomogne u mnogim distribucijama sadržaja, razmene i razvoja procesa koji su vrlo delikatni i vrlo značajni, pogotovo sada u Srbiji. Tako da, zapravo, i to naše ideološko odredište za koje smo se opredelili, za kritiku tog jednog tvrdog nacionalnog bloka koji je dominantan u Srbiji, zapravo je dobilo jednu potvrdu i jednu vrstu, da kažem, sinergije sa centrima koji na takav način funkcionišu.

I mnogi umetnici su se vrlo lako, da kažem ono, zaskočili nove tehnologije i to je, na neki način, i u ekonomskom aspektu vrlo jeftino – znači, napravi svoj web site, uradi neku svoju ekspresiju, uradi nešto što je zapravo relativno lako za distribuciju i veliki broj umetnika je počeo da radi na tome, naravno, kao autodidakti. Da se, razumemo, mislim, ja sam odmah na strani autodidakta. Da kažem da ta grupacija, da ta subkultura zapravo postaje daleko dominantnija od one neke uštogljene akademske, koja je prosto nefleksibilna, ne može da stigne, zapravo, brzinu ovih procesa koji se dešavaju, pa između ostalog i u našem društvu. I mislim da je to zapravo jedan značajan momenat, jer isto kao što mi sad ovde želimo da istaknemo, da kažem, aspekte tehnologije, sve ovo što smo ovde pominjali – Branka je pominjala tu klackalicu zapravo, taj jedan stalni proces – sve ideje do kojih mi dođemo nisu originalne, znači nema originalnosti. U umetnosti nema originalnosti nego zapravo mi pričamo o kontekstu, pričamo o vremenu i prostoru kad se nešto dešava, tako da mi zapravo, kad pričamo o umetničkoj delatnosti i nečemu što zaista dobija posebnu originalnost, ističe zapravo kontekstualnu vrednost, tako da ti procesi koje je Branka pominjala kao jedan civilizacijski hod, i ta klackalica da kažem, uslovno rečeno, postoji zapravo i u tehnologijama, i verovali ili ne, sve te grupacije koje postoje u Srbiji, koje sam ja putem Centra za nove medije upoznao a koji se bave antifašističkim akcijama, detektovanjem desnog ekstremizma, pokušajima integrisanja, povezivanja, shvatili smo zapravo jednu zanimljivu činjenicu – da je SPC daleko razvijenija u smislu nove tehnologije i da postoji mnogo veći broj blogova i mnogo veći broj web site-ova koje proizvode i način kako oni promovišu svoj rad.

Život Centra je zapravo vrlo multifunkcionalna struktura. Ja kao umetnik sam počeo da radim sa grupom ljudi koji su bili vezani za umetnost i mi smo, znači, vrlo brzo krenuli u implikaciju novih tehnolgija, tj. kako se one reflektuju na pozitivan i negativan način, kako se zapravo te tehnologije prenose u polje ekonomije, kontrola elektronskog novca, kontrola svih naših kretanja. Banke postaju glavne špijunske kuće, znaju kakav toalet-papir koristite, kakvu čokoladu volite da jedete, u principu sve te informacije sada već kodirano prolaze. Pošto je naše društvo inače sklono tim konspiracijama i teorijama zavere, postoji nešto što je stalni izazov – kako upravo kroz tu jednu, da kažem modularnu strukturu, mrežnu strukturu i ono što je inetrenet ili uopšte nove tehnolgije ovde, možete biti i te kako kreativni. Tako da zapravo te granice šta mi sve radimo – više bih otvorio tu neku diskusiju između nas o nekom opštem pojmu našeg društva a za sve prisutne, najbolje zapravo da posete naš web site, da vide strukturu akcija koje smo radili.

OK, hvala. Možda si dao i šlagvort za Teofila kada si pomenuo SPC, a ja sam te još pitao i o kulturi, vidimo da se oni oni prilagođavaju novim tehnologijama, ni internet im nije stran. Dakle, to su te strukture u toj većinskoj Srbiji, poput vladike Irineja, koji bi da se mešaju direktno i da određuju otrpilike koja predstava može da se igra, koja ne može, koji kostim je satanistički, koji nije. Dakle, ovo što se nedavno desilo u Novom Sadu koji sve više i više postaje po apsurdima, zapravo, poznat vladika je rekao to što je rekao, SPS je predložio da Milošević dobije ulicu itd. Teofile, ti kao čovek koji se bavi intenzivno medijima (inspiracije ti definitvno ne nedostaje), kako posmatraš ovu nedavnu situaciju o odnosu crkve prema kulturi?

Pa, dobro ajde… ti si sad rekao jednu dobru stvar – vladika je rekao to što je rekao. Međutim, nije bitno to što je vladika rekao. Vladika može da kaže šta hoće i mi o tome ne bismo sigurno razgovarali, to nama ne bi bio uopšte interesantna fenomen šta misli vladika Irinej, da se iza onoga što je vladika rekao nije desilo to da je “policija postupila po naređenju”. Dakle, radi se o tome da, ako vladiki Irineju nešto smeta, na primer buka pod njegovim prozorima, iako se sve to dešava u javnom prostoru, sekularnom gradskom prostoru, gradskoj ulici, ne u dvorištu ili kamoli prostorijama Vladičanskog dvora, i ako se vladika požali policiji, ergo vlasti, ergo državi, e onda će država reagovati, onda će država “postupiti po naređenju”.

Razume se, da smo vi ili ja to isto uradili, država ne bi bila ni iz daleka tako ekspeditivna, a kamoli tako odlučna da otkloni nešto što nama smeta iz bilo kojeg razloga. Dakle ono što je pravi problem ako govorimo o klerikalizaciji društva, ja stalno naglašavam, nije problem u crkvi kao takvoj – crkva ima pravo da postupa čak i nerazumno, crkva može da pokuša da klerikalizuje društvo. Pitanje je samo da li će društvo dozvoliti da bude klerikalizovano.

Naš problem je pre svega problem političke elite koja, najblaže rečeno, ide veoma niz dlaku crkvi i veoma olako pristaje, sve se plašeći te stigme nekakvog komunističko-ateističko-neznamkakvog nasleđa (to je inače tipično za postkuministička društva, nismo mi u tome jedini, ali retko gde je to otišlo tako daleko kao kod nas). Da li će ta politička elita, a to je elita – nikada ne smemo zaboraviti – koju smo mi birali, koja nije pala sa Marsa, koja nije, ono, ne znam, iz dubokog svemira došla u Srbiju, nego je to elita koju je većina građana ove zemlje, na manje ili više demokratskim izborima, izabarala da vlada, isto kao što Novi Sad, moj i tvoj grad, ono, u srcu i duši, ima radikale na vlasti zato što je većina građana, ili relativna većina (u svakom slučaju više od onih drugih) glasala za tu i tome slične opcije (nešto malo SPS-a, DSS-a, dovoljno da se naparbiči neka većina).

Dakle, hoću da kažem, politička elita je ta koja je, u paničnom strahu da ne bude optužena za anacionalnost i za ateizam (jer to su dva najveća zla, dve najveće strahote, dve najstrašnije demonske sablasti u javnom prostoru danas, da te neko ne prozove anacionalistom, šta god to značilo – to je jedan floskula, to ne znači ništa – ili da te neko ne nazove ateistom, ne daj bože, to je strašnije nego da budeš pedofil ili ne znam šta, to je najgori mogući greh), ona je u stanju da crkvi daje apsolutno sve. Ja ću vam navesti jedan,onako, potpuno bizaran primer kako se, recimo, neke uloge obrću na jedan potpuno blesav način – u vrme komunizma (ja sam ipak dovoljno mator da ga se sećam, makar tog nekog poznog, dekadentnog komunizma) su takođe postojali ministri za verska pitanja – kako se tačno zvala ta funkcija, ne mogu da se setim – i znalo se da je ministar za verska pitanja komunista i ateista koji je tu da kontroliše crkvu da ne bi ona previše “narasla”. E, šta smo dobili u demokratiji? Obrnuto! Zna se da je ministar vera Najveći vernik od svih ministara i da je on, zapravo, de facto predstavnik crkve unutar izvršne vlasti. Dakle, umesto da konačno dobijemo nekoga ko će se naprosto baviti tim fenomenom, ne bivajući ni za ni protiv, dakle niti da bude klerikalac, niti da bude nekakav, kako da kažem borbeni ateista, nego, naprosto, da bude čovek koji je u ime vlasti zadužen za komunikaciju sa verskim zajednicama – ne, mi smo obrnuli onu komunističku paradigmu, pa nam je do danas svaki ministar vera – bio i u DOS-ovoj vladi, i ovaj je sad, u ovoj DSS-ovoj “i kompanija” vladi – čovek koji je praktično… vi kad pogledate ovoga, one se čovek tako i dizajnira da vidite da je to promašeni sveštenik – lepo čovek gaji onu bradicu, onako sve fino, samo stavite mantiju i imate seoskog protu. Ja u tome vidim, znači, glavni problem.

Ako pogledamo taj slučaj Irineja, Irinej je – pretpostavljam da su makar neki od vas videli to Irinejevo pismo, ono je na internetu dostupno u integralnom obliku, u novinama kako gde, sa manjim ili većim skraćenjima, ali to pismo je primer neverovatne bizarnosti, primer kako čak i čovek koji je formalno obrazovan, a vladika Irinej to svakako jeste, može da se najstrašnije nalupeta i da izgovori gomilu primitivnih gluposti. Ali, ja uvek naglašavam, ne bi to bio problem o kojem ćemo mi sad raspravljati ovde, da iza toga ne stoji vlast, da iza toga ne stoji moć. To je ono što moram stalno da naglašavam. To vam je isto kao sa veronaukom. Nije crkva uvela veronauku u škole, u javne, sekularne, državne škole, nije je crkva uvela, ne može crkva to da radi, nego je vlast ta koja je iz nekoh svojih interesa, kalkulacija, ovog-onog, maltene ponudila na izvol’te crkvi da crkva uvede veronauku, pri čemu, da se razumemo šta to znači veronauka (ono što ljudi često ne razumeju) – veronauka nije, u našim školama naprosto nauka o crkvi, nauka o religiji, što bi bilo sasvim legitimno, zašto ne učiti o religiji! Ne! To je religijska indoktrinacija! Kao što, kad sam ja bio klinac, mi smo učili marksizam! Nismo mi PROUČAVALI marksizam, nego smo UČILI marksizam! Mi smo UČILI da budemo MARKSISTI! E tako vi danas, učeći veronauku, vi ne učite o religiji nego vi učite religiju, i to jednu određenu konfesiju. TO je ono što je naš problem!

Ono na šta nikako ne treba pristati, to je ono što ćemo stalno čuti sa naše desnice – kad god se govori protiv klerikalizacije (isto kao što imate, recimo, kad god nešto kažete protiv monarhije, slično se dešava), odamh vam kažu da ste komunista. Moramo jednom zauvek raskrstiti sa tom budalastom floskulom. NIJE pitanje odvojenosti države od crkve pitanje komunizma i antikomunizma, to se ne dešava Oktobarskom revolucijom, to je rešeno Francuskom revolucijom. Dakle, moj uzor nije Sovjetski Savez, moj uzor je Francuska, moj uzor je Italija. Znači, o tome se radi, ja govorim o takvim državama, dakle, državama koje nemaju i nikad nisu ni imale nikakav komunistički poredak pa se ne možemo na taj bauk komunizma stalno vaditi. Radi se, naprosto, o tome da u ovoj zemlji konačno dođe do toga da se radi i živi onako kako se radi u najnaprednijim državama sveta, a ne u Severnoj Koreji.

Ostao si nam dužan komentar bulevar Slobodana Miloševića. Juče smo imali 5.000 građana na ulici zbog te incijative i zbog inicijative da se ukine Đinđićeva ulica.

Da, da, da.. pa to je strašno zanimljivo pitanje. Sad evo malo EPP-a, ja sam nešto pisao o tome i to će sutra izaći u “Dnevniku”, pa koga ne bude mrzelo da dođe do kioska i da poveća moj honorar tako što će kupiti “Dnevnik”, ja ću mu biti zahvalan. To, naravno, uopšte nije tako nedužno i tako neozbiljno pitanje, i to pre svega pitanje bulevara Slobodana Miloševića. Ja sam, nešto razmišljajući o tome, zapravo shvatio da ne treba previše da se čudimo, ima neke logike u svemu tome. A zašto da Slobodan Milošević ne dobije bulevar?! Pa dobio je već sve drugo! Znate šta, on je danas, onako mrtav i sahranjen pod onom lipom u Požarevcu, on je danas po mnogo čemu življi nego što je bio pre deset godina. Vi danas imate veći problem da kažete nešto suštinski protiv Slobodana Miloševića nego pre deset godina kad je on bio na vrhuncu svoje vlasti, jer je u mnogim aspektima, ono što je politika i ideologija onoga što mi zovemo miloševićizmom ili naprosto 90-im godinama u Srbiji, postala jedna vrsta zvanične ideologije. Danas je strašna blasfemija reći… ne znam… imamo čuveni slučaj Ahtisari je li, pa da l’ su Srbi krivi kao narod, il’ nisu krivi kao narod, i šta to uopšte znači, to pitanje kolektivne krivice i odgovornosti, ima li je, nema li je i tako dalje, i onda cela naša postmiloševićevska politička elita skoči kao jedan! Levi, desni, centralni, koji god hoćete, svi skoče na to jer zapravo njih stalno žulja jedan ista stvar, a to je – pa, čekaj, stvarno, šta smo mi radili u tim 90-im godinama! Šta smo radili?! Šta smo radili dok je bilo Sarajevo, dok je bio Vukovar, dok je bila Srebrenica, dok je bio Dubrovnik, šta smo radili?! Spavali! U najboljem slučaju nešto se, ono, tamo, ovaj… dođe 100 ljudi – Branka se dobro seća – tamo u Pionirski park, dođe 50-100 ljudi u onom Beogradu od skoro dva miliona stanovnika, dođe sto ljudi pa tamo pale se neke sveće, a ostatak Beograda “snom mrtvijem spava”, o unutrašnjosti da i ne govorimo, a za to vreme ljudi ginu! Ljudi ginu od metaka, od pušaka, od granata koje mi odavde liferujemo! Ginu za nekakve paradržave! Pa je l’ se ne sećamo?! Vi ste, ovde u Kuli, blizu, je l’ se sećate Republike Srpske Krajine? Pa jesam li ja izmislio Republiku Srpsku Krajinu? Je l’ se sećate “crvenih beretki”? Pa ko ih je doveo?

Hoću da kaže, to je nasleđe 90-ih godina i to nasleđe je naše zajedničko. Mi ne možemo raći – Slobodan Milošević i još tri i po čoveka oko njega su krivi, i sve je to samo njihovo, a mi ni luk jeli ni luk mirisali! Pa setite se ’90. godine, pred same ratove! Slobodan Milošević dobija predsedničke izbore sa nekom sumanutom većinom od skoro 80 odsto! Pa izađite na ulicu dan-danas, dva od tri čoveka će glasati ili za radikale, ili za socijaliste ili, u najboljem slučaju, za DSS. Pa o čemu mi govorimo? Da, da, 2006. nakon svega! Dakle, postoji nešto u politčkoj kulturi kod nas što je duboko traumatizovano, duboko nesvesno vlastite zaglibljenosti. Znači, mi kad govorimo o tom ratnom nasleđu, o tim 90-im godinama, imali smo prvo onu fazu “mi nismo ništa krivi”, ono – mi ne, Srbi pravednici i tako dalje. E onda kada smo videli da to i ne ide baš tako, e onda je faza “pa dobro, jeste, jesmo nešto krivi, ali pre svega su krivi oni drugi”, a ono nešto malo što smo mi krivi, to je kriv zli Sloba i ta dva čoveka oko njega. A mi svi drugi, uključujući i političku elitu, pogotovo onu koja je bila u kakvoj-takvoj opoziciji, akoja je danas de facto na vlasti, od 2000. naovamo, mi blage veze sa svim tim nemamo. I tako dolazi do toga da mi, stalno, kad nam neko iz spoljnjeg sveta, neko sa strane, ukazuje na posledice onoga što je ovde činjeno, mi se vređamo, zgražavamo, čudimo, krstimo, šta priča ovaj čovek, je l’ on normalan, daj da ga smenimo, nećemo da ga primimo u goste, itd. To je potpuno infantilno i samo pokazuje da je stepen neosvešćenosti vlastite pozicije toliko dubok, toliko fundamentalan da ja stvarno ne znam kako ćemo mi uopšte iz ovoga da isplivamo…