Muzej Vojvodine, Novi Sad, 17. 11. 2005, 19h
UČESTVOVALI:
- Dragan Koković, sociolog
- Ivan Medenica, umetnički direktor Sterijinog pozorja
- Mileta Prodanović, književnik i likovni umetni
- Slobodan Tišma, književnik i multimedijalni umetnik
- Branimir Stojanović, filozofski pisac
Branimir Stojanović, filozofski pisac
U Srbiji u poslednjih 15 godina malo šta može da se nazove ozbiljnom kulturnom produkcijom, pa gotovo čitave devedesete možemo da označimo kao neku vrstu gubitka prava na produkciju uopšte. Dominantan trend i tada i sada je gubitak prava na produkciju, tako da je sve manje umetničke i uopšte kulturne produkcije. S druge strane, mediji u tom periodu tokom devedesetih doživljavaju enormnu ekspanziju, dešava se svojevrsna “demokratizacija medija”: enorman broj televizija, radio stanica, dnevnih novina, nedeljnika, koji su uglavnom potpuno ispražnjeni od bilo kakve kulturne sadržine. Kulturna produkcija i ako se zbiva, zbiva se na nekoj margini koja je praktično nedostupna i nevidljiva. O njoj je vrlo mali broj ljudi informisan, mediji ne prate tu produkciju. Kao primer bih naveo izložbu “Devedesete”, koja predstavlja umetnost od 1989. do 2001. godine, koja je otvorena pre nešto više od mesec dana u Muzeju savremene umetnosti. Ta izložba je izazvala šok javnosti u Beogradiu i u Srbiji jer se odjednom pojavila umetnička scena koja je do tada potpuno bila nedostupna pogledu medija i javnosti. Dakle, u Srbiji imamo situaciju da tokom proteklih 15 godina u stvari doživljavamo procvat medijske kulture, dok klasična, visoka kultura potpuno nestaje sa lica zemlje. Tek sada se vrši neka reinterpretacija istorije kulture iz proteklih 15 godina. Mi smo zapravo suočeni sa situacijom da mediji diktiraju vidljivost kulturnih događaja, ali su, paradoksalno, potpuno neobavešteni o kulturi. Najveći problem je potpuno odsustvo bilo kakvog sistematskog praćenja kulture u medijima. Nijedan medij nema stalno praćenje umetničkih i kulturnih događaja, a i kada se objavljuje, objavljuje se sa velikim zakašnjenjem. Istovoremeno je izgubljen medij stručne javnosti, koji je meritoran u stvarima o kojima govori. Ta stručna javnost se konstituisala upravo na ovakvim tribinama. Umesto toga, imamo medije i, sa druge strane, privatne živote ljudi. Dakle, imamo voajerizam medija, pa i ako mediji pišu o umetniku, oni ne pišu o njegovoj produkciji, ne pišu o tome šta on zapravo radi, već samo o njegovom privatnom životu, s kim je oženjen, u kakvoj kući živi, gde živi… Tako imamo medijske intelektualce, medijske filozofe, medijske umetnike. Imamo primer umetnice Biljane Cincarević, koja je u umetničkom svetu potpuno anonimna, niko nikada za nju nije čuo, a vi zapravo kroz medijsku produkciju možete da zaključite da je ona jedan od najznačajnijih umetnika iz protekle decenije. A ja ne znam da li je ona ikada igde izlagala, možda i jeste, ali ja stvarno ne znam da jeste. S druge strane, umetnici koji naprave enormne prodore u savremenoj umetnosti, koji su evropski poznati i priznati, oni su u Srbiji potpuno anonimni, niko za njih ne zna, ni o njima a naročito o njihovom radu. Dakle, onaj ko produkuje nešto ozbiljno u kulturi automatski je isključen, a onaj koji je spreman da odigra ulogu za medije jako je vidljiv. To je perverzna i inverzna situacija. Dakle, treba nam jako ozbiljan i studiozan rad da se to ispravi, za koji, na žalost, ovo društvo niti ima resurse, niti ima novac, niti ima strpljenje, pa se plaišim da ćemo u perspektivi imati situaciju da zapravo nećemo znati ništa o našoj vlastitoj aktualnosti.
Dragan Koković, sociolog kulture
Kultura se u velikoj meri redukuje u našim medijima, već na prvi pogled, kada na našim televizijama vidite neke emisije koje su ranije bile kulturno-obrazovni program. Onda je taj kulturno-obrazovni program redukovan na kulturno-zabavni i onda sam na kraju pročitao da je taj program postao sportsko-rekreativni program. Znači, kultura je izletela napolje, nema je nigde. Kultura je zadnja rupa na svirali, a novinari kada najavljuju kulturne rubrike kažu: “Jedan minut za kulturu”?! Znači, nama je dovoljan minut za kulturu. Mediji su moćni, a koliko su moćni vidi se po tome što su stvorili virtuelno društvo. Znači, mediji su stvorili jednu novu, paralelnu stvarnost, u koju se ulazi pomoću kompjutera, pomoću miša iza kojeg se krijemo anonimno, pobeđujemo svoju stidljivost da surfujemo, udvaramo se itd. Jednostavno, nama se nameće jedna medijska scena koja se može kritikovati i koja stalno zadire u privatne živote. Onda je to najbolje ugasiti, te televizore, i za svoju dušu uzeti nešto raditi, čitati.
Mediji su posrednici, ali ne samo posrednici, oni mogu da budu i središte nekomunikacije, kada ne žele komunikaciju nego žele jedino da budu tržište i potrošnja. Meni je ipak zanimljiv taj pluralizam medija, koji se još uvek obavlja na jedan nekultivisan, divlji način, ali je zanimljiv u tome što ta konkurencija medija više ne dozvoljava da mnoge stvari ostanu skrivene od javnosti. Recimo, u sportu je nekada bila strategija moralisanja, pa se govorilo kako nema nasilja u sportu. Sada se to više ne može sakriti. Ali, s druge strane, ono što mene zabrinjava kao sociologa kulture jeste da skandali idu kao alva.
U svakom slučaju, mislim da je tema ove tribine dobro pogođena. Da li se kultura uopšte može svesti na kulturne rubrike u medijima i da li su to uopšte kulturne rubrike ili su to takozvane kulturne rubrike? Virtuelno društvo nam kaže da se nešto nije dogodilo ukoliko mediji to nisu zabeležili. S druge strane, mediji mogu nešto što je minorno da predstave kao globalnu činjenicu savremenog sveta, jednog društva i jedne države. A s druge strane, neku značajnu stvar mogu da označe kao minornu i da je sklone od očiju javnosti. I upravo tu je velika odgovornost medija i novinara.
Ivan Medenica, umetnički direktor Sterijinog pozorja
Mislim da kada govorimo o fenomenu kulture i medija, kulture u medijima, moramo razlikovati šta je medijsko praćenje kulturnih događaja, šta je novinarsko ili kritičarsko praćenje kulturnih događaja, a druga dimenzija jeste kako se uopšte neki kulturni modeli promovišu u medijima. Meni je interesantno da se ti kulturni modeli mnogo transparentnije mogu uočiti u nekim drugim sektorima nego što je sektor kulture u medijima, pogotovo oni nazadni kulturni modeli. Evo, na primer, sportske rubrike, koje na prvi pogled deluju dosta benigno i nisu nešto što bi, po našoj predrasudi, trebalo da se bavi formiranjem određenog kulturnog modela, ali to nije tako. U jednom veoma tiražnom, ako ne i u najtiražnijem dnevnom listu, posle fudbalske utakmice između SCG i Bosne i Hercegovine crvenim flomasterom ste mogli da podvlačite sve fašistoidne izjave koje možete da zamislite. Prvo naravno na račun reprezentacije BiH, pa je apostrofirana činjenica da je za našu reprezentaciju gol dao dečko, momak sa Pala. E, onda smo prešli na sudiju, koji je bio Grk i koji nam navodno nije dosudio jedanaesterac. Onda je krenula pljuvačina po Grcima kao naciji, jer “znamo mi kolilo su nas puta oni u istoriji izdali, pa nije ni čudo što nam nije dosudio penal”. Dakle, imamo jedan katalog užasa i mraka u jednim dnevnim novinama u izveštaju sa fudbalske utakmice. I upravo to je nešto što konstituiše neku kulturnu paradigmu, neki kulturni model. Ili recimo podjednako benigne rubrike u meni omraženom novinarskom žanru reportaže. Uvek se u tim reportažama “iz naših života” promovišu neemancipatorske kulturne prakse i stilovi života. Veoma retko vi možete da nađete neku reportažu o tome kako je bračni par bez dece usvojio petoro dece ili tako nešto, nego ćete imati reportaže, što sam nedavno čitao, o nekom bigamisti u nekom šumadijskom selu, koji ima jednu, drugu ženu, dvanaestoro dece. Taj diskurs o ženama je užasan i da ova zemlja ima bilo kakvu ozbiljnu zakonsku regulativu, i taj novinar i taj dotični intervjuisani bi, u najmanju ruku, trebalo da idu u zatvor. Kulturni modeli se, dakle, kada su mediji u pitanju, formiraju i artikulišu i predstavljaju ozbiljnu logističku podršku onome što se na prednjim stranama dnevnih novina ili u udarnim terminima TV emisija promoviše, a što je direktno vezano za politiku i neko političko artikulisanje određenih kulturnih modela.
Što se tiče pojma medijskog hipertrofiranja beznačajnih umetničkih pojava, on nužno mora da se veže uz fenomen tabloidizacije naših medija. Vi imate veliki broj medija kod nas koji uopšte nemaju rubriku za kulturu. Čak mislim da je to i pošteno, da umesto rubrike za kulturu imate “Zvezde”, ili “Stars”, ili “Kolaž”. To je poštenije nego da se takvi estradni sadržaji promovišu u nešto što ima nadnaslov “Kultura”. Imate dobar deo medija za koje kultura uopšte ne postoji. A imate i neke medije koji ne bi trebalo da budu tabloidni, a sve više to postaju i umesto da prate relevantne kulturne događaje, prate efemerne fenomene o kojima smo govorili. Toga ima u svim umetnostima. Postoji obrnuta srazmera između medijske prisutnosti pojedinih glumaca i njihovog realnog umetničkog značaja. Što više neki glumac daje intervjua, slika se, biva po kojekakvim otvaranjima, promocijama i modnim revijama, znate da sledstveno tome ima manje ozbiljnu profesionalnu biografiju. Dakle, imate te nekakve glumce za koje će neko ko ne ide u bioskop ili pozorište reći: “Au, pa to je vrlo aktivna neka osoba, pa vidi kakva je to karijera”, a u suštini je to potpuno virtuelna pojava. Ponavljam, problem je u tome što se neki mediji, koji bi trebalo da budu profesionalni u praćenju i izveštavanju događaja iz kulture, postavljaju na isti način kao i tabloidi.
Što se tiče umetničke kritike, svi ćemo se složiti da je ona u opadanju, da nema onaj značaj koji je imala ranije. Ali, mislim da to treba malo šire kontekstualizovati, jer to nije samo lokalni fenomen, to je globalni fenomen. Pre pet-šest godina bio sam na jednom međunarodnom simpozijumu u Francuskoj, koji je imao za temu pozorišnu kritiku i, verujte, i tu je krenulo jedno kolektivno ridanje nad činjenicom da su rubrike pozorišne kritike u medijima smanjene. Glavni lajtmotiv celog simpozijuma bilo je prebrojavanje redova, koliko ko ima redova u kojoj zemlji za pisanje kritika. Jednostavno, forsira se umetnička evaluacija koja se svodi na onaj palac rimskih imperatora gore ili dole, pišu se recenzije i daju se zvezdice, a neka analitička kritika, koja zahteva i određeni prostor, jeste u povlačenju. Jednostavno, kritičari nemaju dovoljan prostor, urednici im ne dozvoljavaju da imaju prostor koji bi njima bio potreban. Imate možda dve ili tri dnevne novine u celoj zemlji koje daju pristojan prostor umetničkoj kritici, poput “Dnevnika” i “Politike”, kao i nekoliko nedeljnika koji imaju malo veći prostor za analitičku pozorišnu kritiku. Takođe, smatram da bi samo novinarsko praćenje moglo da bude mnogo bolje, a tu dolazimo i do pitanja kompetentnosti. Bez želje da hvalim domaćine, moram da primetim da sam sa novosadskim novinarima imao uvek dobro iskustvo tokom praćenja Sterijinog pozorja.
Dalje, želeo bih nešto da kažem i o fenomenu praćenja gostovanja naših pozorišta u inostranstvu. Vi imate slučajeve koji su profesionalno potpuno neprihvatljivi, da su određeni novinari plaćeni da budu PR menadžeri nekog festivala ili da putuju sa nekom pozorišnom trupom u inostranstvo i o tome navodno objektivno izveštavaju. Dakle, neko ko dobija platu od svog medija, istovremeno od pozorišta dobija honorar, putne troškove i smeštaj da izveštava o tome kako je realizovano neko gostovanje na primer u Beču. Ne spominjem slučajno Beč, pošto je bila u pitanju predstava iz Beograda “Zečiji nasip” Siniše Kovačevića. Onda ste u beogrdskim medijima mogli da čitate hvalospeve o tom gostovanju, to su bile čitave strane izveštaja, a pritom nije zadovoljen osnovni novinarski uzus da ja kao čitalac dobijem podatak da li je predstava bila titlovana ili nije bila titlovana na nemački jezik. Naravno, predstava nije bila titlovana, zato što nije ni bila izvođena za austrijsku publiku nego je bila izvođena za gastarbajtere. Nemam ništa protiv, to je isto jedna kulturna misija, ali to se onda ne može plasirati kao relevantni nastup srpske kulture u inostranstvu. Dakle, imate jednu tezgu, odnosno odlazak i nastup za naše radne ljude koji privremeno ili trajno žive negde napolju, koja se ovde plasira kao neki relevantni umetnički rezultat. Istovremeno, aktivnost i rad zaista značajnih umetnika bilo ovde ili u inostranstvu je potpuno ignorisana i preko nje se prelazi.
Mileta Prodanović, književnik i likovni umetnik
Možda bi jedan od osnovnih fokusa ove tribine mogao da bude totalni debakl profesionalnih standarda. To je naravno sve vezano jedno za drugo. Sada sam se setio kako je Radomir Konstantinović počeo svoj veliki esej o Desanki Maksimović u svojoj višetomnoj knjizi “Biće i jezik”. On je, naime, rekao da se na poeziju Desanke Maksimović ne može primeniti marksističko načelo prelaska kvantiteta u kvalitet. Mislim da se takođe ni za praćenje kulture u našim medijima ne može primeniti to isto načelo. Branimir je u pravu kada kaže da je ova izložba koja je bila na Ušću na neki način bila iznenađenje. Iznenađenje jeste kada se odjednom vidi jedna decenijska produkcija, ali ipak moram da se setim da većina tih izložbi nije patila od toga da je bila prećutana, nego naprotiv svako od tih otvaranja prolazilo je sa šest do deset kamera i sve su to bile kratke izjave. U tom obilju prostora dolazi do toga da se jedan ozbiljan umetnik sa ozbiljnom produkcijom stavlja u istu ravan kao i pomenuta umetnica-starleta. Mene je u stvari negde jako pogađao jedan opšti sunovrat jezika i to ne samo jezika kojim komuniciraju te kulturne rubrike, već jedna opšta neodgovornost i prema jeziku i prema predmetu o kojem se govori. Sticajem okolnosti, još od 1989. godine nisam čitalac “najvećeg dnevnog lista na Balkanu”. Ja sam godine u kojima se događao narod proživeo u Engleskoj i tada mi je neko doneo “Politiku”. Taj primerak koji mi je donet bio je štampan većim slovima nego samo zaglavlje lista. Pisalo je: “Ustav”. Onda sam rekao da te novine više neću čitati. Očekivao sam da će nakon promena od 5. oktobra 2000. godine doći i do strukturnih promena u toj kulturnoj rubrici. Ali, ne samo da su nastavili da pišu isti ljudi, već je i isti fokus ostao dominantan. Kada prave prikaze knjiga, obično prikazuju pogrešne knjige, pa ne patim suviše što nemam taj subotnji dodatak “Politike”. Moram da kažem da je dodatak “Večernjih novosti”, koje se tradicionalno smatraju nižim nivoom novina, a koji je odnedavno počeo da izlazi sredom, mnogo dinamičniji i otvoreniji i daje prostor za neke ozbiljnije studije.
Ispričaću sada jednu pričicu o kojoj sam razmišljao dok sam dolazio ovamo. Jedan blizak rođak moje žene, koji je studirao arhitekturu, po zanimanju je bonvivan, rentijer je, ima jedan lokal i svoju životnu konstrukciju je sklopio tako da ništa ne radi, već igra tenis. Pre nekoliko godina je, iz viška vremena, počeo da radi neke pastele pa i na katalogu njegove izložbe piše “Killing Time”. Gledao sam te njegove pastele, pitao sam da li će to izlagati ili neće. On je stupio u kontakt sa jednom dosta ozbiljnom galerijom, na vrlo pristojnom mestu, koja izlaže mlađe umetnike i napravio je izložbu i sa svojim društvom sa tenisa sastavili su saopštenje za štampu. Dakle, kaže se da je taj i taj umetnik, čija je izložba, član “Senjačkog udruženja srpskih likovnih umetnika”, koje je baš te godine proslavilo 200 godina postojanja, osnovano je, naime, 1804. godine, i srpskoj umetnosti dalo je plejadu veličanstvenih i nezamenljivih stvaralaca, kakav je recimo Hadži Pantelija Đorđević, koji je izlagao triptih protiv kultizma ne znam koje godine, pa onda neki Paja Hadži nešto, koji je 1924. godine na Svetosavskom balu u Parizu dobio srebrnu medalju za akvarel na abažuru. To je poslato medijima i verujte mi da je u tri dnevne novine to izašlo. Toga dana u Beogradu su otvorene još četiri izložbe, od kojih su neke bile od veoma ozbiljnih stvaralaca, ali je ova priča o “Senjačkom likovnom krugu” bila veća vest od izložbe mog kolege, koji je redovni profesor. Naravno, to je sve vrlo šarmantno, ali se čovek prosto zapita gde je nestala ta odgovornost. Znači, poenta je da se dođe na neku konferenciju za štampu, da se mazne primerak, recimo, neke knjige koja se kasnije može dati nekome za rođendan ili se može sačuvati, ako je knjiga dobra. Više puta sam od 1991. do danas čuo pitanje: “’Oćemo li u mikrofon ili mejlom?” I kada čovek shvati šta bi oni mogli da zaključe iz toga što čovek priča… Jednom mi se i desilo da sam dao neki intervju pa kada je to izašlo u novinama, ja sam rekao: “Bože, s kim je ona razgovarala?!” Pa otada kažem: “Bolje onda mejlom”. Onda novinar pita: “Znate, imao sam neku gužvu ove nedelje, pa nisam stigao do kraja da pročitam, pa mi molim vas recite šta se dešava sa glavnim junakom?” Ili, što mi se sada nedavno dogodilo: “Vi samo napišite kontinurano, ja ću posle da dodam pitanja”. Znači, čovek se zapita gde je kraj svega toga i da li u ovom društvu uopšte neko ima snage da pogleda izložbu, da pogleda film, da pročita knjigu? Ili je to novinarsko zanimanje upalo u raskorak, pa sa jedne strane imamo taj glamur tabloidizirane stvarnosti, gde novinar postaje junak i pritom gubi obavezu da bilo koju knjigu pročita pre nego što krene da piše za novine?
U tom opštem gubitku profesionalnih standarda propada i jezik. Poslednjih 15 godina ja se pitam gde je nestalo slovo “N”, to nepostojano “N” u srpskom jeziku. Jer, ’91. i 92’ godine su na srpskim televizijama počeli da se pojavljuju “komadanti”. Znači, to su bili ljudi koji su komadali zemlju i ja sam dugo patio zbog toga što je to “N” negde nestalo i na kraju sam postao jako srećan čovek, kada sam shvatio da je to “N” sletelo u “proročnice”. Dakle, jezik je otišao do đavola na toj medijskoj sceni. Tokom devedesetih imali smo takozvanu nezavisnu štampu koja je oponirala toj strašnoj politici koja je sve ovo napravila. I mi smo uvek bili bolećivi prema toj nezavisnoj štampi, misleći: “’Ajde, bože, oni su sada izloženi napadima…” Međutim, nivo propadanja jezika u tzv. nezavisnoj štampi bio je još crnji i gori nego u oficijelnoj štampi. Imam nekoliko svežih primera iz novina koje ja čitam. Naime, predsednik SCG je otišao da poseti novoizabranog papu. Na naslovnoj stranici tih novina je izašla ogromna fotografija ispod koje je pisalo: “Predsednik SCG Svetozar Marović i papa Benedikt XVI”. Na toj fotografiji je zaista bio Svetozar Marović, ali je pored njega stajao šef papinog kabineta, koji ga je uvodio u susednu prostoriju. Ako već ne znate ko je ko, za vaše obaveštenje: papa nosi belu mantiju, a ne crnu sa ljubičastim pojasom. Ima još gorih i strašnijih primera i oni su obično u naslovima. Baš nekako tih dana smo saznali da će država Izrael Palestincima vratiti grad “Džeriko”. Meni je to prosto fascinantno, a današnja nauka ne može da utvrdi da li je Jerihon zaista najstariji grad na svetu, kao što se doskora mislilo… Ali je potpuno fascinantno da novinari, koji prepisuju agencije vesti Rojtersa, ne znaju gde je grad Jerihon.
Što se kritike tiče, mislim da je pozorišna kritika sačuvala dostojanstvo, dok je književna kritika u celini pretvorena u agenturu izdavačkih kuća, gde danas imate palćene oglase izdavačkih kuća, gde sitnim slovima u uglu piše da je plaćeni oglas, ali se u prelomu ne razlikuje od ostalih tekstova.
Slobodan Tišma, književnik i multimedijalni umetnik
Ja sam počeo da se bavim umetnošću sredinom šezdesetih godina i nama je tada sve bilo veoma interesantno i inspirativno. Danas sam u situaciji da ne mogu više da slušam Treći program Radio Beograda, jednostavno jer je medijski prostor u totalnom haosu. Samim tim, prikraćen sam za medijske sadržaje koji me interesuju. Kao autodidakt, ja sam Treći program Radio Beograda slušao još kao dečak i to je bio neki moj večernji univerzitet: tu sam se obrazovao, sticao neka znanja i to mi je i dan-danas važno, ali, eto, više ne mogu da slušam tu radio-stanicu. Radio je još ostao i oaza gde kultura ima svoj prostor, za razliku od televizije, koja je totalno inkompatibilna sa kulturnim a posebno umetničkim sadržajima. Mislim da tu malo zavisi od kulturne politike i od politike koja se sprovodi u medijima, ali mislim da tu treba da se upitamo pre svega kakva je priroda elektronskih medija? Jednostavno, televizija po prirodi stvari nije zainteresovana za nijanse, za složenosti, za bilo šta što daje jednu komplikovaniju i složeniju sliku sveta. Dakle, umetnost je tu automatski u “autu”. Postoji televizija koja se bavi nekom vrstom umetnosti, ali u tom slučaju ona zapravo konstruiše spektakl, pre svega senzaciju i ide ka pojednostavljenju i tu umetnost, bar onako kako je mi vidimo, ne može da nađe mesta. Naravno, ima i takvih kanala koji se bave isključivo kulturnim sadržajima. Evo, recimo ja sam veliki poklonik opere i kanal koji ja uglavnom gledam je kanal “Mezzo”, zato što gledam i slušam muziku i to me jedino interesuje. Međutim, ostvarila se vizija globalnog sela i planetarnog prostora koji je potpuno natkriljen medijima, postavlja se pitanje da li mi živimo zapravo jednu posredovanu stvarnost, odnosno stvarnost produkovanu od medija. Pa se postavlja pitanje koji procenat čovečanstva je svestan te situacije? Mislim da je u pitanju veoma mali broj ljudi koji su svesni. Velika većina je potpuno uronjena u to i oni jednostavno o tome ne razmišljaju, oni nemaju svest o svom položaj u svetu. Samim tim, nema šanse ni za umetnost, jer ona pretenduje da ljudima razjasni neke stvari, da predoči neke situacije, da im pomogne da shvate nešto. Televizija je pre svega sredstvo moći, da vlast ispolji moć, da se manipuliše ljudima, pa prema tome umetnost koja ima potpuno drugačiji stav, nema šanse da bude zastupljena na televiziji.