Godišnja nagrada NDNV-a namenjena je novinarki ili novinaru čiji se rad u tekućoj godini značajno izdizao iznad proseka, koji se hrabro uhvatio u koštac sa traumatičnim događajima čuvajući vlastiti i integritet profesije, te svojim radom doprineo rasvetljavanju namerno zamagljenih zona političkih i društvenih procesa.
Nagrada je ustanovljena na proslavi dvadesetogodišnjice rada Nezavisnog društva novinara Vojvodine, 16. januara 2010. godine. Kada je, pored godišnje nagrade za 2009. godinu, ustanovljena i Nagrada NDNV-a za celokupan novinarski doprinos demokratizaciji društva i promociju vrednosti građanske Vojvodine, koja je, na ovaj ljubilej, uručena Žužani Serenčeš, medijskoj analitičarki i novinarki Radija Slobodna Evropa. “Rad Žužane Serenčeš, osim visoke profesionalnosti, karakteriše lična hrabrost i beskompromisnost u zaštiti profesije. Zbog toga je često bivala marginalizovana, ali i po cenu egzistencijalne neudobnosti nikada se nije priklanjala nijednoj interesnoj grupaciji”, navedeno je u obrazloženju ove nagrade.
Godišnja nagrada NDNV-a za 2010. godinu uručena je Branki Dragović Savić, novinarki “Dnevnika”. Laureat Godišnje nagrade NDNV-a za 2011. godinu je publicista Mirko Đorđević, a Godišnju nagradu NDNV-a za 2012. godinu, uručena je novinarima Nataši Krstin i Norbertu Šinkoviću. Godišnja nagrada za 2013. godinu uručena je voditeljima Radija AS Dašku Milinoviću i Mladenu Urdareviću, novinaru Radija 021 Miodragu Sovilju i novinaru i blogeru Igoru Mihaljeviću. Godišnja nagrada za 2014. godinu uručena je novinaru Radio-televizije Vojvodine Aleksandru Reljiću. Godišnja nagrada za 2015. godinu uručena je Teofilu Pančiću, a za 2016. godinu Pokretu Podrži RTV i novinaru Božo Ištvanu.
O LAUREATIMA
Pokret Podrži RTV – Delovanje Pokreta Podrži RTV obeležilo medijsku scenu u zemlji tokom 2016. godine, te naišlo na veliki odjek i u celom regionu. Ovaj Pokret nastao je kao bunt protiv političkih smena urednika i novinara na pokrajinskom javnom servisu, kada su ga nakon vojvođanskih izbora preuzeli kadrovi Srpske napredne stranke.
Jedinstven je po tome što je to bio i jedini primer protesta novinara i nepristajanja na kršenje stadarda profesije koji su postali pravilo u funkcionisanju javnih servisa i većine medija u zemlji, ali i regionu. Takođe, jedinstven je i po odzivu novinara koji su javno svojim potpisima uputili apel upravnim organima RTV i javnosti kojim su stali u odbranu javnog servisa od političkih manipulacija i odbranu prava građana na objektivno i nepristrasno izveštavanje.
Pokret Podrži RTV uspeo je i da animira javnost u odbranih tih vrednosti, organizujuću nekoliko protesta u Novom Sadu koje su građani podržali.
Iako su zbog ovih poteza mnogi novinari trpeli posledice, jer su mnogi od njih degradirani u RTV-u, i neki otpušteni, a neki prinuđeni da podnesu otkaze – Pokret Podrži RTV nastavlja da deluje na javnoj sceni, ukazujući na gotovo svakodnevne primere urušavanja kvaliteta programskog sadržaja RTV-a, koji se u potpunosti stavio u službu vladajuće partije.
Ištvan Božo (a.k.a. Stephen Bozhen – ovako potpisuje svoje članke ali nikad nije krio svoj identitet) pojavio se pre dve-dve i po godine u javnom životu vojvođanskih Mađara. Njegova prva kolumna, publikovana na svojoj Facebook-stranici, „Vojvođanski bordel“ (Vajdasági kupi) bavila se dešavanjima u subotičkom Narodnom pozorištu, tačnije političkom imenovanjem direktora mađarskog ansambla, Atile Andrasija. Kao grom iz vedrog neba – njegova žestoka kritika bila je udarac pravo u centar. U pomenutom autorskom tekstu Bozhen je dao tačnu dijagnozu vojvođanskog mađarskog društva, dijagnozu koju „svi mi“, naravno, dobro znamo ali, ipak, njegov žustar stil, pun ubitačnog humora i pametnih zapažanja bio je pravo osveženje u našem novinarstvu.
Odmah nakon neverovatno velikog uspeha njegovog teksta, Bozhen je pokrenuo Facebook stranicu „Alternativna javnost“ (Második nyilvánosság) zajedno sa svojim poznanicima-prijateljima Laslom Vangerom, programerom, Žoltom Đulaijem, civilnom aktivistom (koji je nedavno otvorio Klein House social bar u Subotici), Peterom Vataščinom, novinarom i socijalnom antropologom (inače poreklom iz Slovačke).
Bozhenov aktivizam, njegovi tekstovi, izjave u još koliko-toliko slobodnim medijima zajedno sa integrativnom i gerila-ratničkom ulogom Alternativne javnosti umnogome su pomogli da ohrabri ansambl u pružanju otpora novopečenom direktoru koji je ne samo zbog svojih ekstremno desničarskih stavova, nego i zbog katastrofalno lošeg programa i nestručnog odnosa prema ovom poslu bio apsolutno nesposoban da vodi Dramu na mađarskom jeziku. Veliki je uspeh da je, nakon nekoliko meseca, Nacionalni savet Mađara, koji je de facto imenovao Andrasija, razrešio ga je.
Bozhen i nakon ovog uspeha nastavio je da kritikuje razne aspekte političke javnosti, ne štedeći ni jednog „nedodirljivog“ političara ili sivu eminenciju. Na Bozhenovim kolumnama se vidi da je njihov autor vrlo dobro informisan, da puno istražuje svoje teme i da je, pored prirodnog dara i talenta za pisanje, jedna vrlo načitana osoba – što, nažalost, nije čest slučaj u našoj profesiji, a o tome da ne pričamo kakve predrasude imamo o raznoraznim majstorima sa srednjom stručnom spremom. A Bozhen je upravo to: majstor, serviser rashladnih uređaja, time se bavi. Naravno, na vrhunskom nivou. Kao i pisanjem.
Teofil Pančić, rođen 1965 u Skoplju. Živi od pisanja, u Novom Sadu i Zemunu. Piše za Vreme, i za mnoge druge. Autor je sledećih knjiga: Urbani Bušmani (Biblioteka XX vek, 2000), Čuvari bengalske vatre (Biblioteka XX vek, 2004), Na hartijskom zadatku (Dnevnik, 2006), Osobeni znaci (Beopolis, 2006), Famoznih 400 kilometara (VBZ, 2007), Karma koma (Biblioteka XX vek, 2007), Kroz klisurine (Biblioteka XX vek, 2007), Peščani sprud (Peščanik, 2008), Pepeo bez bašte (Dnevnik, 2008), Kamen traži prozor (Rende, 2009), Blesava pevačica (Dnevnik 2010), Vremeplov na remontu (Biblioteka XX vek, 2010), Stranica fantomskih vozova (KCNS, 2011), Plavušina dilema (Cenzura, 2011), Kritika vatrene moći (Biblioteka XX vek, 2013), Privođenje Bube Erdeljan (Čarobna knjiga, 2013), Nosorozi sa šeširima (Karpos, 2013), Aleja Viktora Bubnja (Naklade Ljevak i SNV, Zagreb 2013), 39 dana juna (Geopoetika, 2014), Aleja Viktora Bubnja (Čarobna knjiga, 2014), Gost iz galaksije (Hena com, Zagreb 2014).
Tadašnji Predsednik Izvršnog odbora NDNV-a Nedim Sejdinović rekao je da je Pančić zaslužio nagradu jer piše “hirurški precizne i ispravne” političke analize.
“Teofil odbija da bude deo mase koja juri za jednostavnim rešenjima. On je oštar kritičar, nesklon inerciji. Odlikuju ga hrabrost, doslednost u borbi protiv nacionalizma, zatvorenosti, mržnje, palanke, fašizma. On je takođe i dosledan borac za Vojvodinu”, kazao je Sejdinović na svečanosti povodom 26. rođendana NDNV-a.
Aleksandar Reljić, rođen 1974. godine, novinarstvom se bavi od 1997. godine. U svom radu je posebno posvećen temama kojima se skoro niko ne bavi: ratnim i posleratnim pričama iz ratova sa prostora bivše Jugoslavije, suočavanjem sa prošlošću, ratnim zločinima i tranzicionom pravdom. Kao novinar radio je za mnogobrojne medije: Nin, Nezavisni, Radio 021, Vijesti, Glas Amerike. Sarađivao sa IWPR-om, BIRN-om, AFP-om, bio je dopisnik Agencije Beta iz Vojvodine, šef Dopisništva Televizije Pink za Vojvodinu. Danas radi na Radio-televiziji Vojvodine.
Miodrag Sovilj se novinarstvom bavi od septembra 2009. godine, a jedina medijska kuća u kojoj je bio zaposlen do sada jeste Radio 021. Sovilj je bio stipendista Balkanske istraživačke mreže u okviru programa BIRN Fellowship for Journalistic Excellence za 2012. godinu za istraživačku priču o vojnoj imovini u Srbiji. Učestvovao je u kreiranju “Rečnika korupcije” u produkciji Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM), projektu produkcije radijskih emisija “Euroforum”, i zajedničkom projektu kreiranja istraživačkih priča Radija 021 i portala “Pištaljka”.
Igor Mihaljević rođen je 1976. u Novom Sadu, gde i danas živi. Novinar lista „Dnevnik“ od 1999, primljen u stalni radni odnos 2001. Trenutno zaposlen na poziciji novinar II Unutrašnje-političke redakcije „Dnevnika“. Piše društveno-političke analize, reportaže, intervjue, novinsku prozu i muzičku kritiku. Od 2003. do 2006. bio dopisnik „Dnevnika“ iz Beograda. Objavio pripovetku „Muka po majci“ (Književna opština Vršac, 2012). Pokrenuo veb-sajt i blog „Znaš ti zašto“ 2013. Muzičar, svira električni bas, komponuje i piše pesme. Dobitnik NUNS-ove Nagrade za istraživačko novinarstvo, nagrade Novosadske novinarske škole „Najbolji mladi novinar u pisanim medijima“, diplome međunarodnog reportažnog festivala „Interfer“ i dve godišnje nagrade matičnog lista „Dnevnik“.
Daško Milinović je rođen 1980. godine u Rumi, gimnaziju je završio u Novom Sadu, a grafički dizajn diplomirao u Beogradu. Kao novinar je radio u mnogim listovima i magazinima, a do 2013. godine je bio glavni i odgovorni urednik magazina CKM. Sa Mladenom Urdarevićem vodi i uređuje „Uzbudilnik“ na AS FM radiju od 2011. godine. Mladen Urdarević je završio ekonomsku školu i diplomirao istoriju u Novom Sadu. Radio kao novinar u listu CKM i FHM i kao urednik humorističkih izdanja i stripa Alan Ford. Piše scenarija za emisiju „Državni Posao” na RTV. Mladen Urdarević pije čaj, za razliku od Milinovića.
Nataša Krstin novinarka je, reporterka, urednica i prezenterka Radio-televizije Vojvodine od 2006. godine. Novinarstvom se počela baviti 2004. godine u „Kanalu 9“. Potom, na Radiju „Most“ bila je autorka studentske emisije “Šalabahter”. A emisiju “Dekodiranje”, 2007. godine, radila je sa produkcijom “UrbaNS”.
Nataša je diplomirala Medijske studije – Žurnalistika na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu 2009. godine, a za svoj rad je, do Godišnje novinarske nagrade NDNVa za 2012, nagrađivana za priču „Sebria vs. Waste – day 1“ za izveštavanje o zaštiti životne sredine u Sarajevu 2010, i za zalaganje i doprinos u proizvodnji i emitovanju televizijskog programa Radio-televizije Vojvodine za 2012. godinu.
Pohađala je brojna novinarska usavršavanja između kojih izdvajamo Trening „Speak European: Professional developement for accession for community multipliers“ na Koledžu Evrope u Brižu – oktobar 2011, Seminar za novinare iz Srbije o sudskom izveštavanju iz Tribunala u organizaciji OEBS-a; i Seminar o izveštavanju na temu zaštite životne sredine za novinare Jugoistočne Evrope – Mediacentar Sarajevo (april 2010).
Koautorka je serijala o dekadi Roma „Inkluzija…odbrojavanje“ ( http:/playground-produkcija.com), autorka dokumentarnog filma „Slučaj Kepiro“ i koautorka emisije o zapošljavanju osoba sa invaliditetom „Radni vodič“.
Norbert Šinković dopisnik je Radija Slobodna Evropa, novinar Radija Novi Sad – programa na mađarskom jeziku i Saradnik u nastavi za užu naučnu oblast novinarstvo na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.
Norbert je novinarsku karijeru započeo na Radiju Bačka Topola 2000. godine u kojem je radio do 2007. godine. Sarađivao je sa Televizijom Vojvodine 2008. godine, a od 2009. godine radi u Radio Novom Sadu – programu na mađarskom jeziku. Dopisnik radija Slobodna Evropa je od 2011. godine, a isti godine radi i kao honorarni saradnik lista “Blic” – dodatak na mađarskom jeziku „Edeš othon“ („Slatki dome“).
Dobitnik je više novinarskih i istraživačkih nagrada: Nаgrаdа zа nаučni i stručni rаd – Univerzitet u Novom Sаdu (2009); TransEuropa Journalism Award za koautorstvo članka nagrađenog nacionalnom nagradom Mađarske (2010); Specijаlnа diplomа zа nаjbolji rаdijski prilog zа promovisаnje tolerаncije i interkulturаlnosti – Jаvnog rаdio servis Rumunije (2010); i Pohvаle zа ostvаrene domete u rаdijskom novinаrstvu – Novosаdske novinаrske škole i Grаda Novog Sаda.
Žužana Serenčeš, novinarka Radija Slobodna Evropa i medijska analitičarka. Novinarstvom je počela da se bavi 1977. godine, a profesionalno od 1978. godine u novosadskom dopisništvu dnevnog lista «Borba» iz Beograda, u kojem je kao novinar dopisnik radila sve do decembra 1994. godine. Tada se, nakon preuzimanja lista od strane tadašnjeg režima, zajedno sa najvećim brojem novinara nezavisne «Borbe» priključila projektu izdavanja «Naše Borbe», i u tom dnevnom listu radila je od prvog, sve do poslednjeg dana njegovog izlaženja, oktobra 1998. godine, kada je uredbom Miloševićevog zločinačkog režima zabranjen. Od 1996. godine do prestanka izlaženja «Naše Borbe» bila je šef vojvođanskog dopisništva lista. Od 1999. godine radi u statusu slobodne novinarke, dopisnik je Radija Slobodna Evropa iz Novog Sada. Bila je saradnik mreže AIM (Alternativna Informativna Mreža), IWPR (Institute for War and Peace Report), listova «Vojvodina», «Nezavisni», «Slobodna Vojvodina», banjalučkog magazina «Reporter», objavljivala je tekstove i u nedeljnicima «Vreme» i «NIN», dnevnim listovima «Građanski list», «Mađar so», «Algemeen Dagblad» (Roterdam), časopisima «Hid» i «Provinzia» (Rumunija). Sarađivala i u beogradskom dnevnom listu «Danas». Članica je Nezavisnog društva novinara Vojvodine od osnivanja. Žužana Serenčeš se poslednjih godina bavi i dubinskim analizama medija i medijske situacije u Vojvodini i Srbiji.
Branka Dragović Savić, novinarka „Dnevnika“. U tmurnom moru političkih igara oko usvajanja Statuta AP Vojvodine, raznih „denfovanja“ i „spinovanja“, Branka Dragović Savić svojom novinarskom hrabrošću i upornošću uspela je da razgrne naslage mračnog političkog taloga i ovu temu, kroz razne novinarske žanrove, svestrano obradi, analizira i istraži. Njeni tekstovi biće nezaobilazan izvor informacija za buduće istoričare koji će se baviti teškim položajem AP Vojvodine u današnjim vremenima. Branka Dragović Savić se novinarstvom profesionalno bavi od 1997. godine, a pre „Dnevnika“ sarađivala je sa dnevnim listom „Vojvodina“ i „NS nedeljnikom“, kao i brojnim nedeljnicima i magazinima.
Mirko Đorđević, publicista, esejista i prevodilac, rođen je u mahali Belčine sela Broda na reci Vlasini u istočnoj Srbiji. Član je Foruma pisaca Srbije, PEN kluba i dobitnik nagrade “Konstantin Obradović” za unapređenje i širenje kulture ljudskih prava (2007), nagrade “Dušan Bogavac” za etiku i hrabrost (2008) i “Vukove povelje” (2008) za vrhunska ostvarenja u istraživanju nacionalne kulture i pedagoške baštine. Objavio je knjige “Osmeh boginje Klio” (1986), “Znaci vremena” (1998), “Sloboda i spas – hrišćanski personalizam” (1999), “La voix d`une autre Serbi – l`Antijournal” (1999), “Legenda o trulom Zapadu” (2001), “Sjaj i beda utopije” (2006), “Kišobran patrijarha Pavla” (2010) i “Balkanska lađa u oluji” (2010).
Saradnik je uglednih domaćih i stranih listova i naučnih časopisa. Živi u Šimanovcima u Sremu.
