Studija slučaja: Položaj žena sa oštećenim vidom u Vojvodini

 

Studija(1) se bavi ženama sa oštećenim vidom. Oštećeni vid je invaliditet koji nije lako uočljiv (primetimo da osoba ima oštećen vid samo kada smo u interakciji sa njom) i čije posledice većina nas u nekoj meri iskusi tokom života, ako ne ranije, onda u starosti. 
Cilj je studije da dekonstruiše položaj žena sa oštećenim vidom u Vojvodini u periodu od 50-tih godina prošlog veka do danas u kontekstu društvenog uređenja i zakonodavstva Republike Srbije na primeru životne priče dve žene iz Vojvodine.

Životna priča žene je žena sama, žena u društvu i žena u odnosu sa drugim osobama i institucijama u vremenu i prostoru. Vreme i prostor utkani su u samu priču. Neke godine i neki trenuci u životnim pričama su markirani i kroz njih je moguće dekonstruisati razvojne periode žene i razumeti ih u društvenom kontekstu.
Žene su u ranim šezdesetim godinama. Različite razvojne periode živele su u različitim društvenim okolnostima.

Detinjstvo (od rođenja do 6 godine)

Žene su rođene pedesetih godina prošlog veka. Detinjstvo su živele krajem 40-tih i početkom 50-tih godina prošlog veka u seoskoj sredini u različitim porodičnim prilikama, različitom jezičkom okruženju i sa različitom istorijom i stepenom oštećenja vida.

Jednoj su roditelji u braku. Žive u Bačkom Petrovcu. Otac i majka su Slovaci. U kući govore slovački. Ona ima potpuno oštećen vid od rođenja.

Drugoj su roditelji razvedeni i žive u odvojenim kućama u istom selu (Kukujevcima). Otac živi sam. Majka živi u kući svoje majke. Otac je Musliman iz Bosanske Kamenice a majka Hrvatica iz Crikvenice. Ona je izgubila vid u šestoj godini života kao posledicu nesrećnog slučaja. Na jednom oku ima očnu protezu i na drugom dosta oštećen vid (-10 u detinjstvu).
Iskustva žena u detinjstvu razlikuje se od njihovih porodičnih prilika i istorije oštećenja.
Žena sa oštećenim vidom od rođenja više je zaštićena u porodici i ima širi krug srodnika koji o njoj brinu i više sadržaja. Svoje druge sposobnosti razvija uz oštećenje vida i prihvata oštećenje vida kao deo sopstvenog identiteta.

Ana: Čim sam prohodala, mogla sam da se krećem sama po svom dvorištu, a po ulici donekle… Tamo gde su me prvi put odveli, sledeći put sam otišla sama. U ulici gde sam stanovala u Petrovcu nije bilo dece, i često mi je bilo dosadno pogotovu kada me mama ostavljala samu u sobi. Tako mi je prolazilo vreme. Samo sam čula budilnik kako otkucava tik–tak. Od onda ne mogu da smislim budilnike. Imam brata četiri godine mlađeg od mene. Kad smo bili mali, tukli smo se. Više sam volela da budem u Gložanu kod bake… Od svoje treće godine sam počela da pevam. Učili su me da pevam i ja sam pevala i kad mi se nije pevalo. Najviše sam volela kad me deda povede u kafanu gde je bila muzika… ja sva srećna idem sa dedom u kafanu. Tamo mi je bila i sestra od tetke godinu dana starija od mene, i ja sam mogla da se igram sa njom i njenim društvom… U šestoj godini su me poslali u zabavište u Petrovcu. Učiteljica me je primila, učila sam sa svom ostalom decom.‘

Žena koja ima oštećen vid od šeste godine ima manju pažnju porodice i srodnika. Samostalna je i ima porodičnih obaveza.

Neza: Mama i ja smo živele u Kukujevcima sa mojom babom. Mama je radila, a baba me je odgajala. Baba je bila jako stroga i kažnjavala me je. Imali smo u kući neki špajz bez prozora – mračan strašno, Ona je mene tu zatvarala onda kada sam po njenom mišljenju bila bezobrazna… Moji roditelji su radili u zemljoradničkoj zadruzi kao nadničari. Bili su pismeni, ne znam koliko razreda su završili. Moj otac je živeo sa suprotne strane u toj ulici u kojoj smo mama i ja živele. Posle nesreće sam ja bila kod tate. Nikog ne znam sa očeve strane. Sa mamine strane sam poznavala njenu braću, moje ujake, i njihovu decu. Posećivali smo se. Moj zadatak u porodici bio je da odlazim po hleb u pekaru dosta udaljenu od naše kuće. Nekoliko drugarica sam imala igračke su nam tada bile krpena lopta, neke kutijice, flašice, krpene lutke…

U detinjstvu žene nisu imale kontinuiranu zdravstvenu kontorlu vida, već sporadične preglede i intervencije. Zbog oštećenja vida obe odlaze na lečenja u druge gradove. Iskustva sa lekarima razlikuju se od istorije oštećenja vida. Žena koja oštećenje vida ima od šeste godine, značajno je više vremena provela u zdravstvenim ustanovama nego žena koja je sa oštećenjem vida rođena.

Ana: Kada je moja baka videla da ne vidim, moji roditelji su me nosali po lekarima: prvo u Zagreb, pa u Sarajevo, pa u Novi Sad kod doktora Poštića.

Neza: Došla su kola hitne pomoći čak iz Šida i nosili su nas oboje u mitrovačku bolnicu… Tamo smo bili malo, dok su nam sanirali osnovne povrede, a onda sam u Višegradskoj bila na očnom do leta (od januara meseca).

Žena koja oštećenje vida ima od šeste godine, vrlo brzo doživljava prve neprijatnosti u krugu vršnjaka koje su posledica oštećenje vida.

Neza: U bolnici, sećama se, jedemo za stolom, sva deca su tu, a meni ta proteza ispadne u tanjir. Onda su me deca zafrkavala i rugala mi se, iako su i oni imali bolesti očiju, ali nikom se nije desilo da mu je proteza ispala kao meni.
Oštećenje vida od rođenja žena razumeva kao bolest koja je neizlečiva jer medicina nije razvijena, dok oštećenje vida koje je posledica nesrećnog slučaja žena doživljava kao gubitak vida koji je imala i dovodi u pitanje odgovornost lekara.

Ana: Međutim, u to vreme meni pomoći nije bilo.

Neza: Sećam se kad su hteli da mi vade oko, da je došla moja mama i da je morala da potpiše saglasnost za levo oko, a oni su meni izvadili desno, iako sam na njega mnogo bolje videla.

Nesreću koja je do oštećenja vida dovela žena detaljno opisuje i oseća se izneverenom od bliskih drugih. Razočarana je nebrigom roditelja i ima pojačan osećaj nesigurnosti.

Neza: Januar mesec, hladno… U dvorištu je bilo đubrište ograđeno ciglama. Kada je gazda te kuće skupio đubre i odneo ga na njivu, pojavila se jedna flašica od metala. Ja je uzmem, onako srećna… sad sam ja mislila kako se ova metalna flašica neće razbiti, što ću imati pravu igračku. Stavim ja to u džep od džempera i svratim kod oca. Pokažem ocu tu flašicu i kažem da mi je očisti od peska. On čačne, i bomba eksplodira. 
Nisam nešto bila privržena roditeljima. Da su oni drugačije živeli, da se nisu rastajali, da mama nije otišla u podstanare u tu kuću gde sam ja našla bombu, ni vid ne bih izgubila… na sve sam bila ljuta i kivna, niko mi više nije bio drag posle tog događaja.
Često sam noću sanjala pucanj i budila se u strahu plačući.

Osnovnoškolski uzrast (od 7-14 godine)

Svoje osnovnoškolsko obrazovanje žene zbog oštećenja vida nisu mogle da otpočnu sa navršenih 7 godina u redovnim osnovnim školama.
Jedna ima iskustvo učenja u školi i van škole u periodu od 7 do 9 godine, ali ne govori jezik sredine već samo svoj maternji, slovački jezi. Druga govori srpski jezik, nema iskustvo školskog i vanškolskog učenja, ali ima iskustvo sa crkvom.

Neza: Moja baba, Hrvatica, naučila me je da se molim Oče naš i da se prekrstim. Išla sam u crkvu sa mojim drugaricama, dok nisam krenula u školu. Te dve godine, otkako sam nastradala i vratila se iz bolnice, išla sam u katoličku crkvu.

Ana: Kad sam odlazila u Gložan kod bake, onda sam sa sestrom od tetke išla u njenu školu. Sedela sam u školi, slušala šta su oni učili i to je meni bilo interesantno. Kad sam ja bila u osmoj godini, moja sestra je već bila u trećem razredu osnovne i ja sam cele godine išla s njom u školu… A moja baba je uvek imala na stanu učitelje, pa su me oni poučavali svemu i svačemu.

Obe svoje redovno osnovnoškolsko obrazovanje upisuju sa 9 godina u Školi za decu sa oštećenim vidom u Zemunu i redovno je završavaju.

Ana: Posle je trebalo da idem u redovnu školu, ali nisam mogla jer sam slepa. i krajem januara pedest šeste otac me je odveo u Zemun u školu…. šezdeset četvrte sam otišla iz Zemuna.

Neza: I tako sam pedeset i sedme krenula u školu u Zemunu sa devet godina.

Bilo je uobičajeno da se dece oštećenog vida ne upisuju sa 7 godina u osnovnu školu.

Neza: U prvom razredu su bila deca različitog uzrasta, jer je pedesetih godina, posle rata, retko ko sa oštećenim vidom kretao u školu sa sedam godina. To su mahom bila deca koja su izgubila vid zbog povrede, ozleđivanja od eksplozija zaostalih nakon rata: neko je bio i bez ruke, raznih je bilo problema osim oštećenja vida, ali su sva deca bila bistra.

Isto tako je bilo uobičajeno da osnovnu školu ne završavaju redovno, posebno devojčice.

Ana: U osmom razredu sam bila jedina devojčica, a svega sedam nas je bilo. U prvom nas je bilo jedanaest. Bila su dva prva razreda, jedan drugi – jer u drugom su neki ponavljali, ili su prestareli za osnovnu školu, pa su odlazili u školu za rehabilitaciju na takozvane tečajeve za ubrzano završavanje osnovne škole i onda na zanate.

Obe su u sistem obrazovanja dece sa oštećenim vidom ušle zahvaljujući osobi iz mesta koja ima oštećen vid i koja je alarmirala ’Savez slepih’. Roditelji sami ne bi ni jednu ni drugu uključili u obrazovanje.

Ana: U Petrovcu je bio jedan čovek koji ne vidi i da bi ja trebalo da idem u školu. i on je pedeset pete otišao u Savez slepih u Novi Sad i obavestio ih o meni Iz Saveza su onda došli da me posete i ubeđivali su moje roditelje da me pošalju u Zemun na školovanje u Školu za slepu decu. Moj otac i njegova majka bili su za to, a moja majka i njena majka bile su protiv. Dve prije su se maltene počupale, tata i mama su se svađali, ali onda im je bilo rečeno da po zakonu moram da idem u školu, ili će neko od njih ići u zatvor. Tako nisu imali kud.

Neza: U našem selu je bio jedan slep čovek, četkar je bio. Kad je čuo da je meni vid oštećen, rekao je da postoji škola za slepu i slabovidu decu, prijavio me tamo u mitrovački srez, i tako sam pedeset i sedme krenula u Školu za slepe u Zemunu sa devet godina…

Nepoznavanje jezika veći je problem u obrazovanju nego porodična situacija ili istorija i stepen oštećenja vida.

Ana: Nisam mogla da idem u prvi razred, iako sam po godinama bila za prvi razred, već su me stavili u pripravni. Onog trenutka kada sam shvatila gde sam, počela sam da plačem, jer sam taj čin doživela kao vrstu degradacije. Nisam htela da jedem, oslabila sam za petnaest dana tri–četiri kile. U Beogradu je bio jedan oficir koji je stanovao nekada čelo bašte moje bake u Gložanu. I oni su dolazili mene da posete u Zemunu, pa kad su me videli takvu, napisali su pismo mom ocu da me odvede kući, inače ću se ja razboleti! I tako petnaestog februara moj otac mene odvede kući. Ali za to vreme sam ja toliko toga naučila u toj školi, a pre svega da govorim srpski, jer smo u Gložanu i Petrovcu govorili slovački. U septembru pedeset šeste otac me je ponovo odveo u Zemun mene… i upisao u prvi razred.

Obe iz seoske sredine prelaze u gradsku, ali se obe dobro adaptiraju na novu situaciju.

Ana: Nisam volela da odlazim od kuće u školu i svake godine sam plakala kao kiša za kućom. Posle me je to prošlo.

Neza: Dolazila su tu deca iz cele Srbije: sa Kosova, iz Vojvodine… U početku sam se jako teško snašla. To je za mene bila velika promena: iz onog sela, iz takoreći samoće Svi viču, svi galame, svi trče, svi se guraju, svi traže svoj prostor… Bilo je nekoliko zgrada u tom dvorištu i ja u početku nikako nisam mogla da zapamtim gde se nalazi trpezarija, gde je škola, gde su spavaonice…Ja sam bila strašno uplašena i nesnalažljiva.

Obe u Zemunu vode internatski život osnovnoškolskih učenica u mešovitoj školi i pozitivno ocenjuju brigu o učenicima u ustanovi i kvalitet nastavnog kadra, programa i opremljenosti škole, ali i loše ulove za održavanje higijene.

Ana: U toj školi za slepu decu i omladinu u Zemunu odvojeni su dečaci i devojčice po sobama. Imali smo odeljenske vaspitače koji su s nama bili popodne na takozvanim kružocima i pomagali nam da uradimo domaće zadatke. Ako nešto nismo znali oni su bili tu da nam pokažu. Tu su dežurali i noću u zgradi. Svako odeljenje je imalo svog vaspitača. Škola je bila prilično opremljena, pogotovo kabineti za fiziku i hemiju i radionice za tehničko i likovno. To su bile jedine dve učionice u koje se odlazilo na nastavu iz razreda. Imali smo jedno kupatilo za ceo sprat. I to ne možeš da se kupaš, nego možeš samo da se umiješ ne sećam se koliko je bilo ve–cea, jedan ili dva. Tu su se kupali samo učenici iz pripravnog razreda. Njih je negovateljica kupala u kadi, a mi ostali smo morali da idemo sto metara od zgrade u kupatilo na kupanje. A zimi, bogami, dešavalo se da se mokra kosa smrzne i bude ledenica.

Neza: Đaci tih generacija su izašli iz te škole sa jako dobrim znanjima. Škola je bila u sklopu osmogodišnjih škola u zemlji i program nije bio nimalo korigovan za decu sa invaliditetom. Jedino što su pristup i učila bila drugačija. Jako je dobar bio nastavno–vaspitni kadar. I program školski je bio izvanredan. Imali smo nastavu pre podne, po podne kružok. U školi smo naučili da plešemo, da igramo kola, sve su nas učili. Da održavamo ličnu higijenu, svoju odeću, svoje ormare, svoje krevete. Pored toga, imali smo školske priredbe … Učili smo da igramo razne igre. Bile su igranke… kad smo već upoznali teren, išli smo u grad, išli smo u prodavnice… Sve što znam naučila sam od tih nastavnika i vaspitača. Svako odeljenje je imalo svog vaspitača koji je sa učenicima radio domaće zadatke za sutra: čitao nam lektiru i sve što treba.

Bile su odlične, vredne i odgovorne učenice.

Ana: Bila sam borac celog života. Borila sam se za sebe na sve moguće načine Bila sam dobar đak. Jedino što nisam znala to je bilo tehničko, likovno i ručni rad.

Neza: Bila sam izvanredan matematičar.

Bile su kooperativne.

Ana: U osmom razredu smo uspostavili saradnju. Ja sam njima radila zadatke iz nekih predmeta, šta je kome trebalo, a oni meni iz likovnog.

Neza: Svima sam pokazivala i sabiranje i oduzimanje. Na domaćinstvu smo učili da štrikamo. Onda sam moje drugarice kojima je to teže išlo učila da štrikaju – znala sam da prenesem drugima ono što naučim.

Obe su se i fakultativno obrazovale u nižoj muzičkoj školi i završavale različite druge kurseve sa manjim ili većim uspehom.

Ana: Učila sam klavir šest godina Niže muzičke škole… završila sam kurs za radio–amatere šezdeset i treće godine.

Neza: Ja sam išla uporedo i u muzičku školu – svirala sam klavir. Dobro sam svirala, dobar tehničar sam bila E, bio mi je problem solfeđo..ne izađem na ispit da završim šestu godinu, odnosno nižu muzičku školu, Volela sam da slušam dečije radio–drameI I u svemu učestvovala: u folkloru, u radio amaterizmu, naučila sam i šah da igram, i domine sam igrala…

Obe svoje raspuste provode u krugu porodice i družeći se sa drugaricama.

Ana: Kad sam već odrasla družila sam se sa decom. Kad sam dolazila na raspust kući iz Zemuna, onda sam se igrala i sa ostalom decom.

Neza: Za vreme raspusta su svi išli negde, kući najpre, ali ako neko nije imao roditelje, išao je kod rođaka, ili ne znam ni ja već gde. Po mene je uvek dolazio moj otac. I onda budem kod kuće. Za tih petnaestak dana družim se sa drugaricama. Jako sam volela sa mojim drugaricama da se takmičim, koje su bile isti razred kao i ja. Obožavala sam da se pravim važna i da iznosim šta sam ja naučila i da upoređujemo naše znanje. Možda se u mojoj školi više učilo, više propitivalo, ali ja sam znala više od njih.

Za jednu su porodične okolnosti u osnovnoškolskom uzrastu različite od onih u detinjstvu – ima bolji odnos sa majkom i njenom novom porodicom.

Neza: Mama se udala i pedeset osme rodila brata, deset godina je bio mlađi od mene. Ja sam volela da idem na raspust kod nje zbog tog malog. Obožavala sam ga. Onda je postojala praksa da se u savezima slepih organizuje besplatno letovanje za decu kao što sam ja. Moja Mitrovica mene šalje, ja neću da idem na more, žao mi je da se rastavim od mog malog brata.. Ja sam njega čuvala, igrali smo se i učila sam ga svemu. Drugi muž moje mame je mene dobro prihvatao. On i mama su me učili da vozim bicikl. I ja sam naučila da vozim bicikl iako ne vidim.

Za drugu su porodične okolnosti nepromenjene, ali se porodica preselila u drugu kuću te se i socijalno okruženje za nju promenilu u smislu boljih socijalnih kontakata izvan porodice.

Ana: Pedeset devete smo se mi iz tog kraja gde sam rođena preselili u drugu ulicu. Kupili smo drugu kuću, tako da sam imala društvo u toj ulici gde sam se nekad igrala. Tada sam već imala dvanaest godina i više se nisam igrala, nego sam imala drugarice: preko puta komšinicu godinu dana mlađu od mene. Međutim, najbolji drug je meni bila njena majka, pomagala mi je savetima. Jednostavno, bila mi je drug. Ja nisam smela svojoj majci da se poverim, a njoj jesam.

Mladost (od 15 do 22 godine)

Obe su sa 15 godina starosti još uvek u redovnoj osnovnoj školi. Vode internatski život učenica, i osim školskih obaveza imaju i druga interesovanja kao i njihove vršnjakinje.

Ana: Kad sam bila tinejdžerka važno mi je bilo da se doteram, da nosim visoke štikle…

Neza: Obožavala sam da se oblačim…

Ni u mladosti žena koja ima oštećenje vida od detinjstva, ne može da prihvati oštećenje vida kao deo svog identiteta.

Neza: Sećam se u pubertetu da sam malo lagala i krila da imam oštećen vid.

Doživljava porugu odraslih zbog svog oštećenja, ali je zadovoljna svojim postignućem.

Neza: A kad sam dolazila na raspust kući, moje drugarice su me vodile na seosku igranku. I onda sam ja bila glavna. Dobro sam plesala. Onda su dolazile na igranku mame tih devojaka, pa se došaptavaju: – Au, vidi ova ćorava kako je naučila…

Po završetku osnovne škole, obe upisuju srednje škole – jedna Muzičku školu u Novom Sadu, a druga Fizioterapeutsku srednju školu za slepe u Beogradu. Tokom srednješkolskog obrazovanja imaju različito iskustvo vezano za stanovanje. Jedna i dalje živi u internatu, a druga živi u iznajmljenim stanovima – ima veću slobodu kretanja i veću samostalnoalnost ali i više odgovornosti oko izdržavanja i kretanja po gradu.

Ana: Majka mi je našla neki stan. Gazdarica me je jedno dva puta odvela do škole. Kolege su me jedno dva puta odvele od škole do Saveza slepih. Posle sam išla sama i u školu i u Savez, nije mi više trebala pomoć. Dovoljno ti je da šetaš ulicama koje poznaješ i da znaš da si slobodna. I da ti niko neće reći kad ćeš ustati, kad ćeš leći, šta ćeš da radiš. Jedina muka je bila što nisam imala kuvane hrane. Nisam imala dovoljno para da platim hranu kod gazdarice ili negde – jela sam šta sam stigla. Jedino kad odem kući, ja se najedem kuvanog. Sa mnom je stanovala još jedna devojka. Kasnije sam prešla u neki drugi stan i tamo je bila jedna devojka. Tako sam se muvala do šezdeset pete iz stana u stan, a šezdeset pete sam se preselila u jedan stan u Temerinsku ulicu i tu sam ostala do sedamdesete.

Obe su vredne i dobre učenice i imaju institucionalnu podršku, jedna kroz besplatan internatski smeštaj i školovanje, a druga kroz stipendije.

Ana: Stipendirala me je Opština, a i Savez slepih nam je, takođe, pomagao određenim sredstvima. No, sva ta sredstva nisu bila dovoljna za život u gradu. Trebalo je platiti stan, hranu…

Neza: Isto je i tamo bio internat i škola. Tu školu sam završila za četiri godine. U toj srednjoj školi opet sam mojim drugarima mnogo pomagala u učenju, naročito što se tiče književnosti, jer je književnost u srednjoj školi obimna tada bila…

Podrška roditelja u ovom uzrasnom periodu obe procenjuju kao nedovoljnu.

Ana: Od roditelja nisam dobijala skoro ništa. Nije njih bilo briga, da l′ ću ja imati knjiga, kako ću ja da učim, iz čega da učim, mogu li ja da učim… Njih je bilo samo briga da školu završim. No, mogu da kažem hvala pokojnom ocu i pokojnoj majci što sam naučila da se iako slepa brinem o sebi sama.

Neza: Nisu se moji roditelji tu mnogo mešali, bili su srećni što se ja bez vida školujem, jer su oni mislili da ništa neće biti od mene.

Obe su se u mladosti uključile u Savez Komunista.

Ana: Jedino sam napisala da sam član Saveza Komunista.

Neza: Onda je bio komunizam. Tokom školovanja nije bilo reči o veri…. Onda sam se ja uključila u Partiju – ko je bio komunista, nije smeo da ide javno u crkvu. Ali mene nije ni zanimala crkva.

Posle srednje škole obe radije biraju samostalan život u gradu umesto povratka u porodicu i selo.

Ana: … ili da se vratim u moj Petrovac da tamo čamim ko zna dokle.

Neza: Samo da nisam u onom selu tamo, s tom mojom babom.

Jedna nastavlja školovanje. Upisuje Akademiju umetnosti i svoj podstanarski život u Novom Sadu, sada bez stipendije.

Ana: Nastavila sam na Akademiji umetnosti, na Odseku za muzičku teoriju u Novom Sadu, tada je to bilo odeljenje Beogradske muzičke akademije – takozvani prvi stepen. Opet sam bila podstanar, opet sam se mučila jednu godinu, jer nisam na vreme podnela prijavu za studentski kredit, a više nisam imala ni stipendiju od Opštine. Za taj period učenja mogu da zahvalim gazdarici i predsedniku Pokrajinske organizacije slepih. Nas četiri je on pomogao na taj način što nam je plaćao lektora koji nam je diktirao gradivo.

Druga po završetku srednje škole traži posao, ali ga ne nalazi odmah. Seli se u Novi Sad, gde volontira u Rehabilitacionom centru i vodi podstanarski život. Upoznaje novu sredinu i nove ljude.

Neza: I onda je sekretar iz Zrenjanina, išao sa nama mladima da nas zaposli. Dvoje nas je bilo, kolega koji je sa mnom završio srednju školu i ja Međutim, tada je bio zemljotres u Banjaluci, i pojavi se na konkursu jedan dečko iz Banjaluke, ali koji vidi. I pošto se dvoje samo prima, prime oni mog kolegu i tog iz Banjaluke. Radije su pirmali muškarce nego žene zbog teških pacijenata. Drugi razlog je bio što žene odlaze na bolovanja zbog porođaja i smatrali su da će posao opet da trpi. Ali ja se prijavim ovde u Novom Sadu da volontiram na Rehabilitaciji, nađu meni tu stan kod jedne koleginice koja je isto slepa. Zajedno smo odlazile na posao na Rehabilitaciju. I tu sam upoznala njene kolege i koleginice, išle smo uvek na ručak zajedno.

Nakon pola godine, sa nepune 22 godine zapošljava se u banji Rusanda u Melencima kao fizioterapeutkinja.

Neza: U januaru sedamdesete prime u Melence U Melencima sam stalno radila u banji Rusandi na rehabilitaciji teških povreda.

Od radne organizacije dobija sobu u rehabilitacionom centru i živi i radi u Melencima.

Neza: U Melencima je bila upravna zgrada gde su kancelarije, direktori, blagajna, knjigovođa, a na spratu su bile sobe koje su izdavali samcima i meni su dali jednu sobu. Čim sam došla, odmah sam se u tu sobu uselila.

U početku ima teškoća u kretanju.

Neza: Kao kad sam ono došla u Zemun u školu, tako sam i kad sam došla u Melence da radim bila zbunjena… pa zalutam autobusom, pa se odvezem na drugu stranu. Pa sam i padala na stepenicama i povređivala se.

Zaposlena je, živi sama i ima brojne i srdačne socijalne kontakte.

Neza: Bio je veliki kolektiv, mnogo je bilo terapeuta, većinom su bili mladi, i jako smo se lepo družili. Iako ne vidim, nisam imala problema sa vođenjem administracije, jer sumi koleginice u tome svesrdno pomagale. Bile su mnogo dobre i ljubazne, nije im bilo ništa teško. Prosto su smatrale da je to normalno, što i jeste normalno, ali mislim da nije takav svaki kolektiv.

Rano odraslo doba (od 23 do 39 godine)

U svojoj 23 godini osniva porodicu, živi sa suprugom u podstanarskom stanu i rađa prvo dete.

Neza: Sedamdesete sam se u januaru zaposlila i početkom sledeće godine sam upoznala svog budućeg muža. On je bio berber. U februaru smo se verili a u maju smo pravili svadbu. Ja sam onda već i trudna bila Steva je bio godinu dana mlađi od mene. I mi odemo u podstanare… Tu smo živeli i tu sam i rodila i prvo dete.

U ulozi majke se dobro snašla i imala je podršku supruga .

Neza: Babica je meni u početku sve objasnila, poznavale smo se, obe smo zdravstveni radnici, tako da nije bilo problema. Nisam se plašila ničega. Steva je bio dobar, privržen kući, pomagao je oko deteta.

Njeni roditelji, kao ni muževljevi, nisu ih podržavali. Muževljevi roditelj su se protivili njihovom braku zbog svojih predrasuda o osobama sa oštećenim vidom.

Neza: Niko mi nije pomagao oko dece. Njegovi su bili protiv toga da njihov sin ima ženu koja ne vidi. Pozovu oni mene na ručak kod njih, pa onda maćeha pita Stevu preda mnom: – Bato, da li će tebi košulja biti oprana i ispeglana? Jesi o tom razmišljao? Jesi ti razmišljao o tome kako će ti u kući biti, kako će ti skuvano biti? Ja kažem: – Znate šta?! Ako Vi njemu ne date da se on sa mnom oženi, do viđenja. Ne mora. E, sad, kako će on biti opeglan, opran, da li će biti dobro skuvano, to prvo probajte, pa ćete videti. Ja sam dete iz internata, ne znam da kuvam, ali ću naučiti. Čista sam i obučena sam lepo, jeste li videli nekad mene prljavu i musavu. Ko mene pegla?

Vrlo brzo doživljava tragičan gubitak. Po rođenje drugog deteta, prvo dete umire u nesreći.

Neza: Posle dve godine, četvrtog septembra sedamdeset treće, rodila sam drugog sina – Aleksandra. A sutradan, petog septembra je moj Ivica nastradao. Bio je kod svekra u selu. On je dograđivao kuću što je kupio, a imao je septičke jametine neke. I moj mali je tamo upao… Kad se taj događaj desio, meni su došli u porodilište i rekli da se nešto desilo sinu, i došli su da me odvezu u selo, ali nisu rekli šta se desilo. A oni došli po mene, za sahranu.

Posle toga počinju problemi sa suprugom.

Neza: Drugo dete je bio napredna beba, ali sam bila bez onog elana koji sam imala kod prvog deteta. Ali onda su počeli moji problemi sa Stevom. On ode od kuće, pa se zakarta ili zapriča, zapije, nemam pojma, pa sam ja tu gubila živce. Deda Ivan, njegov otac, se mešao, kao: – Neće, valjda, stalno za suknju da ti se drži! Svi muškarci idu. Zato što je s tobom oženjen mora da ti visi za suknju?!

Ali i pored toga ona odlučuje da rodi još jedno dete.

Neza: Onda sam sedamdeset pete rodila trećeg sina, mada sam već znala da ću se sa Stevom razići. Htela sam da imam još jedno dete, ja hoću da oni imaju jedno drugo. Dvanaestog septembra sedamdeset pete rodim Ljubišu. I taj porođaj je dobro prošao.

Uz decu i porodicu, ona osim zakonskih izostajanja tokom rađanja dece, radi u banji Rusanda.

Neza: Majke su tada išle na posao već posle dva i po meseca nakon porođaja. Onda se radilo četiri sata šest meseci nakon porođaja. Jako divnu ženu sam našla da čuva dete, ona je već imala iskustva, radila je kod jedne doktorke: pedantna, vredna, poštena. A kad sam počela da radim, onda mi je nekad donosila bebu da podojim.

Od 26. Do 31. godine, uz porodicu sa dvoje dece i posao, nastavlja dalje da se školuje u Beogradu i Zagrebu i širi svoju socijalnu mrežu.

Neza: Onda sam se sedamdeset treće najpre upisala na Višu terapeutsku školu u Beogradu. Nastava je bila prilično zahtevna. Slepi fizioterapeuti nisu bili dobrodošli na Višu terapeutsku školu u Beogradu. Onda je Savez slepih Hrvatske u Zagrebu oformio jedno odeljenje za sve one iz Jugoslavije koji žele da idu u Višu školu u Zagrebu Tako sam se sedamdeset četvrte prijavila tamo. E, sad, trebalo je da dobijem od ustanove zeleno svetlo. Prijavio se i moj kolega koji je dva meseca pre mene počeo da radi kod nas. Mi odemo zajedno kod direktora naše ustanove da tražimo saglasnost – on je protiv. Mi napišemo molbu Radničkom savetu i Radnički savet nama odobri. Potpisali smo ugovor sa ustanovom prema kojem smo dobijali slobodne dane i putne troškove, s tim da onoliko koliko godina studiramo toliko vremena moramo ostati u ustanovi. Tako ja odem na dalje usavršavanje u Zagreb. Tamo je sve bilo dobro… Srela sam te stare drugove i iz Skoplja i iz Slovenije, baš smo se lepo družili. I nove sam upoznala, naravno. Išli smo na predavanja i na praksu te prve godine. Ja sam bila već velika trudnica u junu na poslednjim časovima i ispitima po onoj vrućini, noge mi otekle, teško mi je bilo. Sedamdeset osme sam već diplomirala.

U svojoj 32. godini se razvodi i seli se u Novi Sad sa decom i živi kao zaposlena samohrana majka u podstanarskom stanu.

Neza: E, onda sam se ja i sa mojim Stevom razišla nakon devet godina braka. Kad smo izašli iz suda… snega je bilo, mi smo oboje plakali. Nešto je bilo što nas je vezivalo, ali dosta je bilo i toga što je kvarilo… Ja sam decu na sudu dobila, ali on nikad nije plaćao alimentaciju. Mene prime u Jodnu banju u Novom Sadu sedamdeset devete, jer sam ispunjavala uslove. Ja sam prvo bila podstanarka na Klisi. Ujutro ja prvo njih u obdanište, i onda hvatam autobus do centra i u centru menjam autobus do Jodne banje. I tako svako jutro. Deca su odlazila kod oca u Melence preko vikenda, kad su bili mali. Ali, on se posle oženio i ta maćeha nije njih uopšte volela.

Posle nekoliko godina sklapa novi brak i živi u Novom Sadu sa svoja dva sina, nezaposlenim suprugom i njegove dve ćerke.

Neza: Onda sam ja sklopila brak sa jednim čovekom kome je to takođe bio drugi brak, i koji je imao tri ćerke. Najmlađa je ostala kod mame, a dve starije devojčice su došle kod oca, po našem dogovoru: moja dva sina i njegove dve ćerke. Imali smo četvoro dece. Upoznali smo se slučajno na nekom putovanju u vozu. Svideo mi se! Dobrinko se zvao. Lepo je pričao, prepričavao mi je mnoge filmove, romane, voleo je da čita, iako je bio samo kvalifikovani radnik sa osmogodišnjom školom. Ja sam radila, a on je dao otkaz tamo gde je radio u Zrenjaninu i počeo je da izrađuje i prodaje bižuteriju. Dobila sam stan od Jodne banje. Pošto je bio kod kuće, onda je malo kuvao i bavio se decom dok sam ja na poslu. Imali smo jednosoban stan: velika soba, krevet na sprat za dečake, i trosed za devojčice, a mi smo u kuhinji imali kauč. Nijedno veče nije prošlo da ja nisam imala snage i volje da deci ispričam priču. Tu su devojčice tek prvi put slušale pričanje priča pred spavanje. Onda, svako veče kupanje. Devojčice su bile starije od mojih dečaka: jedna dvanaest, druga devet godina. Mogle su mnogo toga same da urade. Ja sam imala već šta da pričam sa njima: o dečacima, i kako treba da se ponašaju, i o seksu, i o menstruaciji, i o svemu… Deca su se slagala i međusobno podržavala. Bilo je dinamično, nije bilo dosade.

Uz posao i porodične obaveze, angažovana je i u Savezu slepih.

Neza: Kad sam došla u Novi Sad, već sam tu sa decom svojom dolazila, išla sam na druženja, izlete. Osamdeset šeste sam već bila izabrana za predsednika međuopštinske organizacije u Novom Sadu. Bila sam jako strog predsednik. Bila sam četiri godine na funkciji predsednika, iako sam i radila i imala četvoro dece. Sve sam nekako stizala. Na poštenju, na školovanju, da se đacima posvećuje pažnja, stalno smo ih posećivali, davali im novčanu pomoć. Oni su mi bili na prvom mestu. Obrazovanje i zapošljavanje. Išli smo po firmama i ugovarali radna mesta za diplomirane. Činjenica je da smo imali i fakultetski obrazovane bez posla. Mada je bilo i profesora koji su radili u školama i na fakultetima i u srednjim školama. Ranije su se mogli lakše zaposliti, ali već posle osamdesetih je sve teže i teže.

Od svoje 23. do 39. godine ona vodi zahtevan život zaposlene žene, koja se doškolovava, poslovno napreduje, civilno se angažuje i ima buran porodičan život.
Druga nastavlja školovanje na Akademiji umetnosti do svoje 25. godine. Stiže do apsolventskog statusa u Beogradu uz studentski kredit.

Ana: Kad sam završila te dve godine na Akademiji, dobila sam diplomu prvog stepena za zvanje nastavnika. E sad, šta ću dalje? Posla nema, meni se u Petrovac ne vraća… Idem ja da studiram u Beograd treću godinu. i redovno se upišem na treću godinu. Ali, tada sam obezbedila studentski kredit na vreme i nisam morala od svojih roditelja da očekujem bilo šta! Kolega sa akademije mi je dosta pomagao dok smo bili na studijama i u snalaženju u prostoru.Tako sam završila treću godinu i apsolvirala na četvrtoj godini sedamdeset i druge…

Nije diplomirala na Akademiji umetnosti, već se zapošljava u osnovnoj školi u Silbašu kao nastavnica muzičkog.

Ana: E sad, moram da se vratim kući posle apsolventskog staža. Nemam kud! Jao! U Petrovac se vratiti?! i ja sam pomislila: Idem ja da radim. Imala sam sreću. Izašao je konkurs za nastavnika muzike u osnovnoj školi u Silbašu. Ja sam poslala molbu i oni su me primili.

Pri zapošljavanju i njoj rešavaju stanbeno pitanje. Četiri godine živi u stanu koji ima sobu i kuhinju u Silbašu.

Ana: Našli su mi stan kod jedne porodice privremeno, dok mi ne obezbede stan u jednoj zgradi. I tako sam ja dobila odmah i stan od dve prostorije: predsoblje i soba.

Ima zahtevnu situaciju što se tiče kretanja pri obavljanju svojih radnih zadataka. Radila je u dve seoske škole i putovala autobuskim prevozom izvan mesta stanovanja.

Ana: Samo što mi je bilo naporno raditi u dve škole – jedna u Silbašu, druga u Despotovu, jer ni u jednoj nisam imala dovoljan broj časova. Teško mi je bilo učestvovati na svakoj priredbi sa horom, na svim smotrama horova u obe škole.

Porodicu osniva u svojoj 29. godine i rađa dve ćerke.

Ana: Sedamdeset šeste sam se udala za svog kolegu sa Akademije. Slučajno smo se sreli i uzeli. Ja sam imala svoju platu, svoj život i nisam zavisila od roditelja. Imam dve ćerke. Jedna je rođena sedamdeset sedme, a druga osamdeset prve.

U odgajanju dece ima podršku majke. Sama je nesigurna u ulozi majke.

Ana: Kad sam došla iz porodilišta otišla sam kod majke– što je običaj da odeš kod majke da odležiš dve–tri nedelje. Pomagala mi je majka dosta, jer ja nisam ni jednu ni drugu smela da uzmem u ruke, jer sam se bojala da ću ih polomiti. I onda dete umotaju u ćebe kao veknu i tek onda sam ja smela da je uzmem u ruke.

Njena majka i veći deo muževljeve rodbine imali su otpor prema njenom braku, zbog svojih predrasuda prema osobama sa oštećenim vidom.

Ana: Moj otac je prihvatio sasvim normalno, a majka je htela da mi zabrani udaju. Smatrala je. da ja kao slepa žena ne treba da se udam. A kad sam se već udala, mog supruga je otac odmah prihvatio, a moja majka sa rezervom. Njegova rodbina mene nije nikako prihvatila I dan–danas neki od njegove rodbine mene izbegavaju zbog nekoliko stvari. Prvo, zato što ne vidim, drugo, što imam dug jezik. U samom početku, kad su me videli prvi put to je bio šok za njih. Sestra od tetke mog supruga je plakala i molila ga da me ne uzme. Ubeđivali ga, a sastao se čitav zbor familije na većanje. Kasnije su godinama među nama bili nategnuti odnosi. Posle su se rodila deca i stvar se popravila. Ali jedan njegov stric sa suprugom me je prihvatio odmah i još neka rodbina.

Po rođenju drugog deteta prestaje sa radnim odnosom, posle 8 godina rada.

Ana: U Silbašu sam radila osam godina, da bih posle toga otišla u penziju. Otišla sam u penziju u avgustu osamdesete godine Kada je trebalo da rodim stariju ćerku, ja sam otišla u februaru na bolovanje, a porodila sam se u junu. Posle osam godina sam videla da dalje ne mogu da izdržim. Imala sam jedno dete, drugo mi je bilo na putu, to je bilo za mene prenaporno: dve škole, dvoje dece – podnela sam rešenje za penziju.

U svojoj 33. godini seli se sa porodicom u Kulpin i dalje živi bračni život penzionerke, supruge, domaćice i majke.

Ana: Već sledeće godinesam se preselila u Kulpin. Tada je moj suprug dobio posao, pa smo se preselili i dobili stan, a osamdeset četvrte kupili kuću i tu i danas živimo. Ja i suprug se slažemo. Nekako sam se ja prilagodila onome što je tu preda mnom i sad život teče dalje. Jja sam slepa žena udata za čoveka koji vidi. Ja sam svesna da moram da budem fleksibilna, ne mogu da se ponašam tako da svom suprugu budem teret.

Kasno odraslo doba (od 40 do 60 godine)

U kasnom odraslom dobu porodična situacija žene sa potpuno oštećenim vidom od rođenja se ne menja. Ona dalje živi u Kulpinu, sa suprugom i dve ćerke. Ima manju podršku majke nego u prethodnom periodu. Ima sužene socijalne kontakte i ređe govori slovački jezik.

Ana: U kući govorimo više srpski nego slovački. Ja znam da govorim slovački, ali ne znam tako tečno da se izrazim kao što znam na srpskom kad je nešto javno. U komšiluku imamo više Slovaka sa kojima govorimo slovački bez problema, ali u kući govorimo srpski.

Porodična situacija donekle se menja kada njene ćerke osnivaju svoje porodice. Obe sa svojim porodicama ostaju dalje da žive sa roditeljima. Za ženu samo to je opterećenje, ali i širi socijalni krug i sadržajniji porodični život.

Ana: Imam i dva unuka od mlađe ćerke. Jedan će imati u aprilu tri godine, a drugi u julu dve. Bavim se unucima. Ponekad pomalo štrikam. Po kući mogu da radim sve poslove, mogu da kuvam, da perem, da spremam, sve što je potrebno da jedna žena radi. Mada se ja često izvlačim: zašto bih ja radila neke stvari koje neko ko vidi može pet puta brže da uradi? Pošto smo u kući svi zajedno: starija ćerka sa suprugom, mlađa ćerka sa decom i nas dvoje, onda mnoge stvari one urade umesto mene… Opterećuju me moja deca i materijalno i psihički.

Zbog oštećenja vida ne oseća da je drugačija od drugih žena.

Ana: Ja imam iste potrebe kao i sve druge žene.ne osećam se drugačijom Zapravo, po kategorizaciji sam invalid to stoji. Ja sam sto posto invalid po svim propisima Ali, invalid je svako onoliko koliko se oseća invalidom u životu. A ja se tako ne osećam. Moj život jeste različit od žene koja vidi, zato što ja ipak mnoge stvari ne mogu da uradim: ne mogu da čitam, na primer, ne mogu da odem sama tamo gde bih ja htela. Ali, ja se trudim da se što više izravnam sa ljudima koji vide.

U kasnom odraslom dobu porodična situacija žene koja ima oštećenje vida od detinjstva, dalje se menja. Drugi brak takođe se raspada.

Neza: između mene i Dobrinka počelo je da škripi. Radio je neke stvari preko kojih nisam mogla da pređem. Na primer, uzme moju štednu knjižicu i podigne pare bez mog znanja, da bi svoje neke dugove izmirio. To je bila prva stvar koja me je jako povredila. Ne volim da me neko vara, da me laže. Druga stvar je bila njegovo nasilno ponašanje. Jednom je jedna od devojčica zakasnila, nije došla kad je on rekao, pa ju je počeo tući. Ja sam se umešala, pa sam onda dobila od njega udarce. U stvari, počeo je da se ponaša prema meni kao i prema prvoj ženi: da šamara, da se fizički obračunava… nakon trinaest godina braka počela sam da razmišljam o razvodu.

Sve više ima teškoća da uskladi porodične i poslovne obaveze i u svojoj 44 godini se penzioniše.

Neza: Onda sam ja bila i kod neuropsihijatra, jer sam bila živčana, svađali smo se stalno. Jedno šest meseci sam bila na bolovanju. Kažem ja na kraju lekaru: – Dajte vi meni predlog za invalidsku penziju. I dobijem lako ja tu penziju – devedeset druge se penzionišem.

Tokom devedesetih skromno je živela sa svojom decom od penzije.

Neza: Ta penzija je bila strašno mala tokom devedesetih. A inflacija velika! Bila je kuhinja, ručkovi su se delili… mada ja nisam nikad spadala u tu kategoriju da idem na ručak, ali dobijala sam pakete: ulje, pasulj, šećer, higijenu… Preživljavali smo nekako.

I tokom kasnog odraslog doba dalje je aktivna u Savezu slepih.

Neza: Ja sam mnoge aktivnosti organizovala u Savezu. Vodila sam dramsku sekciju od devedeset i neke. Ali, problem je u tome što ako neko vuče, onda će ta aktivnost da postoji, ako nema ko da vuče, nema aktivnosti. Onda sam radila na opismenjavanju Brajevim pismom. Imala sam dosta grupa.

Starost (od 60 godine)

U starosti žena koja ima oštećenje vida od rođenja živi svoj miran porodični život u Kulpinu u krugu svoje porodice sa minimalnim vanporodičnim kontaktima u poznatom prostornom okruženju.
Žena koja oštećenje vida ima od detinjstva, u starosti živi sama u svom stanu u Novom Sadu i više vremena provodi u kući.

Neza: Poslednjih godina puno čitam o religijama. Imam unuke. Volim svoje unuke i oni mene. Čuvam ih.

Ima više teškoća u kretanju nego ranije, i više je usmerena na pomoć drugih.

Neza: Pomoć mi je potrebna naročito na otvorenom prostoru i pri kupovini. I normalno, što sam starija, sve mi je teže što ne vidim. Osećam nemoć zbog toga što one vidim. Meni se sad šeta. Nemam s kim da šetam. Mogu ja da prošetam ovde oko zgrade, a to mi nije šetnja. Otišla bih na kej, u park, otišla bih na Popovicu, otišla bih negde. Volim hodanje. Zato sam kupila statički bicikl… jedan dan izađem napolje, drugi dan sednem na bicikli, malo da se aktiviram fizički. Bavim se kuglanjem.

Dalje se obučava kako bi bila što samostalnija u kretanju.

Neza: Dok sam ranije išla bez štapa, imala sam dosta problema na ulici. Hej, zar ne vidiš! Šta srljaš! Šta nalećeš!… Je l’ vidiš, je l’ ne vidiš? Šta je?… Meni pomažu ti kontrasti koje vidim: svetlost i tama. Koristim štap. Idem sama do Saveza i tamo gde mi je poznato. Nisam toliko hrabra baš zato što nije stručno lice sa mnom radilo.

Iskustvo joj pomaže da izbegne neke neprijatnosti.

Neza: Sada se taksijem vozim: zovem taksi, dođe taksi, uđem. E, jedno veče sam zvala taksi, on dođe, ja otvaram vrata: – Je l’ taksi? – Jeste. I ulazim ja. Ono hop, čovek tu sedi. Ja ne vidim, oni ne znaju da ja ne vidim, misle da sam luda, pijana… I sad sam naučila da kad zovem taksi, odmah dispečerki kažem: – Ja ne vidim. Molim Vas, kažite mu da mi se javi. Obično zovem isti taksi, ili, ako baš nije taj slobodan onda dva–tri taksija. Odmah se dogovorimo da ću ja biti napolju, ali neću videti da je to taksi, neka mi svirne, neka se javi: – Taksi! I sad i dispečerke već znaju po adresi i tako sad više nemam problema.

Aktivna je i dalje u Savezu slepih.

Neza: I danas sam dosta aktivna. Dosta sam borbena i volim da teram pravdu.

I danas žali što je izgubila vid.

Neza: Moram da kažem da mi je strašno žao što ne vidim baš zbog kontakta očima. Ja mislim da se ljudi razumeju pogledom.

Ističe brojne prepreke sa kojima se u svakodnevnom životu suočava.

Neza: U gradu ima puno barijera. Evo, u zgradi u koju sad treba da se uselim, rampu nisu napravili. Pitam se, kako će meni doći gost u kolicima? Investitor kaže: – Pa, niko od invalida nije kupio stan u toj zgradi! – Kako će mi doći u goste, ja se s njima družim! On kaže: – Pa, poguraćete malo…

Malo je semafora koji su prilagođeni osobama sa oštećenim vidom.

Neza: Pa onda, ti zvučni semafori, na primer, u Novom Sadu su postavili na osam raskrsnica, kako smo želeli, pre jedno pet godina. I sad, kad su se neke raskrsnice (ova u Jovana Subotića i u Miletićevoj) rekonstruisale prošle godine, oni ni dan–danas nisu vratili zvučne semafore. Žalio se Savez.

Malo ima stručnih obuka za samostalno kretanje osoba sa oštećenim vidom.

Neza: Naš Savez uopšte jako malo radi na pitanju da se samostalno kretanje savlada onako kako to treba. Svi smo samouki, i to nije dobro. Malo ima stručnih obuka.

Malo je stručnih ljudi koji tu obuku mogu pružiti.

Neza: Peripatolog je stručnjak koji podučava orijentaciji u prostoru. Ima jedna, ali i ona ima oštećen vid.

Personalna asistencija za osobe sa oštećenim vidom nije razvijena.

Neza: Onda, ta personalna asistencija je dobro zamišljena, ali se kod nas još ne primenjuje zakonski. Postoje volnteri koji pružaju pomoć nekoliko sati nedeljno. Kad sam čula od mojih koji to koriste kako je to malo, radije tražim pomoć od svoje dece i prijatelja. U Srbiji je malo asistencije, u Vojvodini ih uopšte nema. Jedna devojka iz Bačke Palanke je pokušala. Išla je na obuku, i ona i pas, ali na kratko… Ali, kod nas sve to nije regulisano zakonski. Pas ne može da uđe ni u sredstva javnog prevoza, ni u javne ustanove.

Kućni uređaji nisu prilagođeni osobama sa oštećenim vidom.

Neza: Pa, ti uređaji! Na primer, kad slepa žena kupuje veš mašinu, ona mora da vodi računa o tome kako će moći da se snađe da sama rukuje. Ne može meni iznad glave neko biti da mi uključuje mašinu ili šporet. I ne treba mi! Svako teži samostalnosti i u kretanju, i u gledanju TV-a i radu na računaru i u čitanju. Kad sam nešto uradiš, bolje se osećaš.

Prava osoba sa oštećenim vidom u Srbiji regulisana su opštim zakonima i drugim propisima, i opštim aktima koja uređuju isključivo prava ‘slepih i slabovidih osoba’. Ona uključuju prava koja zabranjuju diskriminaciju i kompenzatorna prava koja su ustanovljena radi pružanja jednakih šansi svima. Pored toga, Srbija je prihvatila sve najznačajnije međunarodne dokumente, kojima je uređen položaj osoba sa invaliditetom, pa su odredbe iz ovih dokumenata deo pravnog sistema Republike Srbije. Deo pozitivno pravnih normi donet je u vreme socijalizma, a drugi deo u vreme tranzicije i demokratskog uređenja.

U periodu u kom žive žene (od 50-tih godina prošlog veka do danas) Republika Srbija iz socijalističkog društvenog uređenja, posle dvodecenijskog perioda tranzicije postaje moderna demokratska država. Žene su svoje detinjstvo (1-7 godine), osnovnoškolski uzrast (7-14 godine), mladost (od 15-22 godine) i rano odraslo doba (od 23 – 40) živele u socijalizmu (do 90-tih prošlog veka), kasno odraslo doba (od 41 – 60) u tranziciji (90-te i prva decenija dvadesetog veka) i starost žive (od 61) u demokratskom društvu (danas).

Živote žena sa oštećenim vidom karakterisala je institucionalna podrška u osnovnoškolskom i srednjoškolskom obrazovanju i zapošljavanju. Ni u jednom životnom periodu žene nemaju institucionalnu podršku samostalnosti u kretanju, roditeljstvu ili drugim porodičnim i privatnim nastojanjima žene. Doživljavaju diskriminaciju i osvajaju kompenzatorna prava. Institucionalne podrška se kreće od nikakve podrške u detinjstvu, do stepena do kog ih žena sama osvoji u ostalim životnim periodima. U periodima kada je žena najosetljivija, detinjstvo i starost, žena je prepuštena sebi i svojim porodičnim okolnostima.

Životne priče žena sa oštećenim vidom, slične kao u ovim primerima, moguće su i danas, kako one sa manjom, tako i one sa širom institucionalnom podrškom i većim stepenom ostvarenosti ljudskih prava.

(Studija slučaja je sačinjena na osnovu istraživanja koji je organizovala i pripremila Razlika d.o.o. iz Novog Sada.)

Istraživanje je deo projekta „Dijalozi vojvođanskih kultura“, koji sprovode Beomedia marketing i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a finansira ga Evropska unija kroz Medijski fond u okviru evropskih integracija. Fondom rukovodi Delegacija EU u Srbiji, a realizuje ga BBC World Service Trust. Sadržaj izveštaja je isključivo odgovornost realizatora projekta i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.