16. Nov 2016
U Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2016. godinu Tanjug se spominje samo u jednoj diplomatski sročenoj rečenici, ali i ona je dovoljno znakovita. Veli se naime da bi trebalo “razjasniti pravnu poziciju” ove novinske agencije i načine njenog finansiranja, kao i “dovesti ih u sklad sa postojećim propisima”. Prevedeno na svakodnevni jezik, to otprilike znači da ova novinska agencija radi bez ikakvog zakonskog osnova i da se finansira na misteriozan način.
U nekim drugim odeljcima Izveštaja možemo naći prilično oštre ocene stanja medijskih sloboda u Srbiji, a i u njih se Tanjug – iako se njegovo ime ne spominje – izvrsno uklapa: nedostaje prostor za pluralizam mišljenja i kritično mišljenje, dominira pristrasno medijsko izveštavanje, politička kontrola nad medijskim sektorom, nejasna razlika između državnih i partijskih aktivnosti u medijima, autocenzura, itd. Dakle, sve ono što je u Srbiji već odavno opšte mesto kada se ocenjuje medijska scena, i to ne samo u stručnim krugovima, već i u svim delovima društva koji ne pripadaju piramidi vlasti ili njenim manje-više raspamećenim navijačima.
Podsetimo da je pre više od godinu dana nestao bilo kakav pravni osnov za postojanje agencije Tanjug, koja je prema Zakonu o javnom informisanju i medijima, ukoliko želi da opstane, morala da nađe kupca ili tzv. strateškog partnera, a sve u sklopu odlučno najavljenog “izlaska države iz medijske sfere”. Zakon je u prelaznim odredbama naveo da propis [1] kojim je uređeno postojanje agencije prestaje da važi najkasnije 31. oktobra 2015. godine, a da će pravne posledice gašenja ove medijske kuće urediti Vlada Srbije svojim aktom. Akt je i usvojen 3. novembra i ime mu glasi Odluka o pravnim posledicama prestanka rada javnog preduzeća Tanjug. Najavljeno je potom da će 5. novembra biti emitovana i poslednja Tanjugova vest. Ali eno je, ova državna agencija i dan-danas emituje vesti, radi punom parom, a u diplomatskim krugovima se šale nazivajući je “Undead”.
Iako je prestanak rada Tanjuga bio logična posledica sprovođenja medijskih zakona za koje su u avgustu 2014. godine u republičkoj skuštini glasali skoro aklamacijom poslanici svih političkih stranaka, odnosno posledica arogantne pasivnosti menadžmenta Tanjuga koji je odbijao da učini bilo šta što bi dovelo do spasavanja ove medijske kuće i zaposlenih u njoj, a u skladu sa zakonom – skoro svi su se početkom novembra prošle godine čudom čudili kada se vest o “gašenju” pojavila u medijima. Najviše se “zaprepastio” premijer Vučić, čija je vlada par dana ranije usvojila pomenutu odluku. On je tada javno prozvao tadašnjeg ministra kulture i informisanja Ivana Tasovca i njegovog državnog sekretara Sašu Mirkovića, najavljujući time ono što će se desiti narednih meseci – potpuni kolaps medijskih reformi, čiji je Tanjug najvidljiviji simbol.
Neće međutim biti da se premijer iskreno čudio, već će pre biti da je u kabinetu premijera i u njegovoj stranci doneta odluka da Tanjug ima da opstane, jer se pokazao kao važna poluga (da ne kažemo batina) u vršenju vlasti. Biće da je i zbog toga Vladina odluka o gašenju Tanjuga prepuna manjkavosti, bez predviđenih rokova i eventualnih sankcija za njeno neizvršavanje. Tanjug je, očigledno sa jasnom namerom, doveden u fluidan, konfuzan, nezakonit položaj, a njegovo postojanje direktno se vezuje za političku volju jednog čoveka. Ispostavilo se da je ova kombinacija dobitna i za vlast i za menadžment agencije: vlast je dobila skrušenog i vernog medijskog psa, a Tanjug – opstanak i novac. A zakoni su samo “za protivnici”, kako je govorio Nikola Pašić.
S obzirom da ne postoji, Tanjug sasvim dobro posluje, a država i njene institucije mu pomažu trošeći novac poreskih obveznika. Prema istraživanju portala FairPress.eu (portal konzorcijuma nevladinih organizacija iz regiona), srbijanska ministarstva i druge državne ustanove su za devet meseci po raznim osnovama uputili više do 135 miliona dinara na račun ove agencije. Među onima koji su prebacivali novac na račun Tanjuga su i ministarstva rada i kulture, gradovi Beograd i Novi Sad, Agencija za bezbednost saobraćaja, i drugi. Iako se većinom radi o tzv. prometu roba i usluga, jasno je da je ovo “združena akcija” za mimoilaženje zakona i finansiranje politički podobne agencije.
Interesantno je i da je Tanjug ne samo opstao nego je ostvario i dobit u svom nepostojanju. Prema odluci koju je doneo Upravni odbor Tanjuga 11. juna 2016, dobit od 34.119.912 dinara je raspoređena između države i ovog preduzeća. Državi se, eto, valjda vratilo malo novca koji je u Tanjug uložila. Što se tiče zaposlenih, navodno su svi dobili otkaze i otpremnine, ali i dalje rade, nejasno po kom osnovu. Delovanje Tanjuga je u suprotnosti i sa brojnim drugim propisima i zakonima, o čemu su mediji izveštavali.
Tanjug je samo vrh ledenog brega nepoštovanja medijskih zakona, a nije jedini medij koji i dalje postoji iako su zakonski uslovi za to nestali. Ni medijski zakoni nisu jedini zakoni koji se ne poštuju u ovoj zemlji. Ispostavilo se da je bilo iluzorno očekivati da će ova i ovakva vlast sprovesti zakone koji su za cilj imali smanjenje političkog, državnog i partijskog uticaja na medije i uvođenje reda u medijski haos. Doduše, može se reći – red je uveden, ali onaj totalitarni.
U oštroj konkurenciji, slučaj Tanjuga je ipak najočitiji primer otvorenog nepoštovanja medijskih zakona, ali istovremeno i pokazatelj voluntarizma i inertnosti vlasti, koja iznutra vibrira sukobljenim interesima. Nije bilo namere ni stručnog kapaciteta da se pronađe rešenje za Tanjug u skladu sa zakonom. Već godinama u Ministarstvu kulture i informisanja postoji plan o pretvaranju Tanjuga u neku vrstu Vladinog biroa za komunikacije, odnosno o opstanku ove agencije i njenom povlačenju sa tržišta. Nikada nije bilo volje da se taj plan sprovede, verovatno zato što je Tanjug, ovakav kakav je, svima odan sluga.
Niko ništa nije učinio ni da se pronađe kupac ili strateški partner, pa su dve aukcije raspisane prošle godine za prodaju ove kuće – unapred propale. Rukovodstvo Tanjuga je odlučno odbijalo da učini bilo šta da se modernizuje, pronađe rešenja za svoj opstanak i razvoj, te napusti lagodnu poziciju državne agencije koja nelojalno vlada medijskim tržištem, crpeći velika državna sredstva.
Novi ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević, bar sudeći prema nemuštim istupima u javnosti, ima zadatak da zadrži Tanjug u državnom vlasništvu. Evidentno je da je ministar nestručan, pa se sada verovatno traga za državnim sekretarom ili pomoćnikom koji će tu političku odluku sprovesti u delo. To neće biti lako ako se zaista žele poštovati evropska pravila, ali ko nam garantuje da je nekom do puta u Evropu zaista i stalo.
Bilo bi dragoceno ukoliko bi se Državna revizorska institucija pozabavila poslovanjem Tanjuga. Tanjug takođe može biti i velika inspiracija za novinare-istraživače, kao uostalom i mnogi drugi mediji, pogotovo oni u delimičnom (?) državnom vlasništvu: Politika i Večernje novosti. Slučaj Tanjug, kao i slučaj Savamala koji nije našao mesto u Izveštaju Evropske komisije, samo pokazuje da država u Srbiji ne postoji.
(Peščanik)
***
[1] Zakon o javnom preduzeću Novinska agencija Tanjug.
