03. Jun 2006
Ako bi se tražio zajednički imenitelj koji povezuje zemlje bivše SFRJ, ali i ostale države koje prolaze kroz tranzicione procese, očiju uprtih u Evropsku uniju, onda je to svakako medijska slika. Na osnovu stanja u medijima uočljive su dodirne tačke između, na primer, Slovenije, ravnopravnog člana Evropske unije, i ostalih zemalja Jugoistočne Evrope koje sa nestrpljenjem očekuju poziv iz Brisela. Bilo da je reč o uređenosti medijske scene, uticaju vlasti i politike ili materijalnom položaju novinara, a naročito onih bez stalnog angažmana – frilensera – stiče se utisak da su u Jugoistočnoj Evropi uprkos načelnom prihvatanju evropskih standarda, na snazi duboko ukorenjena balkanska pravila. Ovakve ocene mogle su se čuti prošlog vikenda u Medija centru u Beogradu na trećem po redu regionalnom sastanku samostalnih novinara u organizaciji Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Međunarodne federacije novinara uz podršku Evropske komisije. – I pored bujanja medija, od radio stanica, preko televizijskih studija do štampanih medija, novinarski standardi su drastično smanjeni, a profesija se nalazi u ćorsokaku. U Crnoj Gori, postoje tri novinarska udruženja, koja se uglavnom zadovoljavaju povremenim oglašavanjem, najčešće prigodom brojnih izbora. Poslodavci još uvek primenjuju stari, odlično razrađeni model “prijateljskog zapošljavanja” i angažovanja novinara. Na sve strane se pokreću novinarski kursevi, male i velike novinarske škole u kojima, manje-više, nastaju brigade nedoučenih novinara sumnjive pismenosti, a novinarski kodeksi postoje samo na papiru, objašnjava stanje u crnogorskim medijima Živorad Tasić, slobodni novinar iz Podgorice. Po oceni Neve Nahtigal i Igora Drakuliča iz Udruženja novinara Slovenije stanje u ovoj zemlji kad je reč o medijima i novinarima ni izdaleka nije onakvo kako to mnogi očekuju, imajući u vidu ekonomski i privredni razvoj koji je ova bivša jugoslovenska republika zabeležila od osamostaljenja do ulaska u EU. Činjenica da je u Sloveniji devedesetih došlo do ogromnog povećanja broja medija, kao uostalom i u svim bivšim jugoslovenskim republikama, uticala je na to da je Međunarodna federacija novinara u svom izveštaju iz 2003. godine situaciju u Sloveniji ocenila kao veoma zabrinjavajuću. – Devedesetih u Sloveniji je egzistiralo mnoštvo medija na malom tržištu zbog čega su poslodavci, da bi smanjili troškove, izbegavali da plaćaju zaposlene i honorarne saradnike. Posle privatizacije posebnu specifičnost predstavlja činjenica da se država ne pojavljuje kao vlasnik pojedinih medija, ali su u igri pojedini fondovi i druge institucije kroz koje država ostvaruje uticaj na medije. Na drugoj strani imamo veliki broj malih medija, što je posledica devedesetih i neuređene medijske scene koja je u to vreme vladala. Paradoks predstavlja i činjenica da su mediji za većinu vlasnika samo investicija, odnosno oni su im sporedna delatnost, zbog čega izostaje jasna strategija, standardi i profesionalizam. Sve je podređeno profitu, što se direktno odražava na kvalitet, ali i materijalni položaj novinara – ocena je Neve Nahtigal. Igor Drakulič upozorava na to da je TRV Slovenije još uvek daleko od toga da bude javni servis, s obzirom na neprestane pritiske vlasti, posebno kada je reč o strukturi programskog odbora, sa čim se i Srbija suočava poslednjih dana. Slično kao i u Makedoniji u kojoj je i posle podele frekvencija sa radom nastavila većina radio i TV stanica koje nisu dobile svoje frekvencije, Slovenija sa dva miliona stanovnika trenutno ima 90 radijskih programa. Materijalni položaj novinara, bez obzira na to da li se radi o stalno zaposlenima ili honorarnim saradnicima, angažovanim u velikim ili malim, regionalnim ili lokalnim medijskim kućama, po zajedničkoj oceni svih učesnika regionalnog skupa samostalnih novinara, u potpunosti odražava stanje na medijskoj sceni Jugoistočne Evrope. Prolongiranje potpisivanja granskog kolektivnog ugovora, razuđenost sindikalne scene i zloupotreba novinara od strane poslodavaca, direktno se odražavaju na profesionalne standarde i kvalitet medija. Za razliku od Slovenije u kojoj su posle generalnog štrajka država i poslodavci pristali na socijalni dijalog sa sindikatom, ili od Hrvatske u kojoj Sindikat novinara ima priličan uticaj, u ostalim zemljama regiona novinari su prepušteni na milost i nemilost poslodavcima. Najteža situacija je, bar kako tvrde Jelena Rožić i Miloš Šolaja, u Republici Srpskoj. Angažovanje studenata žurnalistike pod firmom probnog rada, najčešće bez ikakve ili uz minimalnu novčanu nadoknadu, posle čega poslodavac prekida dalju saradnju i angažuje nove studente, u Republici Srpskoj je primilo razmere nepisanog pravila među medijskim poslodavcima. Odsustvo solidarnosti među sve brojnijim medijskim radnicima, doprinosi da u najvećem broju zemalja zahtevi sindikata i novinarskih udruženja naprosto budu ignorisani od strane poslodavaca. Ovakvo stanje prouzrokovalo je i činjenicu da na prostorima Jugoistočne Evrope egzistiraju dve vrste samostalnih novinara – frilenseri koji ne žele stalni angažman u nekoj redakciji i prisilni frilenseri koji su stalno honorarno angažovani samo u jednoj redakciji, željno iščekujući dan kada će potpisati ugovor o stalnom radnom odnosu. – Sindikat novinara Hrvatske nikako ne može da reši problem odsustva novinarske solidarnosti. U medijima sa većinskim inostranim kapitalom stanje je nešto bolje s obzirom da postoje kolektivni ugovori. Međutim, i inostrani investitori sve više poprimaju manire domaćih poslodavaca, pa kako ovi pronalaze rupe u zakonu tako se i oni ponašaju, i moram priznati da im to poprilično dobro ide, ističe Zdravka Sever iz Sindikata novinara Hrvatske. Sveopšta tabloidizacija štampanih medija, beskrupulozna trka za profitom na račun novinara, frekventni haos i tradicionalno odsustvo novinarske solidarnosti, devalvacija profesionalizma, inflacija novinarskih udruženja, zakonska regulativa koja se po pravilu ne poštuje, po oceni učesnika dvodnevnog skupa u Medija centru dovoljna su ilustracija stanja u kome se trenutno nalazi medijska scena u regionu.
