Izazovi lokalnog i manjinskog novinarstva: “Zid ćutanja” i pristup informacijama od javnog značaja

Rad na lokalnom nivou, a posebno u kontekstu manjinskih ili dvojezičnih medija, predstavlja specifičan skup izazova za novinare i novinarke.

Redakcija Storyteller, koja se bavi izveštavanjem o temama od javnog značaja u opštinama poput Bačkog Petrovca, Kovačice i Stare Pazove, suočava se sa ograničenim brojem relevantnih sagovornika i čestim “zidom ćutanja” od strane lokalnih institucija. Ova praksa ne samo da otežava rad novinara, već i postavlja pitanja o transparentnosti rada lokalnih vlasti i dostupnosti informacija od javnog značaja, što je zagarantovano Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

“Ne mogu reći da je rad na lokalnom i manjinskom nivou jednostavan. Za razliku od regionalnih i većinskih medija, nama je broj sagovornika i sagovornica značajno sužen. Neretko se dešava da nemam kome da se obratim kako bih pričala o specifičnom problemu. Ukoliko sagovornik/ca ignoriše ili odbije moj poziv za intervju, teško je pronaći plan B”, kaže Sanja Đorđević, novinarka dvojezičkog portala Storyteller iz Bačkog Petrovca.

“Međutim, sa onima koji trebaju da budu najotvoreniji za razgovor – predstavnicima institucija – uglavnom komuniciram putem zahteva za pristup informacijama. Žao mi je što vršioci javnih dužnosti ne prepoznaju važnost da razgovaraju sa medijima koji izveštavaju objektivno”, navodi ona.

Očigledno je da poseban problem predstavlja komunikacija sa predstavnicima lokalnih vlasti i institucija, koja se uglavnom odvija putem zahteva za pristup informacijama od javnog značaja.

“Osećam se kao haker”

“Kada pišem zahtev za pristup infomacijama, osećam se kao haker – koristim specijalne mehanizme kako bi došla do informacija koje svakako treba da budu dostupni na sajtu – poput lokalnog akcionog plana ili čak i budžeta! Mislim da nije fer da treba da čekam tri nedelje za takve osnovne informacije. Ne tražim ja te informacije kako bih se zabavljala time što predstavnike lokalne samouprave i manjinskih institucija opterećujem poslom, nego zato što javnost mora da zna svaki detalj o tome šta se radi u njihovo ime i sa njihovim novcem. Volela bih da zaposleni na javnim poslovima to razumeju”, dodaje Sanja.

Ovakav način komunikacije redakcija Storyteller doživljava kao vid pritiska i diskriminacije. “Sigurna sam da druge kolege nemaju problem sa dobijanjem odgovora”, navodi novinarka. “Naša obaveza je da postavljamo nezgodna pitanja, a njihova da odgovaraju na njih. Da sam na njihovom mestu, otvorila bih se i prema novinarima koji kritikuju, jer bi mi pružili šansu da se odbranim. Ovako, ostaje sumnja da nešto imaju da kriju”, dodaje.

Iako zahtev za pristup informacijama predstavlja “zlatni ključ” za dobijanje informacija od javnog značaja, novinarka Storytellera ističe da se neke institucije, poput manjinskih nacionalnih saveta, pre svega slovačkog, “ponašaju kao da imaju neotuđivo pravo da ćute”. Za njih su jedina opcija Poverenik za dostupnost informacijama i više instance.

Stanje medijskih sloboda u Srbiji je zabrinjavajuće, ocena je Norberta Šinkovića, novinara i medijskog stručnjaka, sa posebno teškom situacijom za medije na manjinskim jezicima i lokalnom nivou. “Suženo, zatvoreno, neprofesionalno”, kratko opisuje trenutnu klimu u medijskom prostoru, ističući da se to odnosi i na većinu nacionalnih medija, uključujući i javni servis.

“Što se tiče manjinskih lokalnih medija, mislim da se tu isto vidi razlika između onih koji se uprkos velikim pritiscima lokalnih moćnika profesionalno bave novinarstvom i onih koji su prestali da budu medij i postali su glasilo vladajuće političke elite. Najžalosnije je to da isti ti ne razumeju da politička elita koliko god se ona upirala, ima rok trajanja, menja se s vremena na vreme, ali imamo samo jednu zajednicu kojoj treba da budemo lojalni. I jednom kada izgubite tu zajednicu, teško ćete povratiti poverenje”, kaže Šinković.

“Profesionalizam” uz izostanak kritičkog osvrta

Medijski prostor na manjinskom nivou, posebno unutar slovačke zajednice, karakteriše profesionalan pristup, ali i izostanak kritičkog osvrta na aktuelna društvena dešavanja, ocenjuje Miroslav Gašpar, odgovorni urednik Slovače redakcije Radija Novi Sad. Iako se u slovačkoj redakciji Radija Novi Sad insistira na objektivnom informisanju i odgovornosti prema javnosti, ukazuje se na nedostatak kritičkog angažmana u drugim medijima, poput nedeljnika Hlas ljudu.

“Svesni smo toga da smo deo pokrajinskog javnog servisa, koji je, po zakonu, osnivan, finansiran i kontrolisan od strane građana. I toga se pridržavamo”, ističe Gašpar. Ovakav pristup potvrđuje važnost nezavisnosti javnih servisa i njihove uloge u informisanju građana, bez obzira na izvor finansiranja.

On naglašava da je “neprihvatljivo da medij, ako se finansira iz budžeta, mora da povlađuje vlasti”, ukazujući na pogrešno shvatanje javnog servisa kao “državnog medija”.

Međutim, dok se Slovačka redakcija Radio Novi Sad zalaže za objektivnost i nezavisnost, u drugim medijima, poput nedeljnika Hlas ljudu, primećuje se izostanak kritičkog osvrta na aktuelna dešavanja, poput studentskih protesta.

“Ne mogu a da ne primetim da u izveštavanju nedeljnika Hlas ljudu nedostaju članci o aktuelnim dešavanjima u našoj zemlji, a koji se odnose na proteste studenata, a koji proizilaze iz sasvim logičnih i legitimnih zahteva”, kaže Miroslav Gašpar.

Sanja Đorđević smatra da je “vazduh” u medijskom prostoru na lokalnom nivou “gust” i da je prisutan pritisak, ali ne i autocenzura. “Čini mi se da je u našoj maloj redakciji vazduh svež, planinski. Unutrašnje cenzure nemamo i ne primećujem autocenzuru kod sebe. Najveći problem je ćutanje onih koji treba najviše da razgovaraju sa nama”, zaključuje ona.

Kao najveći vid pritiska sa kojim se susrela, novinarka navodi “ćutanje uprave”. “Nenormalno normalno nam je postalo da pošaljemo zahtev za intervju i znamo da na njega neće biti odgovoreno. Ne znam zašto je neophodno da za svaki budžet ili strateški dokument pokrećem proces koji može imati pravne posledice”, navodi ona.

Pored toga, dešava se da ljudi ne žele da razgovaraju sa novinarima jer su uplašeni, što predstavlja indirektan pritisak na redakciju. O svim ovim slučajevima obaveštena je lokalna poverenica za zaštitu novinara.

“Prednost i mana malih i manjinskih sredina je što se svi znaju. Ja imam tu privilegiju da po rođenju ne pripadam zajednici o kojoj pišem, pa sam sigurna da se neće desiti da neko kaže ili uradi nešto nažao nekom od članova moje porodice, zbog mog rada. Zato nemam problem da kritikujem onog koga kritikovati treba, jer mi niko nije porodični prijatelj, kum, nastavnik, frizer.  To sigurno ne bih mogla u zajednici u kojoj sam se rodila”, zaključuje Sanja Đorđević.

Dezinformacije produbljuju podele u društvu

Pritisci i ograničenja sa kojima se suočavaju novinari na lokalnom i manjinskom nivou, poput diskriminacije, nedostupnosti informacija i autocenzure, imaju ozbiljne posledice po kvalitet informisanja građana i demokratske procese u Srbiji. U aktuelnim političkim i društvenim okolnostima, ove pojave dodatno ugrožavaju slobodu medija i pravo građana na objektivno informisanje, što je zagarantovano članom 50 Ustava Srbije.

Diskriminacija novinara na osnovu jezika, etničke pripadnosti ili uređivačke politike stvara neravnopravne uslove za rad i ograničava pluralizam mišljenja u javnom prostoru. Nedostupnost informacija od javnog značaja, uprkos Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, onemogućava novinare da obave svoj posao i informišu građane o radu lokalnih vlasti.

Autocenzura, kao posledica pritisaka i straha od odmazde, dovodi do smanjenja kvaliteta i objektivnosti izveštavanja, a građani ostaju uskraćeni za ključne informacije o pitanjima koja utiču na njihov život.

Posebno zabrinjavajući aspekt pritisaka na lokalne i manjinske medije je propagandno delovanje kvazi-medija, koji šire dezinformacije i produbljuju podele u društvu.

“Propagandno delovanje kvazi-medija može imati različite uticaje na zajednicu: povećava se tenzija, ne samo u javnoj komunikaciji već i u privatnim odnosima. Drugo, razdor koji nastaje trajno može ‘oterati’ deo zajednice, a manjinske zajednice nemaju taj luksuz da gube svoje članove, one moraju da budu dovoljno inkluzivne da pripadnici imaju osećaj slobode unutar nje. Treće, trajno se gubi poverenje”, kaže Norbert Šinković.

Stoga je neophodno da se preduzmu konkretne mere za zaštitu slobode medija i obezbeđivanje pristupa informacijama na lokalnom i manjinskom nivou. Jačanje nezavisnosti medija, borba protiv dezinformacija i promovisanje medijske pismenosti ključni su koraci ka očuvanju demokratije i informisanog društva.

“Jedino kroz obrazovni sistem možemo promeniti situaciju. On mora da ulaže više u medijsku pismenost, da bi građani i građanke razumeli medijsku sferu, način kako mogu da procene šta je kvalitetno informisanje”, smatra Norbert Šinković i zaključuje:

“Sa druge strane, fakulteti i esnaf imaju obavezu da brane integritet novinarstva. Naša profesija je devastirana, pre svega zbog agresivne finansijske i političke ‘drenaže’ medijskog sektora. Javni novac na javnim konkursima delom odlazi u najgore kvazi-medije koji otvoreno lažu, šire dezinformacije, agresiju, netrpeljivost. Da bi se ovo promenilo neophodna je jača civilna kontrola vlasti kroz delovanje kako formalnih tako i neformalnih građanskih grupa.”

Vladimira Dorčova Valtnerova (VOICE, naslovna foto: Wikimedia)

Ovaj sadržaj objavljen je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Za njegovu sadržinu odgovorno je Nezavisno društvo novinara Vojvodine i on nužno ne odražava stavove Evropske unije.