16. May 2024
Prva misao koja vam padne na pamet kada sretnete Dinka Gruhonjića – novinara i profesora Univerziteta u Novom Sadu, je da ovog čoveka nije lako zaplašiti. Možda je to i razlog što su proteklih nedelja korišteni ozbiljni resursi – od medija sa nacionalnom frekvencijom, preko govornice Skupštine, do samog predsednika Srbije, a sve sa ciljem da se Gruhonjić u javnosti prepozna, ne samo kao izdajnik i strani plaćenik, nego i kao otelotvorenje zla koje se ponosi imenom koje deli sa monstruoznim upravnikom logora u Jasenovcu.
Režim klizi u totalitarizam
Profesora Gruhonjića smo sreli u Podgorici, na događaju koji je okupio novinare iz regije kako bi razmotrili stanje i mehanizme zaštite sopstvene bezbednosti. Pitanje koje se prvo nametnulo je – Kakva je to uopšte država kojoj je novinar neprijatelj?
Ja sam zapravo homo dupleks – pošto sam novinar i profesor na fakultetu, ja sam zapravo napadnut i kao novinar i kao profesor što je napad i na medijske slobode i na autonomiju univerziteta. I jedno i drugo su fundamentalne odrednice demokratskog društva, što znači da bih, kao odgovor na vaše pitanje, rekao da je u pitanju očigledno autokratski, populistički režim, režim koji gaji prezir prema demokratiji i samim tim želi da se obračuna sa glavnim obeležjima demokratije kao što su novinarstvo i obrazovanje. Nažalost, i na mom i na drugim primerima vidimo da režim klizi iz faze hibridnog autoritarnog režima u totalitarizam. Sve je više tih signala koji upućuju na to da je reč o režimu koji ima još veće ambicije da okupira, kidnapuje institucije i zarobi društvo više nego što je to sada slučaj.
Bolest gajimo sa velikom pažnjom
Koliko je mislećem čoveku teško da funkcioniše u jednom takvom okruženju? Jeste li vi nekada bili u dilemi, pitali se da li je vredno pisati i treba li odustati?
Nisam nikad pomišljao na to. Tužan sam zbog toga što dobar deo studenata žurnalistike nikada ne završi u novinarstvu, s obzirom na to da, iskreno govoreći, nije neka preporuka danas biti novinar iz razloga egzistencije, plata, do opasnosti profesije u jednom ovakvom društvu. S druge strane, novinarstvo je za mene uvek bila strast i neki moj put za “minimalno” ispravljanje društvenih nepravdi, a naročito za nerviranje onih koje mi novinari treba da nerviramo. Što bi rekao naš uvaženi kolega Džordž Orvel – “Novinarstvo je prst u oko, a sve ostalo su odnosi sa javnošću”.
Naravno da se čovek pita – Dođavola, da li se isplati sve to što radiš, jer jedino što ja i kolege govorimo su očigledne činjenice, a to je da je nebo plavo, trava zelena, da nije u redu ubiti drugo ljudsko biće, da, ako se već to desi, moramo to da osudimo, da se ne bi ponovilo. Dakle, govorimo neke stvari koje bi sigurno u nekim društvima bile potpuna besmislica da ih izgovorite naglas zato što se one podrazumevaju. Mi, nažalost, živimo u bolesnim društvima i ta bolest se pažljivo gaji umesto da se leči. Ja nisam planirao da se prestanem baviti ovim poslom zato što je bitan deo mog identiteta. Jezik je moja domovina i to je ono što me čini srećnim. To je ono što ja, za razliku od velikog broja ljudi, nikada nisam išao na posao kao da imam kamen na leđima, nego sa zadovoljstvom. Ja se ne umaram od tog posla, a to je ogromna privilegija. Novinarstvo, kao i svaki drugi posao koji volite, a radite, zapravo znači da vas je (ja kao ateista ovako da kažem) bog pogledao pa vam dao da prepoznate sopstveni talenat i da uživate u njemu. I toga se ja neću odreći, sem u slučaju preke potrebe, a to je da se moram iseliti iz Srbije zbog opasnosti po život. To je ta crvena linija koju bih samo u tom slučaju prešao i verovatno bih počeo da se bavim nečim što apsolutno nema nikakve veze sa novinarstvom, počeo bih se baviti baštovanstvom ili ne znam ni ja čim. Ako ne mogu da radim na svom jeziku, na svom prostoru posao koji toliko volim i koji smatram, bez obzira na sve što mu se globalno danas dešava, izuzetno važnim.
Ima li nade da će društvo da se oporavi i da li gajite nadu da ćete vi svojim delovanjem da potpomognete taj proces? Ili jednostavno pišete zbog malog broja ljudi koji trebaju potvrdu da nisu usamljeni u svojim razmišljanjima, eventualno skrenuli sa uma?
Zdravo tkivo je jako važno. Sećam se sebe kad sam bio na prvoj godini studija i kad je čitavo to ludilo krenulo. Kada se probudite u svetu koji odjednom nije vaš, u kom su ljudi počeli da se ponašaju čudno, kada im je jedna od osnovnih odrednica koje homo sapiens kao biće ima, a ima ih na hiljade, odjednom je samo jedna postala bitna, a to je da li se zovete Pera ili Krešimir ili, ne znam, Safet. Onda su moje mentalno zdravlje spasili novinari. Sa velikim nestrpljenjem sam čekao da se na kioscima pojavi nedeljnik Vreme, da čitam Peru Lukovića, Miloša Vasića, Dragoljuba Žarkovića, Teofila Pančića. Ne treba odbaciti tu vrstu privilegije da pomažete nekim zdravim ljudima da im dokažete da nisu poludeli. Jer, u situacijama kada imate jedno društveno ludilo kao što je bilo tada, a nažalost u dobroj meri i sada, ti zraci sunca i slobode zapravo ljudima potvrđuju da su dobri sa sobom u glavi i onda oni tako mogu da vaspitaju svoju decu i da budu, uslovno rečeno, bezbrižniji.
Čini se da smo kolektivno još u 90-tim? Ima li nade da ćemo izaći iz tog, za nas očito, začaranog kruga i da li postoji neka alternativa na društvenoj, odnosno političkoj sceni?
Ne bih ja rekao da su ljudi toliko masovno ludi nacionalisti. Dobar deo ljudi, pogotovo mladih, njima je toga na vrh glave. Problem je u tome što ne vide političku alternativu, jer ona, nažalost, ne postoji. Dakle, politička alternativa koja bi u Srbiji naglas rekla očigledne stvari da nismo za ubijanje ljudi, da smo protiv ratnih zločinaca, ne za njihovu promociju, dakle, neke ordinarne stvari. Siguran sam da bi situacija bila potpuno drugačija da ima više političke hrabrosti a malo manje političkog amaterizma, manje političke korumpiranosti nego što je sada slučaj sa većim delom opozicije u Srbiji. Često kažem da mi nemamo problem sa Vučićem, jer o njemu sve znamo, ali imamo sa neorganizovanim otporom, političkim pre svega, jer uzurpator uvek ide do granice dokle otpor seže. S obzirom da je država zarobljena, to znači da otpora nije bilo. On ne vlada zato što ima većinsku podršku u Srbiji. Daleko od toga. Možda ima oko 25% kada govorimo o ukupnom biračkom telu i to je u dobrom delu zbog ljudi koji su ucenjeni na različite načine, zastrašeni, jer on pokušava da vlada strahom. Za razliku od Miloševića, on nikada nije bio voljen od širokih narodnih masa. Milošević nažalost jeste. Ključni problem je što je politička artikulacija otpora stub svake druge artikulacije otpora uključujući tu i nezavisne medije, građane, studente takođe. Ja radim sa njima. To su, bez obzira na sve okolnosti u kojima su odrasli, a za koje nisu krivi, studenti su uvek studenti – mladi ljudi među kojima imate jedan procenat izvanrednih, procenat onih koji su zalutali na taj fakultet i najveći procenat, uslovno rečeno, prosečnih, sa kojima se i te kako može raditi. Kroz rad sa njima možete da vidite da su isto inteligentni kao naše generacije, mogu isto da razmišljaju otvorenim umom ako na taj način razgovarate sa njima i da su zapravo vrlo potcenjeni u društvu. Novinarstvo ne može da menja svet, nikada nisam imao tu vrstu iluzije, pisanje jeste moja unutrašnja potreba ili moj način samoiscelenja. Ali i to zadovoljstvo da nervirate kriminalce, političke kriminalce, korumpirane, ovakve, onakve i da oni znaju da ih neko gleda i da ne mogu da rade u mraku u kom se najbolje snalaze, nešto je što mene lično pokreće”.
Naneli su mi zlo, što je neoprostivo
To vas je i dovelo do “zvanja” državnog neprijatelja, nekoga ko nije “naš”, a od pre par nedelja je targetiranju, rekla bih, dodata jedna još teža nijansa.
Prvi put u životu osetio sam smrtnu opasnost, da ne ulazim u glasine i spekulacije koje su dolazile do mene o tome šta mi se sprema. Ali da, problem dodatni je to što je u pitanju državni teror, teror koji je dirigovan od strane vrha SNS-a i režima i onda je to situacija u kojoj vi zaista ne možete da se odbranite ukoliko oni odluče da vas ubiju. Država to uvek može da uradi. Ne mislim da je hrabrost vrlina ako je u bliskoj vezi sa ludošću. Nisam lud čovek, premda bi to trebalo proveriti, dakle, imam porodicu, ne mogu da mislim samo o sebi i bilo mi je potrebno da prvo ohladim glavu, da sve vreme budem fokusiran da bih mogao da objektiviziram našu situaciju nego i situaciju u državi, da bih mogao da donosim neke dugoročnije odluke. Da, po prvi put u životu sam pomislio da je vreme da se iselim iz Srbije, da li ću to uraditi to ću još videti.
Da li se sad situacija smirila ili ste se Vi navikli?
Ja se nikada nisam navikao iako te pretnje traju 25 godina, ali su one bile povremene. Nikada ovako intenzivne da me drže 15 dana kao vest dana.
Zašto je bilo potrebno sad da se (zlo)upotrebi i montira snimak od pre godinu dana?
To je pitanje za njih, a ne za mene. Znajući prirodu Vučićevog režima vrlo je verovatno da je moj slučaj poslužio za pokrivanje nekih drugih većih afera koje su u tom momentu imali nameru da sprovedu pa su digli buku ovako. Uvek se kroz hiperinflaciju afera zapravo proizvodi višestruki efekat – sakrivate aferu koja je u toku tako što ste izmislili tri druge, a drugo, anestezirate javnost koja se ne nada da će bilo koja afera biti rešena, jer nije nijedna. Tako da je to verovatno zbog izbora, prodaje generalštaba, slučaja Banjska, zbog Saveta Evrope i Kosova, bog sveti zna šta su tad radili. Ono što znam je da su meni naneli ogromno zlo koje je jednostavno neoprostivo.
Neko buduće Trebinje će se dičiti Srđanom Aleksićem
Pola Novog Sada je iz Hercegovine, dosta njih je i politički aktivno. Na čelu studentskih organizacija su mahom Hercegovci, mnogi su u SNS-u, dekani skoro svih fakulteta su takođe u SNS-u. Kako to doživljavate?
“Bez obzira da li ste Hercegovac, Bosanac ili Marsovac, da se nasilnici jače čuju. I među studentima i među prijateljima imam ljude iz Hercegovine sa kojima delim iste civilizacijske vrednosti. Koji ne pripadaju stereotipiji o Hercegovcima kao violentnim osvajačima koji pokoravaju zahvaljujući ličnim vezama čitave gradove na prostoru bivše Jugoslavije – kako istočni, tako i zapadni Hercegovac. To je jedna stereotipija, jedna predrasuda koja je naročito izražena u Vojvodini što je neka vrsta paradoksa, jer je Vojvodina imigrantska sredina i čitava istorija Vojvodine je istorija imigracije. Vojvodina je bila jedna zapuštena močvara koja je zahvaljujući Mariji Tereziji i faraonskim radovima prvih doseljenika postala prostor u kojem se može živeti. I onda u tim imigranstskim sredinama imate to ko je dođoš, a ko je starosedelac i po koliko se generacija to računa. I uvek su dođoši krivi za sve. Ja sam isto dođoš, ali ja nikada nisam imao problem sa tim. Prosto, grad je moje okruženje, meni je manje-više nebitno koji je to grad. Što humaniji, to bolje. Tako da nikada nisam nasedao na te priče i mislim da ne treba govoriti o nekim primerima Hercegovaca kao o primerima regionalnog identiteta koji je vrlo šarolik i koji nije samo ono što vidimo i što je očigledno, a to je da neki Hercegovci zauzimaju neke visoke funkcije u nekim studentskim organizacijama, udruženju studenata RS, na primer ili nekim dekanskim funkcijama. Mislim da je to jedan deo Hercegovaca, a da ogromna većina živi nekim svojim životom sa željom da žive što je moguće mirnije i bolje i da ih se to ne tiče. Imam nekih izvanrednih studenata koji su iz Hercegovine. Trebinje mi je izuzetno drago kako kroz moje prijatelje tako i kao jedan lep mediteranski grad u kojem je rođen i, nažalost ubijen, Srđan Aleksić koji je postao simbol nečega što ja želim da postane simbol ovoga celog našeg, što bi Boris Dežulović rekao, socijalističkog federativnog regiona. Mislim da će neko buduće Trebinje da se diči Srđanom Aleksićem kao simbolom. Kako da pričate negativno o Hercegovcima kada ste imali Srđana Aleksića?”
Kad će doći to vreme?
Objektivno govoreći, na ovim prostorima i sa nedostatkom političke alternative, sa nekim globalnim trendovima, nema previše prostora za nadu. Ali, nikada ne treba isključiti nešto što se dešava i što se i nama dešavalo. A to su pojedinci, to su incidenti koji mogu da proizvedu neverovatno progresivne stvari kao što su, recimo, to učinili partizani tokom Drugog svetskog rata, a koji su taj rat ušli sa možda tri do četiri hiljade ljudi koji su u tom momentu bili spremni da se suprotstave okupatoru. Iz rata su izašli kao pobednici, kao praktično jedini autentični gerilski pokret otpora na području čitave kontinentalne Evrope. I koji su uspeli, uz sve mane tog sistema, od jedne izrazito zaostale zemlje kakva je bila Kraljevina Jugoslavija, u kojoj je 90% stanovništva bilo ruralno – što je pokazatelj nerazvijenosti, koja je uspela da emancipuje te ljude, da im da priliku da se obrazuju, zaposle, da žive od svog rada, reše stambeno pitanje, da imaju besplatno zdravstvo, socijalnu zaštitu, besplatno obrazovanje i da nas izvuku iz bede i siromaštva i učine nas ponosnim subjektom globalne zajednice i svetske politike. Po prvi put u našoj istoriji i za sada jedini put. Ako smo imali takav incident, nadam se da je moguće da se on ponovi. U novim okolnostima, sa novim idejama koje nam neverovatno nedostaju. Kojima bismo se mogli suprotstaviti ovim ludacima koji nas samo i isključivo zarad sopstvenog interesa drže kao taoce i koji će, kao i svaki nacionalizam, završiti upropaštavanjem sopstvenih nacija nakon što su zaratili sa ostalima.
Glavom su udarili u stativu
Neki “studenti” su se zabarikadirali na fakultetu i tražili da budete otpušteni? Kako se završila blokada na fakultetu?
Taj ultimatum je van svakih zakonskih i univrzitetskih procedura. Potom, oni su mene prijavili etičkoj komisiji fakulteta koja je donela konačnu oluku da to nije u nadležnosti komisije, jer se ne tiče akademskog integriteta. Kao treće, to je bila politička hajka, a ti studentski predstavnici su bili dobrovoljno instrumentalizovani. Oni su najavili da će ponovo organizovati blokadu ukoliko mi se ne uruči otkaz. Ostaje da vidimo, to je pitanje za njih. Moja lična procena je da su oni, što bi se reklo, udarili na tvrdo. Ne zato što sam ja tvrd, nego zato što sam ja, a zatim i kolege koje su me podržale, a zatim i studenti koji su me podržali, smo dobili ogromnu podršku. Zato što je Univerzitet u NS, nažalost, sada pod reflektorima međunarodne akademske javnosti, jer smo se potrudili i uspeli da obavestimo sve kojih se to tiče šta se dešava, jer je to eklatantan primer napada na autonomiju univerziteta. Fudbalskim rečnikom govoreći, oni su udarili glavom u stativu. Nisu računali na solidarnost akademske zajednice. Računali su na akademski kukavičluk, akademsku učmalost, što je takođe nešto što se često pripisuje univerzitetima, ali eto, pokazalo se na našu sreću a njihovu žalost, da to nije tako. Ne očekujem da će prestati kad sam ja u pitanju. Mislim da će izmišljati nove načine da pokušaju da me se otarase sa univerziteta. Da im očigledno jako smeta to što javno govorim, na šta imam pravo kao i svi ljudi, a što pokušavaju da dovedu u vezu sa mojim pedagoškim i naučnim radom pa su čitali moje kolumne kao dokaz da ne treba da predajem na univerzitetu. Na žalost, kolumne nisu dokaz, dokaz su naučni radovi, knjige, evaluacija studenata, ja sam dobio najveći mogući kompliment koji jedan profesor može da dobije, a to je masovna podrška mojih studenata koji su takođe bili izloženi jednoj harangi i kojima je takođe bilo prećeno, kojima su takođe objavljivali brojeve telefona, ali se nisu pokolebali. I mislim da će iz svega ovoga zapravo izrasti jedno zdravo jezgro na našem fakultetu i na univerzitetu i da je ovo bio jedan autogol i ja im želim što više takvih autogolova.
Ko su ti ljudi što vam pišu? Jesu li oni instrumentalizovani, ostrašćeni?
Jako je važno reći zbog drugih ljudi koji će se možda naći u sličnoj situaciji, to je sve dirigovano, odnosno, ogromna većina toga je dirigovana. Jer vi kad pratite narative tih pretnji vidite jednu stvar. A to je da su prošli elementarnu obuku o poznavanju Krivičnog zakonika Srbije. Jednostavnim jezikom govoreći ukoliko vam kažem: Trebalo bi vas ubiti, to nije pretnja smrću koja se goni po službenoj dužnosti. Dakle, tužilaštvo će vas u tom slučaju uputiti na građansku parnicu protiv onoga ko vam je pretio. Međutim, ako kažem: Ja ću te ubiti, to je direktna pretnja smrću koja se goni po službenoj sužnosti. Mi smo dobili, Ana Lalić i ja pre svega, na hiljade šovinističkih uvreda i na stotine kondicionalnih pretnji smrću i veoma mali broj direktnih pretnji smrću, a to su uglavnom neki ludaci koji najčešće prete iz Kanade, Švedske, Australije, Francske, Nemaške, dakle, sve junak do junaka i neki od njih su pretili pod punim imenom i prezimenom sa svojih Fejsbuk profila i neki od njih su uhapšeni. Tako da nema nikakve sumnje da je to dirigovana, botovska priča kad pratite te naloge, ogroman broj je anonimnih, sa malim brojem pratilaca, recimo na Tviteru da je to najintenzivnije onda samo nestane. Pojavi se u talasima, što znači da je naredba stigla, i onda samo talas iščezne na pučini, što znači da je naredba stigla da se obustavi. U to nema nikakve sumnje. Na kraju, istraživački novinari u Srbiji su u više navrata dokazali da SNS ima svoje armije botova koje koristi za obračun.
Milanka Kovačević (Direkt)
