27. Jan 2019
Godina za nama, dakle 2018, bila je godina velike depresije, koja se završila velikom nadom. Građani, za koje smo jednog trenutka pomislili da su se pomirili sa sudbinom, i da samo biraju između toga da li će stati u red pred neki konzulat ili ambasadu, ili će pristati da pokunjeni žive u postmodernističkom feudalnom sistemu – izašli su na ulice. Jedna od najvažnijih stvari koje traže jeste – sloboda medija.
Problem sa slobodom medija nalazi se i u svim izveštajima međunarodnih organizacija kada se govori o Srbiji, a naša zemlja dramatično, i zasluženo, brzo pada na listama zemalja rangiranih po nivou medijskih sloboda. Ako se neko– ponekad sa pravom, ponekad i ne– pitao šta to zapravo rade naše novinarske i medijske organizacije, uključujući i NDNV, i zašto pobogu ulažu tako ogromnu energiju, zašto se iscrpljujuu pregovorima sa vlašću, zašto organizuju – ili učestvuju u njima – bezbrojne i beskrajne stručne skupove i razgovaraju o eshatološkim problemima u okruženju otvorenog nasilja, zašto štreberski izveštavaju stotine raznih međunarodnih emisara koji, često, samo iz birokratskih razloga dolaze u Srbiju – onda se možda odgovor krije upravo ovde.
Bili smo svesni da je nemoguće popraviti medijsku sliku u ovom političkom kontekstu, odnosno naterati jednu vlast koja počiva na kontroli medija i ukidanju javnog dijaloga da prestane svoje ritualno, sadističko iživljavanje nad medijima, naterati ih da obustave tu jeftinu manipulaciju koja ne bi trebalo – po zakonima logike – da ima prođu ni u osnovnoj školi, a ipak međ’ takozvanim narodnim masama pali.
Ali, hteli smo da stvari isteramo na čistac – da ih učinimo javnim i prepoznatljivim. Ne samo da ljudi ponavljaju tu ofucalu frazu o kontroli medija i cenzuri, već da prepoznaju i mehanizme te kontrole i manipulacije. Hteli smo da držimo čas medijske pismenosti i pokušamo da sprečimo da bilo ko u budućnosti vrši ovakav patološki eksperiment nad novinarima i medijima, a da to građani ne primete i ne ustanu protiv toga. Meseci i godine pred nama pokazaće da li smo uzalud energiju trošili, da li smo uzalud podnosili teške udarce i pritiske koje su dolazili sa raznih, često neočekivanih strana.
Sada ću vas upoznati i sa nekoliko podataka iz rada NDNV-a tokom 2018. godine, koji su – čini se – rečiti sami po sebi. Tokom 2018. godine NDNV je za potrebe realizacije devet projekata angažovao ukupno 56 saradnika. Ukupno smo poreskoj upravi za razne dažbine uplatili više od 32 hiljade evra, a deo tog novca je, sasvim sigurno – bilo kroz konkursno sufinansrianje, bilo kroz javne nabavke ili slične marifetluke – završio u džepovima raznoraznih DJ Vučićevića i Barbara.
Naš portal VOICE je ukupno objavio tokom godine 211 analitičkih i istraživačkih tekstova, a broj autorskih na Autonomiji je – 234.
Opet su nam lupali poštansko sanduče, uništavali firmu sa natpisom, pretili, i opet ništa od toga nije sankcionisano. Batina nismo dobili, bar ne za sad.
Dozvolite mi malo podsećanje. Možda je patetično, ali ja bih da se na trenutak setimo nekih ljudi čiji je rad u temeljima NDNV-u, a koji nisu više sa nama. U martu prošle godine nas je napustio naš dragi prijatelj Laslo Tot, nedavno i Dragiša Stanković, a verujte da je prošlo više od četiri godine kako sa nama nije Jan Briza, prilježni hroničar NDNV-a sa početka devedesetih.
Setio sam se ovih dana da je 19 godina otkako sa nama nije naš dragi saradnik iz devedesetih Vojislav Despotov. Nikada nije dočekao 5. oktobar 2000. Napisao je poemu „Neočekivan čovek“, u kojoj je na duhovit način tematizovao uticaj novih tehnologija na ljudsku vrstu i – siguran sam, više nego što je očekivao – predvideo ovo što danas živimo, čoveka koji izgleda nije dovoljno pripremljen za mogućnosti koje su mu pružene. Voja je postavio i pitanje na koje savremena nauka još nije dala precizan odgovor, a to je – KAKVE ĆE BITI NOĆI KADA DOĐU CRNI DANI. Učio nas je kako se treba čuvati „mrtvog mišljenja“, frazetina koje ne znače ništa, istrošenih od silne upotrebe.
Nedavno smo obeležili zajedno sa Ženama u crnom i petogodišnjicu odlaska naše drage koleginice Tamara Kaliterne, kojoj sam prošle godine bio na grobu u Rijeci, i posle povratka sa groblja, potpuno neočekivano, slučajno naleteo, negde u nekoj levoj riječkoj ulici, na njenog brata Tončija. Žena koja je bila beskompromisna i hrabra, ali i veoma obrazovana,veoma suptilna onda kada treba odgonetati političke procese, i nikada manipulativna. Nema ni Mirka Đorđevića, od koga smo učili šta je to personalizam, i zašto ne treba hodati nikada ni u kakvim hordama ali i zašto je neophodno biti konstantno građanski aktivan.
Neke sam propustio da spomenem, stvarno se izvinjavam, ali sam zapravo hteo da kažem da su to bili ljudi koji su živeli ono za šta su se zalagali. I koji su znali kako da se nose sa rečima Alfreda Adlera da je mnogo lakše boriti se za svoja načela nego živeti po njima. Da, oni su živeli svoja načela i treba da učimo od njih, u ovom vremenu cinizma.
Upravo zbog toga treba reći da je društvo u kojem živimo – upotrebiću jednu tešku reč – pogano i da je skoro svaka njegova molekula sazdana od korupcije. U pitanju je društvo u kojem je vrlo lako postati isti onakav monstrum kakvi su oni koji predstavljaju personifikaciju zla protiv kojeg se borimo.
Za kraj, posle ovih ponešto ružnih i ponešto tužnih reči, nešto i optimizma. Poslednjih godina, u Nezavisnom društvu novinara Vojvodine i oko njega, okupila se sjajna ekipa mladih ljudi, i novinara i drugih. I nekako mi se čini da je krajnje vreme da oni preuzmu vođenje udruženja, a da mi matorci budemo tu uz njih i da im pomognemo koliko možemo.
Hvala vam svima!
Novi Sad, 25. januar 2019.
(Govor predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine na proslavi 29. rođendana Društva)
