08. Jan 2019
Po nekakvoj čudnoj nepravdi, uvek prvi odu najbolji. Tako nas je 7. januara napustila Nada Dugošija Maksimović, naša Nada Maks, do poslednjeg radnog dana novinarka Dnevnika, ugledna urednica, učiteljica mladih novinara, omiljeni drugar koji nam je srce napunio najlepšim uspomenama, a od juče tugom.
Uvek prepuna energije za list za koji je radila i porodicu koju je ljubavlju držala na okupu, za sve one mlade, buduće novinare, što su joj poveravali najlepše tajne i koje je hranila svojim znanjem i profesionalnim umećem (ali i loncima punim pofezni), u novinarstvo je ušla veoma rano i u njemu nastavila i posle penzionisanja sve verujući da će ti najmlađi, a sada četrdesetogodišnjaci, uspeti da sačuvaju ugled lista, koji je neštedimice gradila i Nada Maksmović. Otišla je i sa velikim razočaranjem što su oni isti skakavci, koji su i ranije brstili tuđi rad i znanje, nastavili po starom i njenu knjigu mladih, talentovanih i uspešnih, sveli na samo dva ili tri slova. Oni koji su imali prilike da je sretnu njenih poslednjih dana kažu da se stalno raspitivala baš za te devojke i mladiće iz Novosadske hronike Dnevnika ubeđena da su oni samo zastali na delu puta i nisu razumeli kuda ide novinarstvo.
Nada Dugošija Maksimović rođena je u maju 1941. godine, a preminula je u kući u kojoj se stalno debatovalo o novinarstvu. Jer, istim putem išli su ćerka Nataša, zet Dušan, a biće da će na tu stazu i neko od troje unučića.
Petar Petrović
