22. Dec 2017
Iako je nakon privatizacije medija zakonom propisano da država javni interes u oblasti javnog informisanja ostvaruje projektnim sufinanisranjem, veliki broj državnih i lokalnih organa, ustanova i javnih preduzeća koriste različite metode da obiđu zakonske propise.
Javnosti je tako nedostupan podatak o tome koliko se ukupno budžetskog novca troši, za koje medije i kakav sadržaj. Poznato je samo da se za projektno finansiranje medija svake godine izdvaja više od dve milijarde dinara. Podaci kojima raspolažu država i civilni sektor se ne podudaraju, dok o iznosima za oglašavnja, sponzorstva, različita davanja i javne nabavke postoje tek sporadična istraživanja. Posebno je teško doći do podataka koliko se javnog novca preko raznih javnih preduzeća sliva u medijski sektor.
Reklama za monopoliste
Analizirajući ugovore trideset javnih preduzeća sklopljene sa medijima, organizacija „Transparentnost Srbija“ došla je do zaključka da se za donacije i sponzorstva izdavajaju „astronomske cifre“. Najviše takvih ugovora imala je Pošta Srbije, ali nijedan od njih nije dostavila Transparentnosti. Iz tromesečnih izveštaja je, međutim, zaključeno da je Pošta 2016. u milionskim iznosima sponzorisala pojedine rubrike u medijima, reportaže i emisije, a na ime jedne rubrike u dnevnom listu dodeljeno je čak četiri miliona dinara.
Velike sume iz budžeta javna preduzeća troše i na oglašavnje, pa čak i ona javna preduzeća koja zbog monopolske pozicije za tim nemaju potrebu. Njima je takav trošak čak zabranjen Zakonom o javnim preduzećima, osim ukoliko se s tim saglase osnivači, bilo da je u pitanju Vlada Srbije, parlament ili lokalne samouprave. Uprkos tome, Elektroprivreda Srbije je, primera radi, sklapala ugovore i od dva miliona ili milion dinara sa pojedinim medijima, i još mnogo drugih manjih ugovora prosečnog iznosa od oko 600.000–700.000 dinara.
“To je rasipanje novca građana, jer se plaća za objavljivanje informacija od opšteg interesa, koje bi mediji i inače preneli. Plaća se reklama koja je nepotrebna, jer ne postoji konkurencija ili je oglas usmeren ka publici koja je nezainteresovana da primi poruku” – objašnjavaju iz Transparentnosti.
S druge strane, takvo „izvlačenje novca“ javnog sektora kroz nepotreban marketing, druge medije stavlja u neravnopravan položaj.
Politički marketing
Nijedan zakon, međutim, ne zabranjuje oglašavanje državnih organa, lokalnih samouprava i javnih ustanova, niti je zakonom ograničeno koliko će budžetskog novca biti izdvojeno za tu namenu. Na njih se primenjuju opšta načela o sadržaju oglasnih poruka. Mali paket posebnih pravila koja su ranije važila je ukinut, ističu u Transparentnosti, a ostala su pusta obećanja da će se to rešiti nekim budućim zakonom. Ta pravila su obuhvatala zabranu da se u oglasima organa vlasti vidi ili čuje ime, lik, glas ili lično svojsto javnog funkcionera i zabranu da se kroz državno oglašavanje oglašava politička organizacija ili druga organizacija koju je osnovao državni organ, politička partija ili političar.
Koliko van konkursnog sufinansiranja lokalne samouprave troše na medije, Balkanska istraživačka mreža (BIRN) pokušava da utvrdi iz godine u godinu. Oni od 2011. prate potrošnju u 33 lokalne samoprave. U BIRN-u navode da iako se nakon privatizacije medija obim tog novca smanjio, mediji koji su bili u državnom vlasništvu i dalje obilaznim putevima dobijaju najveći deo kolača, a pojedine opštine i gradovi su čak donosili diskrecione odluku da pun godišnji iznos dodele nekadašnjim javnim preduzećima.
“Našli smo da su 33 lokalne samouprave potrošile oko 650 miliona dinara i od toga je na konkurse potrošeno oko 540, na javne nabavke 65 miliona, i to samo u 14 opština, a 45 miliona je potrošeno na ostala davanja, kao što su prenosi skupština i slično. U to ne spadaju javna preduzeća ni drugi budžetski korisnici, već samo lokalne samouprave” – objašnjava Tanja Maksić iz BIRN-a.
Problem je u izveštaju iz 2015. godine konstatovao i Savet za bobru protiv korupcije, koji je procenio da su javna preduzeća na usluge oglašavanja i druge medijske usluge za četiri godine potrošile čak oko 840 miliona evra.
Javna nabavka ćutanja
Najčešći model jeste nabavka usluga održavanja portala, sajta, prenošenje sednica skupštine opštine, medijsko praćenje rada organa lokalne samouprave, rad komisija ili troškovi za oglašavanje u javnim glasilima. Uslovi na tim konkursima su često namešteni tako da je jasno ko ispunjava uslove, utvrdila je Transparentnost, a do sličnog zaključka je došao i BIRN.
“Donosioci odluka tu guraju svoje medije, koji su njima bliski po uređivačkoj konecpciji ili po vlasničkim odnosima, jer kad se povuče vlasnička linija, vidi se da ona vodi do vladajuće garniture. Drugi model je da daju svima i tako kupe sve medije, pa im traže u javnoj nabavci da ih prate. I to je jedna vrsta ućutkivanja i korupcije” – kaže Maksić.
Tako je, na primer, Grad Požarevac raspisao poziv za praćenje rada organa lokalne smaouprave koji sadrži podatke o željenom tipu medija i zoni pokrivanja za praćenje rada organa lokalne samouprave, a EPS je bez javnog poziva zaključio četiri ugovora sa dnevnim listovima bliskim vlasti u vrednosti od milion i po do milion i osamsto hiljada dinara i, kao peti, ugovor sa opozicionim listom na sumu od 289.000 dinara.
Informacije o tome su, međutim, dostupne samo zahvaljujući pojedinim istraživanjima ili studijama slučaja, ali zakonska obaveze da se sav taj novac beleži u Registru medija Agencije za privredne registre nije zaživela. Osim toga, javnosti nisu dostupni ni izveštaji o realizaciji tih nabavki.
“U njima bi se videlo ko je koliko čega proizveo, kakav je taj sadržaj, da li je tog sadržaja uopšte bilo, gde je on plasiran, u kojoj vrsti porgrama, tako da mislim da je to stvar na kojoj i dalje treba insistirati, da se ti izveštaji učine javnim” – kaže Maksić.
Korumpirani i ucenjeni
Nije neuobičajeno da pojedina javna preduzeća i državne institucije imaju potrebe za saradnjom sa medijima u pojedinim oblastima i pojedinim situacijama, ali problem je u tome što se to u Srbiji radi netransparentno, bez kriterijuma, objašnjava predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Nedim Sejdinović.
“Jedini kriterijum je plaćanje bliskih medija, koji potom te napojnice odrađuju dobrovoljnom vlastitom političkom instrumentalizacijom, a koja najčešće podrazumeva i kršenje profesionalnih standarda i etičkog kodeksa. Ako uzmemo u obzir i činjenicu da vlast kontroliše i ogroman procenat oglašivačkog novca privatnih kompanija, sasvim je jasno zašto je u Srbiji preostalo samo nekoliko nezavisnih i profesionalnih medija koji se nalaze na ivici opstanka, i ogroman broj onih podobnih, koji rade u interesu vlasti, a ne u interesu profesije i javnog interesa” – objašnjava Sejdinović.
Tanja Maksić iz BIRN dodaje da i u samim ugovorima koji javi organi ili preduzeća skalapaju sa medijima, javni interes ostaje po strani. „U opisima tih usluga koje oni naručuju preko javnih nabavki uvek stoji da traže od medija da se prati rad uprave, gradskih čelnika, javnih preduzeća, kulturne manifestacije i ostalo, tako da čak i ovaj novac koji se troši na javne nabavke jeste velik ako je porkiće za zaobilaženje zakona, jer zakon je vrlo decidan i on kaže da se pare za informisanje daju preko konkursa, a praćenje rada lokalne samouprave nije zakonska obaveza“, priča Maksić.
Programski director Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić dodaje da je sporno i to što se kroz odredbe ugovora organi koji dodeljuju sredstva “često direktno mešaju u uređivačku politiku”.
“U tim ugovorima se nalaze klauzule koje dovode u pitanje nezavisnost medija i koje podrazumevaju konsultovanje pre nego što se nešto objavi. Osim toga, postoji odustvo odredbi koje garantuju da se preduzeća neće mešati u uređivačku politiku” – kaže Nenadić.
Mediji su na taj način istovremeno ucenjeni i korumpirani, zaključuje Sejdinović. Na drugoj strani, gledaoci, slušaoci i čitaoci su prevareni, jer takav sadržaj nije obeležen u programu kako bi gledaoci znali da se radi o plaćenom oglašavanju.
“O tome bi trebalo da se razgovara. Zbog gledalaca, slušalaca i čitalaca, fer i potpune informacije, bi bilo potrebno da taj sadržaj bude obeležen, kao i svaki sadržaj koji je dobijen na osnovu konkursa, ali ni to nije dosledno” – dodaje Maksić.
Strategija je (propuštena) šansa
Nedoslednosti u regulativi o državnom oglašavanju i nabavkama medijskih usluga morale bi da budu ispravljene nekim narednim zakonima, slažu se Fairpressovi sagovornici.
“Pre svega, moramo imati funkcionalni Registar medija koji će sadržavati sve bitne podatke o medijima, što je i njegova osnovna svrha, a novac koji prihoduju iz organa javne vlasti, uključujući i javna preduzeća, više je nego bitan podatak. To znači da svaki građanin može u Registru vrlo jednostavno da pronađe pouzdane informacije o tome koji su sve državni organi, institucije i javna preduzeća uplatili novac pojedinim medijima, i po kojim osnovama” – ističe Sejdinović.
On dodaje da se moraju uspostaviti jasni kriterijumi i procedure za sklapanje ugovora sa medijima, odnosno njegovim izdavačima.
Za unapređenje postojećih mehanizama, bilo bi neophodno da problemi prvo budu prepoznati u novoj medijskog strategiji. Izrada tog dokumenta je, međutim, počela je uz brojne probleme.
“Uglavnom se na samom početku vodila rasprava na koji način ovom problemu treba da se priđe. Koalicija novinarskih i medijskih udruženja, koju sam zastupao, insistirala je da se ovom pitanju posveti posebno poglavlje, dok većina drugih i nije bila preterano zainteresovana za ovo pitanje koje smo mi prepoznali kao jedno od najznačajnijih” – priča Sejdinović.
Epilog je taj da su predstavnici Koalicije istupili iz radne grupe, a nacrt dok dokumenta još uvek nije urađen.
