Kosovska Mitrovica: Muzika kao univerzalni jezik, uprkos podelama

„Mi ne idemo u svet da slušamo džez nego dovedemo svet ovde i ljudi uživaju“, tako bismo mogli početi priču o rokenrolu, džezu i bluzu kao načinu života, o ljudima iz Kosovske Mitrovice kojima je muzika univerzalni jezik. Ovo je priča i o Mitrovici, mestu koje je poznato kao podeljeni grad na Kosovu, a zapravo je mnogo više od toga. Taj „svet“ je u Mitrovicu počeo da dolazi još u periodu pre Drugog svetskog rata. Dame u toaletama, muškarci u odelima, zabave uz gradsku muziku, plesanje – prilično netipično za jedno malo rudarsko mesto.

Glavni “krivac” za to je Trepča, danas poznata kao Rudarsko-metalurško-hemijski kombinat, odnosno Mines Limited između dva rata. Zbog nedostatka stručnih kadrova u rudnike su dolazili inženjeri iz drugih zemalja. „Uvek si mogao da vidiš nekog Nemca, Poljaka, Čeha, Slovenca, Engleza…“, prenose se priče o Mitrovici iz 20-ih i 30-ih godina 20. veka. Zahvaljujući toj okolnosti, ovaj grad je postao mesto mešanja različitih kultura i uticaja, koji su, malo po malo, kreirali i način života.

„Bilo je i mladih ljudi koji su išli da studiraju sa strane, pa i u inostranstvu i tako donosili informacije o dešavanjima u svetu. Peške, u jednom rancu, donosili su te informacije, na jedan veoma originalan način“, tako nam Mitrovčanin Isat Isko Murić opisuje predratnu Mitrovicu.

Sa tim informacijama su stizali i novi zvukovi, a u balkanske ritmove su počeli da se mešaju različiti muzički pravci onih koji dolaze. Tako je u Mitrovici postojao prvi pleh-orkestar, vatrogasni orkestar… I danas se govori o balovima koji su bili organizovani u hotelima Jadran i Palas.

Nakon Drugog svetskog rata, dolaze nove struje i kultura, ali i dalje se neguje tradicija različitih ritmova. Počinje potpuno drugačije gledanje na muziku u ovom gradu. „Ovde je, na primer, živeo džez harmonikaš, u Mitrovici. On nije znao da svira kolo. Bio je džez harmonikaš. Sada da nekome to kažeš – neće verovati, iako na muzičkim akademijama ima odsek za to“, kaže naš sagovornik Murić.

Isko Murić

„Nemam ja džez tradiciju, moj tata je sekao šumu i slušao Carevca i tome slično, kakve ja imam veze sa džezom – nikakve. To je patnja, tuga, New Orleans, robovi. Ali mi Balkanci smo vrckasti, imamo temperament, muzikalni smo. I tako smo počeli da prihvatamo različite ritmove“, dodaje Murić.

Nakon Drugog svetskog rata, u vreme socijalizma, nije bilo lako svirati muziku koja dolazi sa strane, kako se ne bi smatrala imperijalističkom. „Ali je ipak postojala tradicija, imao si duvače, trubače, saksofoniste, klarinetiste…, nešto se sviralo. Koja muzika? Džez. Ukoliko je trebalo nešto da se prepeva, uradi se u stilu ‘ja volim tebe, ti voliš mene’, kako ne bi postojala neka ideologija“, kaže Gazmend Gazi Mustafa, koji je jedan od onih koji su negovali rok i džez muziku u Mitrovici.

Gazmend Gazi Mustafa

Prvi razlog za šarolikost mitrovačke muzičke scene je Trepča. Drugi razlog je Petar Pera Rakić, Mitrovčanin koji je iznedrio brojne generacije muzičara na Kosovu, što i danas radi iako je u penziji. Kaže da je šezdesetih, sedamdestih godina u Mitrovici već postojala razvijena muzička scena. „Bilo je toliko podruma, mesta gde se sviralo, već je postojalo nešto“, kaže Pera Rakić, skromno reagujući na komplimente njegovih kolega i prijatelja. Trepčini kristali, kasnije samo Kristali, Mak, Dalton, Korak, Crna dama, Plamteće zvezde…, samo su neke od mitrovačkih grupa iz sedamdesetih i osamdesetih godina. Kultna mesta muzičarima u tom periodu bile su sale Kej Ljušte i plesna sala u Zvečanu.

„Kada sam spoznao postojanje ženske vrste već je bilo nekih grupa u Mitrovici. Ja odem u plesnu salu ili medicinsku školu…, i tamo su imale svirke, i gledam devojke. Gledam ali mi muzika ulazi u uši“, prenosi Gazi svoje prve susrete sa muzikom.

Kej Ljušte je danas sravnjen sa zemljom. „Koliko je samo uspomena bilo tu…“, kroz setu ponavljaju istu stvar Isko, Gazi i Pera. Intervjue smo radili odvojeno, ali su se priče razlikovale samo u načinu prezentovanja: sećanja i osećanja su ista.

Sećanje na Bula

A evo kako je počelo organizovanje prvih festivala. Prvi festival je nosio naziv „U sećanje na Bula“. U saobraćajnoj nesreći, bubnjar Redžep Džemailji-Bul je poginuo. Ekipa muzičara je nakon toga prvi put organizovala rok svirku na kojoj su učestvovale grupe iz Mitrovice, ali i iz okolnih opština. Događaj je bio humanitarnog karaktera a sav prihod je išao porodici stradalog.

Nakon nekoliko godina humanitarnih svirki, događaj je počeo da poprima festivalski karakter i prerastao u Rok fest koji je okupljao muzičare iz šireg regiona. I tako više od 20 godina. Sve veći uticaj rok kulture polako je potiskivao muziku koja se u Mitrovici „primila“ nekoliko decenija ranije, a muzičari koji sviraju duvačke instrumente počeli su da idu u zaborav.

I tada ponovo nastupa Pera Rakić sa idejom organizovanja džem sešn svirki. „Od muzičara koje je on slušao hteo je da napravi sastav. Jednom godišnje smo organizovali te svirke i skupljali se u Kej Ljušte“, kaže Gazi. „Sećam se da je Pera imao neki kasetofon sa trakama starijim od njega. Ali sam ja to snimao, kao dokument“, dodaje.

Petar Pera Rakić

Entuzijazam je bio ključni pokretač svega što se na mitrovačkoj muzičkoj sceni dešavalo. „Kada je bilo humanitarnog karaktera, novac od karata je išao u tu svrhu, u drugim slučajevima su prihodi obično služili za plaćanje razglasa. Ili, na primer, kada je grupa Crna dama išla na Gitarijadu u Zaječar, mi smo to finansirali. Nikako to nije smelo da se gleda kao nekakav biznis“, kaže Pera Rakić.

Zahvaljujući postojanju Radio Prištine, gde je Pera radio, bendovima i muzičarima su bili dostupniji muzički instrumenti, ali i prostor za oglašavanje. „Tada nije bilo lako doći do instrumenta, niste mogli da kupite gitaru za 100-150 maraka. Ali smo jedni drugima pozajmljivali bez ikakve nadoknade“, kaže Rakić.

Uz postojanje volje, ni nedostatak elementarnih sredstava nije bio problem, pa su se na različite načine dovijali da dođu do cilja. A nekad i bezuspešno…

„Dolazi čovek na džem sešn da svira i kaže Peri: ‘Ja sam navikao da sviram kontrabas’. I Peru uopšte ne mrzi, ode u Prištinu, uzme kontrabas iz Radio Prištine… Možes da zamisliš koliko je to… On je tada imao neki reno 4, na krovu renoa…, ne znam kako ga je dovezao. Došao ovamo, vratio se u Mitrovicu i kaže mu: ‘Evo ti, sviraj’. A čovek ne zna da svira, tek tada je rekao da ne zna. A Pera kaže: ‘Pa dobro, što mi ne reče ranije, ja nosim ovaj instrument na krovu, maltretiram se…’“, kroz smeh se Mustafa seća ove dogodovštine.

U Mitrovici nastaje bend kakav nemaju Priština i Skoplje

Nakon nekoliko godina organizovanja džem sešna javlja se nova ideja, jedinstvena na Kosovu. „Posle prve probe sam rekao: ljudi, hajde da napravimo veliki orkestar, hoćete li vi da dolazite na probe. Ideja je bila da se za 5 godina napravi orkestar sa 4 trube, 4 trombona, 5 saksofona… Ostalo nikad nije bio problem, gitara, bas gitara – samo taj duvački deo je nedostajao“, kaže Petar Rakić.

4. oktobar 1989:Big bend – Međunarodni džez festival Mitrovica: Urim Koshi, Ergin Koroglu, Erhan Corogli, Gazmend Mustafa, Shljaja Rakic, Skender Jetullahu, Medo Medeni, Petar Rakić, Aljko Atić

Ali eto i prvih problema – kako doći do duvačkih instrumenata. Pera se seća slatkih muka koje su imali u tom trenutku: „U muzičkoj školi su imali neke instrumente, da li su ostali od nekadašnjeg gradskog orkestra ili Nemaca… Mi smo odatle počeli da vadimo trube… pa negde trube probušene, pa smo to kalajisali, neki saksofoni, ventil tromboni, svega je bilo“.

I tako je u, i dalje malom rudarskom gradu, nastao Big bend, kakvim se ni Priština nije mogla pohvaliti. Okupljeni sastav je pred sobom imao jasne ciljeve: za pet godina će početi da sviraju američke aranžmane a za deset godina organizovati džez festival.

„I tako smo počeli. Svi smo bili amateri – i ja kao dirigent i oni kao muzičari. Ali koliko je jorgan dugačak, toliko ćemo da se ispružimo“, seća se Pera tih početaka.

„On je uspeo da napravi od mašinbravara, stolara, sekretara komiteta, direktora… revijski orkestar, Big bend koji svira džez i bluz.. Ja sam svirao saksofon. Bila je jedna čudna priča, Priština nije imala takav orkestar, Skoplje nije imalo. Priština je bila selo za Mitrovicu.“, kaže Isko Murić, koji priznaje da su umeli da budu prepotentni zbog toga.

Ono što je u današnjoj Mitrovici bitno, koje etničke ili nacionalne pripadnosti su bili muzičari, tada se nije gledalo. Svirali su Albanci, Srbi, Bošnjaci, Turci. Da li znaš i hoćeš da sviraš je bilo jedino važno.

S leva na desno: Isko Murić, Lavdim Koshi, Nebojša Avramović, Gazmend Mustafa

„Big bend – to je bila jedna čista multietnička stvar, bez imalo primese politike, nacionalizma… Osnovna i univerzalna stvar je bila muzika. Ksenofobija je najopasnija stvar, mi to nikada ne odvajamo. Istorija nije selektivna. Tu nisu svirali samo Albanci, ili samo Srbi, ili samo Bošnjaci. Treba pričati objektivno“, kaže Murić.

Pera Rakić priznaje da su u jednom trenutku došla vremena kada bi ga pitali koliko pripadnika određene zajendice ima u bendu. „Ja im kažem idite pa ih pitajte, ja to ne znam, nikada ih nisam brojao“.

„To su bili takvi odnosi da vi ne biste verovali kada bih vam pričao. Sada živim u Prištini. Ponekad pričam deci u komšiluku a oni iz pristojnosti neće ništa da mi kažu. A vidim da misle: ‘Stari, nemoj da nas lažeš’“, kroz osmeh nam kaže Gazi govoreći o međuljudskim odnosima u Big bendu.

Jednako su se slavili i Božić i Bajram, svi zajedno su išli i na radosne i na tužne događaje – svih 20 članova. Ali najznačajniji događaji za sve su bile godišnjice Big benda. Ukratko je to ovako izgledalo: svako donese nešto od kuće: piće, hranu, muzika je tu…, i slavi se do zore. „Ova braća što su živela blizu tu, donesu onu veliku tepsiju sa mantijama. To su domaće mantije, ja više nikad taj ukus nisam osetio…“, seća se Gazi.

Okupljali su se ljudi koji nisu imali nikakvih dodirnih tačaka u profesionalnom smislu. Nakon zajedničkih proba, druženja, žurki, svako je išao svojim putem. Ponekada nisu ni znali ko se čime bavi van benda. Muzika ih je spojila i bila univerzalni jezik, ali i produbila vezu između ljudi različitih obrazovnih profila.

Nisu se bavili politikom ali se ona pozabavila njima: Big bend više ne postoji

Članovi Big benda 2015. godine

Nakon što su ostvarili prvi cilj i formirali Big bend, za manje od deset godina organizovali su prvi Džez festival, koji je poprimio međunarodni karakter. Jedan od većih uspeha benda je bio poziv da učestvuju na festivalu amaterskih big bendova u Francuskoj. Ali nisu otišli.

Kako u životu obično biva, što je neka ljubav jača, to su raskidi bolniji. Očigledno je tako bilo sa Big bendom i Mitrovicom. Politička dešavanja su uzela svoj danak, rasturila jednu državu, pa kako ne bi i jedan bend iz malog rudarskog grada.

„To sam svuda mogao da očekujem da se desi, samo ne u Mitrovici. Baš zbog tih odnosa koji su postojali među nama muzičarima“, kaže Gazi i dodaje: „Samo sam prestao da idem na probe, niti je neko zvao da pita zašto me nema, niti sam ja očekivao da me pozove“.

I tako je nestao Big bend, bez formalnog raskida, samo se više nisu održavale probe. Niko ih ništa nije pitao. Više nije bilo važno to što su mnoge noći proveli zajedno, uz muziku i piće, što su radije spavali jedni kod drugih nego kod rođaka, što je osim prijateljstava nastalo i jedno kumstvo. Isko ima dva kuma – Zvezdana i Gazmenda. U šali se prepiru ko je prvi i važniji. Ali su došla vremena da se svako prikloni svom jatu, odabere stranu, hteli to ili ne, sviđalo im se ili ne. Da jedni odu na sever drugi na jug i „navijaju“ za tim kome pripadaju.

Više nije bilo mesta muzici, svako je brinuo o sopstvenoj i egzistenciji porodice. A nakon toga su u Mitrovici, umesto zvukova rokenrola, džeza i bluza, počele da odjekuju ekspolozije; umesto gitare, saksofona, trombona – čuli su se pucnji. Mali rudarski grad koji je bio ponos svih koji su u njemu živeli postao je simbol podele.

Pera se seća da ga je Gazi, jednom, kada su se čuli nakon svega, pitao da li da dođe za Svetog Nikolu na slavu. „Godinama se dešavalo da moja supruga kaže: vidi neka ima belog vina za slavu, možda dođe Gazi“, kroz osmeh se seća Pera.

Na severu “North City” a na jugu Big bend

Nekoliko godina nakon rata 1999. godine, ekipa muzičara koja živi u severnom delu Mitrovice, počinje sa organizovanjem Jazz&Blues festivala. Zbog činjenice da se održava u severnom delu grada, a zarad sličnosti sa svetski poznatim džez festivalom North Sea, organizatori mu daju naziv North City. Prvi festival sa novim-starim organizatorima održan je 2003, a već naredne godine, dolaskom Ack Van Rooyen Quintet i Cleanhead Phil Blues Benda, dobija međunarodni karakter.

Petar Pera Rakić, koga njegove kolege nazivaju institucijom, danas uglavnom pomaže oko organizacije i ima počasnu poziciju direktora festival North City. Entuzijazam je i dalje glavna vodilja. U nekim mestima bi takav događaj bio biznis ali ne i u Mitrovici.

Roben Ford

„Odemo mi kod donatora sa projektom za festival a oni se čude. Pa kako vi mislite, ovde nemaju predviđene plate. To ne može tako“, uz osmeh nam priča Isko koji je danas u upravnom odboru festivala. „Nama ako ostane za neko pivo dobro je, ako ne ostane nije važno. Često iz svog džepa dajemo pare kada nešto zafali“, dodaje.

Larry McCray, Roben Ford, Eric Gales, Juan Garcia Herreros, Thornetta Davis, Big James and the Chicago Playboys, samo su neki od gostiju koji, osim što su pružili uživanje u muzici mitrovačkoj publici, menjaju sliku o „severnom“ gradu.

Nenad Neško Ilić, koji je jedan od organizatora festivala, kaže da su, kao pravi ambasadori svog mesta, uspeli da pošalju u svet sasvim drugačiju sliku o svom gradu, koji je aktuelan po političkim zbivanjima. Gosti su u početku dolazili sa predrasudama.

Nenad Neško Ilić

„To su bile slatke muke da ih ubedimo. Ali nakon toga su se vraćali i davali izjave svojim medijima ali i ovde kod vas, kolega novinara, da su fantastično dočekani… da nisu ovde samo puške, bombe, već jedan fantastičan, svetski događaj“, kaže Neško.

„Zamislite vi, pre par meseci, Gales svira sa Santanom i kaže: I love you – Norty City Jazz&Blues festival. Santana ga gleda, čudi se, verovatno se pita šta li ovaj priča“, prepričava Isko reakcije gostiju nakon festivala. Pozitivne reakcije dolaze i od kolega sa juga Kosova ali ne samo od kolega. Isko nam prepričava dogodovštine tokom dočekivanja gostiju.

„Mi na aerodromu čekamo goste i konobar kaže: ‘Džez festival North City, molim te, daj mi tu majicu’. On skida onu svoju konobarsku na kojoj piše aerodrom Priština, ja svoju North City. Samo mi kaže:‘E, hvala ti…’ Tako da to je veoma originalno, upečatljivo i realno“, dodaje Isko.

Kao što se gotovo ništa u životu ne dešava slučajno, iako se nekad tako čini, verovatno nije koincidencija da se, iste godine kada na severu počinje organizovanje džez i bluz festivala, na jugu, u Prištini, održava prvi koncert novoformiranog Big benda. I opet glavnu ulogu imaju Mitrovčani.

Valton Bećiri drži prvi čas klavira našoj novinarki Sanji Sovrlić

“Nisam znao da je ista godina ali sam video da se u srži nešto kuvalo unutar nas, bez obzira gde smo nastavili život, kao Pera tamo i mi ovde. Oseća se da je to nekako prekipelo, nismo mogli da izdržimo više a da ne učinimo nešto. To je koincidencija ali mislim da smo svi bili umorni od tog mrtvog umetničkog života”, kroz osmeh nam priča Valton Bećiri, profesor na Muzičkoj akademiji u Prištini.

Kao sinu kompozitora i dugogodišnje direktorke muzičke škole već mu je bio trasiran životni put a to govori i ime Val-ton. Osim toga, odrastao je slušajući Gazija, Iska, Peru i ostale članove mitrovačkog Big benda, ne sluteći da će nekoliko decenija kasnije i sam napraviti takav sastav.

“Aprila 2003. godine smo napravili koncert. Bilo je ljudi koji su bili na različitim pozicijama. Hteli smo da pokažemo naš kapacitet, da možemo biti kamen temeljac za Big bend. Pokojni Agim Zatrići direktor Radio-televizije Kosova je rekao: ovaj bend treba da bude na televiziji”, kaže Bećiri pod čijom dirigentskom palicom je do prošle godine svirao novi/stari sastav Big benda.

Zbog budžetskih sredstava, bend više ne postoji u punom sastavu. Nema para ali ima muzike i entuzijazma pa im nije teško da se i danas okupe i zasviraju.

“Taj entuzijazam nikada neće prestati. Muzika je takva profesija, uvek je tu, u venama, čim ima mala neka mogućnost mi ćemo se sastati. Ta veza koja se formira nakon zajedničkog muziciranja je veoma jaka. Imali smo dve situacije da su preminuli članovi Big benda. Veoma je bilo teško da se održi ta veza između muzičara. Hteli, ne hteli ali mi smo veoma osetljivi ljudi. Treba dosta vremena da prođe da se ta rana zaleči”, kaže Valton.

Trebalo je mnogo godina da se zaleče i one ratne rane koje su ubile mitrovački Big bend a ovaj mali rudarski grad podelile na “sever” i “jug”.

Gazi posle 10 godina u severnom delu Mitrovice: Gazmend Mustafa, Miljan Miško Gvozdić, Isat Isko Murić, Boban Avramović – Klub Soho Severna Mitrovica

Gazmend Gazi Mustafa kaže da deset godina nije hteo da dođe u severni deo Mitrovice: „I onda, pre 4-5 godina, odlučim da odem. Znaš kako sam se osećao: kao da sam bio prekjuče, nismo se videli dva dana. Kao da nikada nisam ni odlazio. “Seli smo u Beep Bup, dođe Pera. Ja mu kažem nemoj da se ljubimo, odmah posle pitanje da li ćemo da se poljubimo dva puta (kao Albanci) ili tri puta (kao Srbi). Tu su bili Isko, Neško, Miško Gvozdić… Božova žena kaže: ‘Gde si Gazi, kako si Gazi’. Ja ih gledam, kao da nije prošlo 10 godina.“

Razgovor je trajao unedogled, mnogo je zajedničkih uspomena, interesovanja za druge ljude, stare ljubavi… Osim susreta sa ekipom iz benda, Gazi kaže da je sretao i neke druge, koji ga pamte, i to po dobru. Nije znao sa kime će prvo da priča, na ulici, u kafani… „Bio sam i u Zvečanu. Jedan Stanko, svirao je gitaru kaže mi: ‘Gde si Gazi, ja sam prvi put slušao Erika Kleptona od tebe, da je da se vrati to vreme…’” Ove godine je, kaže, bio i na džez festivalu North City, tokom dana, jer ga vid ne služi najbolje, pa ne može da vozi noću. „A i znam da ćemo dosta da popijemo ako ostanem“, dodaje.

Mnogo toga se promenilo, ali nešto je ostalo isto i sada, na džez festivalu, u severnom gradu. Kada se završi festival, ode zadnji gost, srede se računi, vrate instrumenti… A onda se opet skupe hrana i piće, pusti muzika, ove godine je to bio Gales. „Pustimo muziku na nekom starom laptopu, završili smo festival – i to je to”, tako Isko završava priču o džez i bluz festivalu.

I severna i južna ekipa ima, osim onih lepih, i bolne uspomene iz Mitrovice. Ne žele da im se postavi pitanje da li može ponovo da se okupi Big bend, bolno je za sve. Jedno se nije promenilo: muzika im je i dalje univerzalni jezik.

Sanja Sovrlić (BIRN) 

Članak “Kosovska Mitrovica: Muzika kao univerzalni jezik, uprkos podelama” proizveden je kao deo projekta “Stvarni ljudi – stvarna rešenja”, koji je finansiran sredstvima EU u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj članka je isključivo odgovornost BIRN-a Kosovo i Nezavisnog društva novinara Vojvodine i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.