25. Oct 2016
Život u zabačenim kosovskim selima nije lak. Besposlica, tranzicija, siromaštvo, kriminal, sve se to svaljuje na obične građane. Teško je održavati se, napredovati još teže. Teško je održati i ono najosnovnije, bez čega ništa ne funkcioniše, a to je zdravlje.
Za Albance dileme nema, zdravstvenu pomoć ostvaruju pri organima Republike Kosovo. Oni poseduju zdravstvene knjižice, ali pacijenti kažu da često moraju sami da kupuju razne potrepštine u interesu sopstvenog lečenja. S druge strane, mnogi kažu da ambulante služe zato da im lekari pruže vizit karte i pozovu ih da lečenje nastave u privatnim klinikama, u domovima lekara, nakon radnog vremena. S obzirom da zdravstveni sistem baš i nije u najboljem stanju, oni imućniji odlaze u Tursku, u Istanbul na ozbiljnije zahvate. Sirotinja je prepuštena samoj sebi.
Za Srbe i nealbance postoji mogućnost da zadrže zdravstvene knjižice Republike Srbije, ali ne mogu imati obe. Većina se drži ovog paralelnog sistema i srpskih knjižica. Manje probleme rešavaju u improvizovanim ambulantama, privatnim kućama koje su pretvorene u zdravstvene centre. Teži problemi se rešavaju u severnoj Kosovskoj Mitrovici ili u Srbiji. Ako neko bez kosovskog zdravstvenog osiguranja zatraži pomoć u ambulanti pod Republikom Kosovo, treba da plati participaciju, koja nije mala. Tako da u tom procepu institucija i poverenja najviše stradaju siromašni.
Od nekih Srba saznajemo da bi verovatno imali poverenje u lekare Albance. „Ne bih imao problema da odem u bolnicu na intervenciju, ako bi bilo potrebno i ukoliko bih imao kosovsko zdravstveno osiguranje, ali se ne bih usudio da noćim sa drugim pacijentima, Albancima, u sobi. Nemamo međusobnog poverenja, sa time se ne bih igrao”, priznaje jedan Srbin sa Kosova, želeći da ostane anoniman.
Župnik i lekar pomažu svima
don Mate Palić: Tačka poverenja u selu
Sa problemom institucionalnog jaza u zdravstvu i nedostatka poverenja bori se i don Mate Palić, župnik rimokatoličke crkve Svetog Nikole u selu Janjevo nedaleko od Gračanice. Naime, u njegovoj pastvi ima katolika i Hrvata i Albanaca. Od oko pet hiljada Hrvata, koliko ih je živelo devedesetih u ovom selu, ostalo je samo oko 230 osoba. Ali, zbog jezika koji razumeju, sa poverenjem mu se obraćaju i Srbi iz okoline. Don Mate je tačka poverenja u selu.
Štaviše, on je neformalni zastupnik interesa i na razne načine traži od domaćih i međunarodnih organa da pomažu unesrećenima i siromašnima. Glas o njemu dopire daleko. Janjevka od 90 godina kaže za njega da joj je “otac i majka”, da svima puno pomaže. Albanac koji živi u blizini, dok pokazuje put do crkve Sv. Nikole, takođe ima samo reči hvale za humanitarnu aktivnost koja se sprovodi u župi.
Naime, pre desetak godina don Mate je sa doktorom Zvonkom Staševićem organizovao ambulantne prijeme u svojoj župnoj kući. Lekar Srbin dežura sredom, daje savete pacijentima. Poseti ga oko 20 ljudi tokom ovog volonterskog dežurstva. Prvo pravilo koje vlada u ovoj improvizovanoj zdravstvenoj ustanovi je da se ne traže dokumenti. Ni zdravstvene knjižice ni lični dokumenti. Leče se bolesnici, a ne Srbi, Albanci, Hrvati, Romi, Turci…
Dr Stašević je direktor zdravstvene ustanove u Lapljem selu, u opštini Gračanica. Dolazi sredom u svoje slobodno vreme, prati stanje pacijenata. Medicinski materijal i lekove don Mate nabavlja od donatora. To su pojedine međunarodne organizacije, od kojih se ističu Karitas i fondacija Kraljevine Norveške. Ali, socijalni pritisak je veliki, uvek je potrebna dodatna pomoć. Stoga se don Mate okreće svojim Janjevcima koji su se iselili za Hrvatsku. Neki od njih su dobrostojeći i upućuju pomoć u skladu sa svojim mogućnostima.
Janjevo: Ujedinjeni u siromaštvu
Zapravo, jedne godine im je poznata farmaceutska kuća iz Hrvatske, Pliva, finansirala uređenje ambulantnog prostora. Od sobe je napravljen prostor koji je zaista ličio na ambulantu, ali je nakon nekog vremena došlo do nezgode, te je imobilijar poplavljen i nije u upotrebi. Sto, stolica, bolnički krevet sada baš nisu u najboljoj funkciji, a ormari su morali biti rastavljeni radi sušenja. Sada se ordinacija sastoji iz stola i polica sa materijalom. Tu je i određena konzervisana hrana. Jer, bolest je često posledica pada imuniteta usled siromaštva i gladi. Pored medicinske, deli se i humanitarna pomoć u namirnicama. Ova mala, u zemlju ukopana, prostorija sa malim visokim prozorom deluje malo klaustrofobično i liči na neku bolje snabdevenu šupu. U Janjevu, ovo je tačka nade za siromašne bolesnike.
U ovoj nameri humanitarnom dvojcu pomaže i KFOR. Pripadnici hrvatskog, slovenačkog, italijanskog, nemačkog, francuskog kontingenta i drugih katolika dolaze na mise u Janjevo. S obzirom da im je poznata ova situacija, donose svoje pakete hrane kako bi je ostavili da bude razdeljena onima kojima je najpotrebnija. Postoje liste vojnika koji se odriču dela svojih sledovanja i upućuju ih ovde. Bilo je slučajeva da su nemački vojnici doneli lekove iz svoje zalihe, Francuzi lekarski materijal, Austrijanci su, po rečima don Palića uputili svojevremeno značajnu pošiljku.
Don Mate kaže da je život težak i Hrvatima, i Srbima, i Albancima, i Romima, i Turcima: “Obećanja podrške i pomoći ima puno. Međunarodne humanitarne organizacije nam takođe dolaze, a kada kažu videćemo, znam da od toga nema ništa. Ne mogu više ni da lažem ljude, mnogi najave pomoć, a nakon toga zaborave održati reč. Najviše nam pomaže vojska, KFOR. Zapravo, moram reći kako nam je pomogla i Kraljevina Norveška, ali od ostalih donatora uglavnom ostanu samo obećanja”, kaže Palić ukazujući na teškoće sa kojima se suočava.
Od Subotice do Janjeva
Na pitanje kako je saradnja između njih dvojice započela, don Mate kaže da se dugo znaju, još iz vremena kada je dr Stašević radio u prištinskoj klinici. Endokrinolog je, sreli su se i sprijateljili. Doktoru Staševiću u intervencijama asistira časna sestra Judita. Često saniraju dečje bolesti, kontrolišu pritisak i nivo šećera, povijaju površinke rane i vrše manje intervencije.
Ovo potvrđuje i Branko Lazić, meštanin susednog sela, Srbin i pravoslavac koji je došao da pomogne u održavanju objekta. Kosi travu oko župnog dvora, pomaže u spremanju. I on se sprijateljio sa velečasnim: “Što se tiče pomaganja ljudima, koliko sam samo puta video da intervenišu, baš puno! Koliko ja znam i koliko sam puta video ono što se ovde dešava, nikada ne kažu ‘ne’, svima pomažu. Nekada ima toliko ljudi da ne mogu svi da stanu u predsoblju, formira se red ispred, ljudi čekaju da dođu na red”, kaže Lazić opisujući ono što se ovde dešava sredom, kada dolazi lekar da drži preglede i konsultacije.
Još jedan mladić je takođe došao provesti subotnje prepodne pomažući u održavanju čistoće i reda. Uzima metlu u ruke i mete prostorije. Naime, časna sestra Judita je odsutna i potrebna je dodatna pomoć kako bi stvari funkcionisale. Pokazuje sobičak koji je pretvoren u ordinaciju nakon havarije sa poplavom. Uska, visoka prostorija sa malim prozorom, u podrumu kuće u kojoj je levi zid pretvoren u priručni magacin, ostavu za hranu i higijenski materijal, medicinske potrepštine… Sa desne strane je sto sa nekim osnovnim pomagalima, stolica za lekara i asistenta, a ispred stola mesto za pacijenta.
Sa ovom akcijom je upoznat i Husein Gors, Albanac koga zatičemo u kafiću u centru sela, u blizini džamije. Husein kaže da nikada nije išao radi pomoći u crkvu, već samo iz dobrosusedskih razloga. Ali, dodaje da je čuo za tu humanitarnu i medicinsku akciju i ambulantnu pomoć. Dodaje da su u selu lekovi dragoceni i da je njegovim poznanicima pomognuto kada im je to bilo potrebno. “Video sam da pomažu ljudima, čak i da im i kuvaju” kaže Gors.
Dok se povoljnije ne reši ovaj jaz u intitucionalnom zdravstvenom sistemu kosovskog društva, ali i nepoverenje, mržnja koja povremeno izbija među pripadnicima različitih nacija, može se desiti da ova improvizovana ambulanta još dugo radi. U tome joj jedino nedostaje medicinskog materijala, jer dvojica srčanih humanitaraca, dr Zvonko Starčević i don Mate Palić ne nameravaju posustati.
Razgovor sa don Palićem završava njegovim prisećanjem vremena kada je živeo u Subotici, dok je pohađao ustanovu za obrazovanje rimokatoličkih sveštenika, Paulianum. Priseća se molitvi na mađarskom jeziku, vožnji biciklom, subotičkih zgoda i nezgoda. Godine provedene u Vojvodini očito su ostavile živog traga na njemu. Sada je pak jedini iz svoje desetočlane porodice koji je ostao na Kosovu. Potpuno se posvetio svojim meštanima, koji su sada njegova porodica, čije probleme doživljava kao svoje.
Nikola Perušić
Članak “Kosovo: Janjevački Samarićani” proizveden je kao deo projekta “Stvarni ljudi – stvarna rešenja”, koji je finansiran sredstvima EU u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj članka je isključivo odgovornost udruženja građana “Malin” iz Subotice i Nezavisnog društva novinara Vojvodine i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.
