Ko su Balkanski prokletnici?

Lepih primera koji dokazuju da vera, rasa ili pol ne igraju ulogu kada je humanost u pitanju, moguće je pronaći mnogo, uprkos ratovima i narušenom poverenju na prostoru bivše Jugoslavije, ali je svakako jedan od boljih pozorišna predstava “Balkanski prokletnici”, koja govori o mešovitim brakovima na Balkanu, i u kojoj igraju glumci sa Kosova.

Specifičnost predstave je u tome što se odvija na dva jezika, srpskom i albanskom, a i titlovana je. Tako da kada se govori srpski ide titl na albanskom i obrnuto, što je svakako retkost. Gledali smo predstavu u Domu kulture “Gračanica”, gde je letos premijerno izvedena. Glumcima koji dolaze iz različitih krajeva Kosova – Prištine, Uroševca, Lipljana, severne Mitrovice – (ne)poznavanje jezika nije bilo barijera, jer svi govore engleski. Kažu da je atmosfera bila dobra i da su zadovoljni što su imali priliku da učestvuju u jednom ovakvom projektu.

„Ja sam veliki putnik Balkana, putovao sam i radio i ta iskrenost koju sam pronašao na putovanjima proizvela je ovu dramu. Mislim da nikada niko nije pisao dramu o toj deci mešanih brakova. Gledali smo filmove i čitali romane, a i predstave gde se govori o deci koja su proizvod dve rase, ali nikada dve nacionalnosti. Koje možda i nisu bitne u svetu, ali na Balkanu jesu”, priča Enver Petrovci, reditelj predstave i pisac drame za portal ecofeminizam.com.

“Hteo sam da prikažem tu decu, koja su najkrasnija i najbolja deca u vreme mira. Oni su ponos, a kada dođu surova vremena, postaju ničiji, sumnjivi, ne pripadaju nikome, pa sam ih ja nazvao – balkanskim prokletnicima. Ta najbolja deca postaju na Balkanu prokletnici koje niko ne voli i postaju sumnjivi, pa se čovek pita da li roditelji na ovom Balkanu još imaju hrabrosti za stvaranje mešovitih brakova. Ja mislim da vredi napraviti mešani brak, i to ne samo ovde nego bilo gde u svetu. Ali poslednji rat nam je pokazao da su ta deca mnogo patila, iako su bila predivna”, priča Petrovci.

Njegova početna ideja je bila da svako priča na jeziku “onog drugog”, ali kaže da nije pronašao dva glumca koji govore srpski i albanski. Većina monologa, koji su naupečatljiviji u predstavi, jesu misli i reči Petrovcijevog dede. Reditelj se priseća da mu je deda uvek govorio da je verovao u boga, da je prošao od Turaka do komunista, i da nije doživeo demokratiju.

Njegove reči kojima se predstava i završava glase: “Svi su oni prošli i došli, ja sam ostao kao kamen čvrst, i to sa verom u Boga. Nemoj se ni za koga boriti, jer i jedni i drugi su isti. Jedni ti uzimaju dušu, drugi zemlju. Svi oni dolaze i odlaze, a ja ostajem čvrsto u svojoj zemlji sa verom u Boga“.

Engleski kao zajednički jezik

Blin Sulejmani student je glume na četvrtoj godini Univerziteta u Prištini. Ne govori srpski, ali kaže da se sa kolegama odlično slagao tokom proba.

„Ovo je moja prva profesionalna uloga. Velika je privilegija da radim sa Enverom Petrovcijem, i srećan sam što mi je on i jedan od profesora na studijama. Bilo je lako igrati u predstavi, veoma smo se lepo svi slagali i radili. Govorili smo na engleskom, nekada na srpskom, kao i albanskom. Bilo je zabavno. Pili smo puno čajeva i puno smo radili. Bilo je mnogo posla, ovo smo sve završili za jedan mesec i svi su zadovoljni“, kaže za naš portal Blin Sulejmani.

Tamara Tomanović, njegova koleginica iz Kosovske Mitrovice, završila je Prištinsku akademiju pre dve godine i trenutno radi u Narodnom pozorištu u Prištini, odnosno Gračanici.

„Dobila sam priliku i poziv gospodina Envera Petrovcija za predstavu ‘Balkanski prokletnici’. Moram reći da sam malo razmišljala šta da radim i da li da prihvatim ulogu, kako će to biti prihvaćeno.Međutim, shvatila sam da sam ja stvarno umetnica i da treba da srušim predrasude koje postoje među ljudima. Da tome umetnici služe, da pokažemo tu lepu stranu umetnosti i da se upoznamo sa kolegama, da vidim način na koji oni rade, kako oni funkcionišu”, rekla nam je Tamara Tomanović, dok je sabirala utiske nakon premijere u Gračanici.

Dodaje da u Kosovskoj Mitrovici nema kontakte sa kolegama koji su završili studije u Prištini. “Mogu vam reći da sam prvo svoje neke predrasude srušila, postala sam bolji čovek, ojačala i evo me ovde. Bilo je vrlo zanimljivo i uzbudljivo. Prvo smo se plašili, naravno, tog nepoznavanja jezika, komunicirali smo na engleskom, a onda u radu se po hiljaditi put dosad dokazalo da gluma nema granica i da u glumi nema jezika. Svi možemo lepo da se razumemo, radimo, prepoznajemo tu glumačku emociju i za mene je ovo jedno divno iskustvo, čak smo i učili jezik jedni od drugih. Nije bilo teško, nego uzbudljivo, inspirativno, hrabro pre svega, a dobili smo i šansu da radimo sa najvećom jugoslovenskom zvezdom, malo li je“, navodi Tamara Tomanović.

Predstava koja će dugo živeti 

Glumica Marija Masal za naš portal objašnjava da je predstava za nju isuviše emotivna.

“Ja sam iz Lipljana i nisam dugo bila ovde, u Gračanici, i sada sam stala ovde na ovu scenu i puna sam emocija. Bila je dobra predstava i mislim da je publika dobro reagovala. Dok smo bili na čitajućim probama, za stolom nije bilo problema što je predstava na srpskom i albanskom jeziku, jer imate tekst ispred sebe i čitate. Ja sam se pribojavala kako će to biti kada budemo bili u prostoru, da ne upadamo jedni drugima u replike, ali nekako je to bilo neverovatno. Ja ne govorim albanski a sa Kosova sam, oni ne govore srpski, ali smo super radili. Mislim da su deca iz mešovitih brakova na ovim prostorima balkanski prokletnici, jer to su deca koja će u današnjem vremenu morati mnogo toga da prođu da bi se dokazali, kao što je i sam moj lik morao da se dokazuje, da bi došao na poziciju inspektora na kojoj jeste”, ističe glumica Marija Masal.

Producent Zoran Ristić objašnjava za portal ecofeminizam.com da je početna ideja bila da se napravi jedno pozorište za mlade.

“Ovo je jedan od prvih projekata, odnosno predstava kojom smo hteli da napravimo ‘probni balon’, da vidimo kako će to biti primljeno kod publike. Ovo je prva stvar koja se dešava na ovakav način, ne samo nakon bombardovanja nego i od mnogo ranije. Život ove predstave mogu da vidim samo na festivalima i mislim da će ona biti bolje primljena u regionu nego na Kosovu. U ovoj predstavi se govori na dva jezika, ali je potpuno razumljiva i mislim da će dugo živeti”, smatra Zoran Ristić.

Predstava “Balkanski prokletnici”, dakle, ne govori samo o deci iz mešovitih brakova, već i o umetnicima kao ambasadorima mira, bez obzira kojim jezikom govore.

Sandra Iršević 

Članak “Ko su Balkanski prokletnici” je proizveden kao deo projekta “Stvarni ljudi – stvarna rešenja”, koji je finansiran sredstvima EU u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj članka je isključivo odgovornost Udruženja građana “Malin” iz Subotice i Nezavisnog društva novinara Vojvodine i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.