Bujanovac: Ljudi koji brišu mržnju

„Ajmo, sad, prekoputa na kafu”, zovu me moje mlade, lepe sagovornice, nakon što smo popile kafu u kafeu sa desne strane glavne ulice.

„Pa, sad smo popile kafu!“, kažem.

„Mi tako radimo – jednu kafu tu, drugu tamo“, odgovaraju mi, uglas, Shqipe (Šćipe) Misimi i Marija Dimitrijević i vode me u kafić na levoj strani ulice.

Šćipe je Albanka, učenica četvrtog razreda srednje škole “Sezai Suroi”, a Marija Srpkinja, učenica drugog razreda srednje škole “Sveti Sava”. Poznaju se od detinjstva. Jako su bliske. Ne razdvajaju se. Tu, „jednu tu, drugu tamo“ kafu – gotovo svakodnevno, kao i tog dana kada smo nedavno ragovarale – piju u „Egzitu“, albanskom, i preko puta, u „No 1“, srpskom kafeu, u centru grada u glavnoj, Ulici Karađorđa Petrovića u Bujanovcu (srp.) / Bujanoci (alb.), gradu “na 360. kilometru magistralnog puta od Beograda prema Makedoniji i Grčkoj, na krajnjem jugu Srbije”.

Ta, „tu i tamo“, vrela kafa bujanovačka, samo je jedan od prkosnih odgovora ove dve devojke na postojeće i nepostojeće, opravdane i neopravdane razloge za podozrenje, poglede ispod oka, neugašene i naizgled ugašene, a neizlečene rane, pamćenje i nepamćenje, istine i neistine, predrasude, koje se lako prelivaju u nasilje i tragedije, koje decenijama kopaju po ovom, među zelenim brdima lepo ušuškanom, a mučnim sećanjima i siromaštvom, pritisnutom gradu.

U Bujanovcu – gradu u kojem se sve pamti, na sve motri, sve vidi i sve zna, reći će vam velika većina od oko 15 hiljada stanovnika, Albanaca, Srba i Roma – sve je danas “skoro normalno”, ljudi žive jedni pored drugih, niko nikog ne dira, ali je – opet – sve sporno i sve zapinje.

Zapinje i ne prestaje da škripi jer je bio rat, jer su mnogi ljudi ubijeni i nestali, jer se ne može zaboraviti 1999. godina i Kopnena zona bezbednosti, i tenkovi, i žandarmerija, i Trnovac, i droga, i oružje, i premetačine… Ako se samo ovlaš zagrebe po tim danima, kada je pre gotovo dve decenije Preševska dolina bila na ivici otvorenog rata, a gde se i dan danas, nakon dve decenije, zategnuti odnosi vrlo sporo menjaju zbog uticaja sredine (svi “pumpaju” svoje protiv onih drugih), a na njih dodatno negativno utiču političke prilike na Kosovu i u Srbiji, biće sasvim jasno zašto su mali ljudi iz ove priče, mlađi i stariji, Srbi i Albanci, zapravo veliki junaci. Oni, za Bujanovac, pionirski smelim potezima, čine sve da etničke podele blede, a razum zameni trvenja, mržnju i potisne poriv za osvetom. To su ljudi koji se mirno, tiho, bez velikih reči, pompe i sopstvenog produciranja, na svoj način u svom malom svetu, svakoga dana iznova uporno bore da “razbiju” i “zbrišu” sa kalendara života svaki dan iz prošlosti koji ih je s komšijama zavadio.

Prošlost je bila surova i krvava

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Kada se rat na Kosovu završio u junu 1999. formirana je Kopnena zona bezbednosti, zamišljena kao tampon, prostor u dužini od 402 i širini od pet kilometara, koji je razdvajao Vojsku Jugoslavije i međunarodne bezbednosne snage na Kosovu. Ta zona, u koju srpska vojska nije smela da kroči, opasavala je ono što je tada bio protektorat Ujedinjenih nacija. U isto vreme, granice prema Albaniji i Makedoniji postale su propusne za drogu i oružje… U oktobru 2000. godine, posle pada Slobodana Miloševića, pobuna Albanaca eksplodirala je unutar zone. Za jedne ekstremisti, za druge oslobodilačka vojska, zaposela je delove Kopnene zone, naselja u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa.

Prema zvaničnim izveštajima (Nebojše Čovića, jednog od lidera koalicije DOS i jednog od potpredsednika u Vladi Zorana Đinđića, koji je tada bio zadužen za rešavanje sukoba na jugu Srbije) od 21. juna 1999. do 21. novembra 2000. godine, u tom delu zemlje bilo je: 296 napada, ubijeno je pet policajaca, povređeno više od 30, ubijeno šestoro civila, ranjena dva člana misije Ujedinjenih nacija, izvedena su dva kidnapovanja i uništena mnoga državna i privatna imovina građana. U 134 slučaja korišćeno je automatsko naoružanje, u 79 slučajeva mitraljezi, u 47 slučajava upotrebljeni su snajperi, u 62 slučaja minobacači… Postavljene su na raznim mestima protivtenkovske i ostale mine što je za posledicu imalo brojne pogibije i teška ranjavanja dvadesetak ljudi… U toj zoni, prema zvaničnim podacima Beograda, naredne godine, u maju 2001. bilo je 6.130 policajaca i 8.500 vojnika.

Tim Džuda, novinar dopisnik britanskog Ekonomista sa Balkana, u članku pod naslovom „Nedođija na jugu Srbije“ za BIRN, svedoči o tim danima: “…Pobunjenici Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca, ogranka Oslobodilačke vojske Kosova, želeli su ili da se poštuju prava Albanaca iz južne Srbije ili – ambicioznije – da izazovu sukob koji bi se završio otcepljenjem regiona od Srbije i ujedinjenjem sa Kosovom.

Iz podrške mladoj i neiskusnoj demokratskoj vladi Srbije, zapadne zemlje su reagovale brzo da bi joj pomogle da ugasi pobunu. U maju 2001. godine, srpskoj vojsci i policiji dozvoljeno je da se vrate u zonu bezbednosti, i, videvši šta im se sprema, pobunjenici su pristali na mirovni dogovor koji će okončati sukob. U zamenu za amnestiju, obećanje bezbednog povratka 12.500 ljudi koji su pobegli pred sukobom, integraciju Albanaca u policiju i politički život, plus posvećenost ekonomskom razvitku kraja, pobunjenici iz Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovac su položili oružje. Tokom sukoba poginulo je njih stotinak…”, navodi Tim Džuda.

Lidija Stojković Janjić

“Bujanovac je na 15 kilometara od granice sa Kosovom, sve se preliva kod nas i kad Beograd i Priština trepnu, a kamoli za vreme otvorenih sukoba…”, priča Bujanovčanka Lidija Stojković Janjić. “Osetili smo, još kako, Kopnenu zonu bezbednosti … Policija, zbog droge i oružja nije izbijala iz Trnovca, susednog sela… Kada je formirana UČK , neki su Albanci išli voljno, ali su neki morali i nevoljno, mobilisani su (sinove jedince nisu kupili)…Jedno jutro je usred Bujanovca kamion naleteo na minu… Osećali smo se kao da živimo u Jerusalimu, oklopna vozila, naoružana policija, haos, ludilo, strah… Ljudi su se uskomešali, bojali smo se, zazirali jedni od drugih, bilo je i onih koji su hteli da se tuku i svete zbog svojih ili tuđih tragedija. Kada su tokom rata u Bujanovac došle izbeglice, Srbi sa Kosova, njima su svi Albanci bili krivi. To je, između nekih Srba i Albanaca pogoršalo odnose. Dogodilo se da je jedan pridošli čovek, videvši Albanku u dimijama, moju komšinicu Đulfidan Misimi, napao, počeo da je vređa, psuje, tera na Kosovo. Nesrećnu ženu zaštitili su komšije Srbi i policija.

Zlih situacija, koje su učinile da se u Bujanovcu prozori čim se smrkne zamračuju, vrata zamandaljuju, a komšije sve tiše pozdravljaju, bilo je mnogo. Kako je vreme prolazilo, još uvek je bilo sporadičnih, otvorenih i pritajenih neprijateljstava, sukobi među običnim svetom su se proređivali, još uvek je bitisala Kopnena zona bezbednosti, a Bujanovčane različite nacionalnosti još je okivalo nepoverenje. Gospođa (srp)/zonja (alb) Lidija Stojković Janjić, tada nezaposlena mikrobiološkinja, udovica s dvoje male ženske dece, od nedavno zaposlena u fabrici vode u Bujanovcu sve je više bila uverena da ne treba čekati i ne treba dopustiti da mnogi Srbi, Albanci i Romi i dalje budu taoci političkih sukoba i da valja nešto učiniti da se vrati život u Preševsku dolinu, u njen rodni Bujanovac.

“Još je sve bilo rovito te 2005. godine, počela sam, u okviru OEBS-a, da radim na vrlo važnom i teškom projektu ponovnog uspostavljanja poverenja među ljudima. U timu smo bili jedna polualbanka-poluirkinja, jedan Albanac, jedan Rom i ja, Srpkinja. Smatrali smo da treba početi od dece, sačuvati ih da ne odrastaju na roditeljskim sećanjima na loše, na mržnju i sukobe. Uputili smo poziv na saradnju profesorima u osnovnoj školi s nastavom na srpskom jeziku ‘Branko Radičević’ i ‘Naim Frasheri’ na albanskom. Dugo su ćutali pa bili skeptični, prvi korak, upostavljanje dijaloga među profesorima je bio mukotrpan. Profesori su, potom, polako uspeli da mobilišu jedan broj dece da pristanu da učestvuju u zajedničkim radionicama. Najmanje je zapinjalo tokom rada kroz zajedničke sportske i likovne sekcije među decom koja su dolazila iz ulica gde živi mešano stanovništvo, jer su znala bar nekoliko reči komšijinog jezika. I ja sam, noću, nakon svih obaveza samohrane majke, učila albanski, a danju sam ih tokom radionica nesigurno, i često pogrešno, izgovarala…

Prijateljska klupica

Selim Redžepi i Miroslav Mišić

Dva stara prijatelja Srbin i Albanac, koje poznaje i o čijem prijateljstvu govori, valjda, čitav Bujanovac, sreću se svaki dan dva puta. Sada već više od deset godina Miroslav Mišić i Selim Rexhepi (Redžepi) u jedanaest prepodne i pet popodne, sedaju jedan pored drugog na uličnu klupu kojoj su dali ime „prijateljska klupica“. Na naše pitanje da li bi boljim odnosima Srba i Albanaca u Bujanovcu pomoglo da ima više „klupica prijateljstva“, Selim i Mišić uglas odgovaraju: „Bi. Ali, mi smo našu klupu sami napravili!“

Miroslav: „Kad sam se penzionisao, sreli smo se tu na klupici ispred apoteke “beladona”, od tada se ne razdvajamo. Bilo nas je desetak penzionera. Mnogi su se ‘preselili’ na Lopardinski put, na groblje (smeh). Dvoje, troje su napustili našu klupu, naljutili se, mada ni oni ne znaju zašto, tako da smo ostali nas dvojica. Šta nas povezuje? Jedan gleda TV, drugi čita novine, menjamo informacije, nekad se neko naduri, nešto mu nije po volji, ali postoji dijalog. Sutradan zaboravimo na ljutnju. Zameraju nam samo oni koji se ne druže ni sa sobom. Kažu, kada bi oni imali pare i oni bi sedeli po ceo dan, ali ne mogu, nemaju vremena, a ustvari im je krivo što se mu družimo! Često uhvatim Selima pod ruku, jer imam problema sa ravnotežom, pa se oslonim na njega. Neki, kad nas vide, misle kako se volimo, a on mi ustvari pomaže (smeh)”!

Selim: “Sutra ponovo zajedno, nema svađe. Ljudi su čudni, neko misli ovako, neko onako, neko mrzi nekog bez razloga, a ništa mu nije učinio, a virusi su dolazili sa strane. Neki namerno šire viruse. Vera tera na dobro, ali ovi kvazi vernici ne šire dobro, nego zlo. Ni jedna vera ne širi loše, pravi vernici se ne sukobljavaju. Ovde takvi nikada nisu imali problema, rođen sam u Bujanovcu i znam to”.

Miroslav: “Pored nacionalne, među nama je potrebna i tolerancija da se ne reaguje odmah na prvu loptu. I kada je uvreda u pitanju nekad treba prećutati. Ako vidim da je neko usijana glava, ja ne ulazim u sukob, neću da trošim energiju. Mrtvoga ne treba lečiti i budalu ne treba učiti! Niti ovog možeš da izlečiš, niti onog da naučiš! Mir i ekonomija mogu sve da srede. Ako neko nema šta da radi i po ceo dan sedi u centru, na trgu, on će da pravi bagatelu. Na poboljšanje i toleranciju mora da utiče pre svega rukovodstvo. Apelujemo na rukovodsvo da nađu investiture za ovo naše trusno područje, da se omladina zaposli”.

Selim: „Sve je kod nas u redu. Miran smo narod, siromašan, a kad je narod siromašan, on je i miran (smeh). Trebalo bi i mladi da razgovaraju, da druguju. Poručujem im da treba da uče međusobno jezik. Stari ljudi koji su znali jezik, najbolje su prolazili – dva jezika ako znaš, kao dva naroda da upoznaš!“

U poseti Novom Sadu

Ispostavilo se da deca, iako se ne poznaju među sobom, jedni o drugima ne misle baš dobro, govorili su: Albanci su agresivni, Srbi sve hoće da bude po njihovom, Romi su loši, jedni ne znaju da se obuku, drugi su ružni, treći glupi… Nakon četiri meseca rada hteli smo da proverimo ima li rezultata i odlučili se na, za to vreme, smeo korak: vodićemo ih na bazen, da se druže i zabavljaju. U Bujanovcu nema bazen. Bazen u Trnovcu drži Albanac. Nastao je haos, usledili su telefonski pozivi uspaničenih majki: kako, zašto, kakav vam je to plan i projekat, šta vi zapravo smerate, opasno je, otrovaće mi dete… Vrhunac je bio da nam je stigla pritužba da je jedan dečak Albanac poslao SMS poruku devojčici Srpkinji – u šta će se to pretvoriti? Znali smo da može da se desi da nas roditelji optuže za nebrigu i ako na putu do bazena neko dete, kojim slučajem, pčela ujede! Bili smo uporni, molili smo, uveravali i obećavali da ćemo ih čuvati i – uspeli smo! Prvo je većina dece bila albanske nacionalnosti, samo po koje srpsko čeljade, pa svakim danom, kako se gradom širila vest da nikom nije falila dlaka s glave, išlo ih je sve više. Na kraju od 40 srpske dece, na kupanje u “albanskom” bazenu pošlo je njih 25!

Sledeća akcija bila je 2006. godine, ekskurzija u Sarajevo: deca viših razreda škole na srpskom i albanskom jeziku išla su da vide šta rat i bezumlje čine… Potom je usledio i zajednički izlet u Jagodinu. Svi su bili oduševljeni. Ali, projekat je završen. Stranci su skloni da misle da nakon svake uspešne akcije, kao što je ova, pionirska bujanovačka, počinju sreća, mir i tolerancija, da sve opet kreće, onako samo od sebe, kako valja i kako treba. A mi smo znali da smo se pomerili samo za trunku, istina veliku: iako su išli u različite škole na dva kraja grada, neka deca su počela da se javljaju jedno drugom na ulici, poneko je stao i da prozbori koju reč…”, priča Lidija.

Nije prošlo mnogo, u saradnji sa još troje entuzijasta, bili su to Ibrahim Ališani, Salim Demirović, Adrijana Beriša Hasani, Lidija osniva svoju nevladinu organizaciju Civilni resursni centar. Nastavili su gde su stali: uskoro su organizovali odlazak dece u pozorište u Vranju, pa putovanje za odrasle Bujanovčane Albance, Rome i Srbe u Vojvodinu, u Zrenjanin… Usledili su novi koraci i novi projekti.

Đačka zadruga na jednom od seminara

Najnoviji potez Lidije i njenih saradnika jedinstven je primer u Srbiji na koji način srednjoškolci uspevaju da razbiju mrak i predrasude u srpsko-albanskim odnosima. Đaci škole na albanskom jeziku „Sezai Suroi“ i one na srpskom jeziku „Sveti Sava“, uspeli su da urade – pravi poduhvat. U okviru projekta „Đačka zadruga kao sredstvo prevazilaženja interetničke distance između mladih Srba i Albanaca“, uspeli su da osnuju zajedničku đačku zadrugu. Otvorili suvenirnicu, proizvode suvenire i prodaju ih, imaju zajednički školski časopis u kome tekstovi izlaze paralelno na srpskom i albanskom, dobili su mini štampariju, te sad sami i štampaju list. Nedavno je izašao četvrti broj časopisa Youth Union. Zajedno su pomagali u Preševu i Bujanovcu pristigle migrante. U zadruzi planiraju još i proizvodnju cveća i lekovitog bilja. Zajedno idu na eksurzije – bili su u Novom Sadu i Zrenjaninu… To je spor proces, uvek sa neizvesnim završetkom, ali iskustva sa mladima iz ove dve škole uliva optimizam da je moguće normalizovati odnose i prevazići zlo koje su odrasli činili jedni drugima. Deca su svesna da odrasli toga treba da se stide, spremni su da uče jezik svojih komšija Albanaca i Srba, kao i romski. U svemu tome ih stimuliše zajednički rad u zadruzi i dvojezičnom časopisu, odlazak na zajednička putovanja…

Ako i ne klizneš u drugarstvo…

Naša novinarka sa Šćipe i Marijom

Šćipe i Marija, s početka priče, devojčice koje se poznaju od rođenja, čiji roditelji su prijatelji, a one se razdvajaju samo dok su na nastavi u različitim školama i koje su od prvog dana učestvovale u gotvo svim multietničkim akcijama, đačkoj zadruzi i zajedničkom časopisu – znak su i nada Bujanovca. One su imale primer svojih roditelja i bilo je sasvim očekivano da i one neprimetno, prirodno i razumljivo kliznu u prijateljstvo.

Uroš Mitić i Ljorik Aliu, međutim, počeli su da se viđaju tek kao saradnici časopisa Youth Union, razmenili su nekoliko rečenica dok su bili zajedno na eksurziji u Novom Sadu… Već naredne godine svako je otišao na svoju stranu: Ljorik na studije u Istanbul, a Uroš u Beograd. Onda je, jednog dana, nakon sad već čuvenog dogadjaja s dronom na fudbalskoj utakmici Srbija-Albanija u Beogradu oktobra 2014. godine, na dva meridijana, preko zajedničke grupe na fejsbuku, izmedju dva mladića zapodenuta žestoka rasprava. Lidija i Bujar, takođe članovi te zatvorene Youth Union fejsbuk grupe, pomno su pratili diskusiju. Smeškali se, bili zadovoljni i ponosni. Možda, ovi mladići, Srbin i Albanac, ne kliznu u drugarstvo, nisu se složili, oštro, žustro, nervozno, mladalački tvrdoglavo, ali bez uvreda su razgovarali i argumentovano sučeljavali potpuno različite stavove.

„U projekat osnivanja zajedničke srpsko-albanske đačke zadruge uključio sam se s voljom i radošću“, priča profesor škole „Sezai Suroi“ Bujar Mustafa, Lidijin prijatelj i blizak saradnik. „Predložio me je direktor škole u kojoj radim, kao nekoga ko dobro poznaje srpski jezik. Albanci smo i u kući, razume se, govorimo albanski. U vreme dok sam odrastao nije bilo drugog TV programa na albanskom, samo vesti koje me nisu zanimale, sve je bilo na srpskom. Tako sam savladao jezik. I danas kažem crtani film na srpskom, ne na albanskom…“, priča Bujar, koji je sa Lidijom stub ovog jedinstvenog projekta u Srbiji.

„Ubrzo smo uspeli da skrenemo pažnju na sebe i pomoć je stigla: sjajnu i jedinstvenu ideju finansijski su pomogli Evropska unija, vlade Švajcarske i Srbije. Projekat je prepoznat kao vid saradnje dve škole, koji bi imao održivost u vannastavnim aktivnostima, gde mladi, uz znanje koje ponesu iz škole, mogu da se bave zanatima, proizvodnjom, korisnim stvarima koje će im biti od koristi u daljem školovanju i životu. Svesrdna pomoć i podrška projektu stigla je i od lokalne samouprave Bujanovac, kao i novosadskog Centra za regionalizam na čelu sa Aleksandrom Popovim. Za sada se u suvenirnici proizvodi nakit: starinski medaljoni, prstenje i minđuše, ukrasi sa motivima Bujanovca, torbice za kupovinu sa štampanim lokalizmima, običajima i gastronomskim menijem ‚a la Bujanovac‘. Zahvaljujući Majklu Devenportu i predsedniku opštine Bujanovac Nagipu Arifiju, dobijen je prostor za zadrugu u Domu kulture. Prilikom posete Bujanovcu delegacija EU posetila je zadrugu, a prve suvenire iz zadruge kupio je ambasador Devenport”, priča profesor Bujar, ekonomista, kroz čije ruke je prošao svaki tekst objavljen u đačkom časopisu, a prevodi ih bez nadoknade.

Bujar Mustafa i Lidija Stojković Janjić

Đačku zadrugu i štampariju Civilni resursni centar, Lidija i Bujar, ostaviće u amanet školama „Sezai Suroi“ i „Sveti Sava“. Škole, koje su nedavno potpisale sporazum i saglasile se o zajedničkim multietničkim pravilima, nastaviće da vode zadrugu na zadovoljstvo svojih đaka. Zadruga u rukama obeju škola, s nastavom na srpkom i albanskom jeziku, znači da će se sastav družine, koja će se okupljati i raditi u zadruzi stalno menjati kako koja generacija maturira, naslediće je sledeća. Tako će svakim danom, sasvim je izvesno, biti sve manje srednjoškolaca Albanaca, Srba i Roma koji se ne poznaju, hodaju svako svojom stranom ulice, sede svako u svom kafiću… Oni su primer ne samo kako može i kako treba, već i primer koji budi optimizam da u malim sredinama, među običnim, „malim“ ljudima postoje dobra i velika rešenja. Veličina ovog poduhvata, ogleda se u želji mladih da aktivno učestvuju u razbijanju stereotipa, a pre svega u njihovoj hrabrosti da sve to jasno, glasno i javno kažu i pokažu sopstvenim delima.

Branislava Opranović (NDNV) 

Članak „Bujanovac: Ljudi koji brišu mržnju“ proizveden je kao deo projekta “Stvarni ljudi – stvarna rešenja”, koji je finansiran sredstvima EU u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj članka je isključivo odgovornost Nezavisnog društva novinara Vojvodine i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.