30. Oct 2016
Iskustvo Kristine Zarić kao predstavnice druge generacije albanske nacionalne zajednice u Subotici, znatno je drugačije od iskustva Nikole Prljaskaja.
Iako rođena u ovom gradu 1986. godine, kaže, „oseća se kao stranac i tu i tamo“. Svoj identitet je gradila u turbulentna vremena 90-tih godina, „kada su ljudi kao ljudi bili takoreći već iskvareni“, što je ostavilo pečat i neizbrisiv trag na njenu ličnost i one odrednice koje je danas definišu takvom kakva jeste.
A radi se, objašnjava, o miksu nekih elemenata kulture usvojenih činjenicom rođenja u Subotici s jedne, te obrazaca usađenih od strane roditelja kroz proces vaspitanja, usklađenih s običajima, kažu, tipičnim za kulturu naroda kom pripada, s druge strane.
Prvo o ljudima: „Nikada me niko nije direktno uvredio“, kaže Kristina, „ali indirektno jeste. Jednostavno, vidiš po pogledu šta misle. Bilo je tu raznih predrasuda i negativnih stereotipa jer se na Albance ipak gleda drugačije nego na ostale. Sećam se da je majka jedne moje prijateljice govorila da ne treba da se druži sa mnom. To je samo jedan primer. Ali, kako po prirodi nisam bila konfliktna ličnost, takve stvari me nisu doticale.“
Činjenica da je rođena i odrasla u izrazito multietničkoj sredini, pomogla joj je da izgradi svoj svet, u kom se našlo mesta za one ljude kojima pripadnost bilo kojoj naciji nije važna. Na tom osnovu je sklapala svoja prijateljstva koja traju, a s takvim razmišljanjem je stupila i u mešoviti brak sa Srbinom, gradeći zajednicu koja skladno funkcioniše i danas, već punih osam godina.
Kao, pak, dominantni kulturni obrazac usvojen u krugu svoje porodice, izdvaja specifičan odnos između žene i muškarca, koji se može podvesti pod jednu reč, a to je poniznost.
„U albanskoj kulturi, žena mora da se prilagođava suprugu i porodici. Mada se danas po tom pitanju stvari dosta menjaju, pa samim tim i taj kulturni obrazac gubi na snazi, Albanci koji žive van matice se nekako, međutim, više drže svojih običaja nego oni na Kosovu ili u Albaniji. Pretpostavljam zato što su u manjini, i zatvoreniji u odnosu na druge. Taj kulturni obrazac i ja sam prenela na svoj brak“, objašnjava Kristina.
Kristina Zarić
Maternjim jezikom aktivno se služi samo u krugu svoje porodice, gde je naučila da ga govori i čita. Nedostaje joj, međutim, i prilika i mesto na kom bi mogla albanski jezik da usavršava do književnog nivoa, pošto u Subotici, za razliku od drugih i većih i manjih nacionalnih zajednica, Albanci spadaju u one retke izuzetke koji ni na koji način nisu institucionalno organizovani.
To potvrđuje i Nikola Prljaskaj, ističući da je u ranijim vremenima bilo nekakvih inicijativa koje, međutim, da li zbog malobrojnosti ili nedovoljne zainteresovanosti, nikada nisu zaživele. Ono što je čuo, kaže, jeste da je tek od skoro formirano udruženje sa sedištem u Novom Sadu.
Tragom te informacije dolazimo do Dema Beriše, predsednika Matice Albanaca Srbije, nevladine organizacije koja je s radom počela krajem 2014. godine, stavljajući sebi u zadatak da okuplja članstvo na teritoriji cele države.
„Trenutno veoma lepo funkcioniše naš ogranak u Pančevu za južni Banat. Postoji veoma ozbiljna inicijativa da se kancelarija otvori i u Subotici, za šta smo mi u dva navrata zvanično podneli zahteve, u smislu da nam se dodeli bar prostor u kom bi se ljudi mogli okupljati i svoje probleme rešavati. Iako smo s prethodnim gradonačelnikom Maglai Jeneom o tome razgovarali, iako je bilo govora da će on to omogućiti, do otvaranja kancelarije nije došlo, što ne znači da nećemo u tome uspeti u skorije vreme“, kaže Beriša.
Tim pre što Matica u Subotici već ima više od 300 aktivnih članova, što je svrstava u drugi grad posle Novog Sada po broju pripadnika albanske nacionalne zajednice.
„Realno stanje na terenu, kao što vidite, veoma se razlikuje od rezultata popisa stanovništva iz 2011. godine, po kom se u Subotici svega 383 lica izjasnilo da je albanske nacionalnosti. Pa, toliko ih ima samo na Beogradskom putu! Naša evidencija članstva, a mi idemo od vrata do vrata, kaže drugačije – da ih je mnogo, mnogo više. Na teritoriji cele Vojvodine i šest hiljada. Objašnjenje za takvu razliku je prosto: ljudi, posle svih događanja na ovim prostorima, nisu imali hrabrosti da se na popisu stanovništva izjašnjavaju kao Albanci do ovog trenutka“, navodi Beriša.
Značaj Matice utoliko je veći što trenutno ne postoji niti jedno drugo udruženje na teritoriji cele Srbije koje bi se aktivno bavilo svim onim pitanjima od značaja za opstojanje jedne manjinske nacionalne zajednice, a na prvom mestu očuvanjem jezika, kulture i tradicije. Albanski nacionalni savet, kao zvanična institucija, praktično funkcioniše samo u Preševskoj dolini, ne zadirući u ostale oblasti.
“Uz sve aktivnosti koje radimo na terenu, trudimo se da budemo aktivni učesnici i u svim društvenim događajima. Za ovo kratko vreme postojanja, organizovali smo niz manifestacija usmerenih na pružanje humanitarne pomoći ljudima u stanju socijalne potrebe, školskog pribora i pomoći napuštenoj deci… Jednostavno, pokušavamo da opravdamo naš moto koji glasi ‘Zato što živimo zajedno’, a iz istih razloga ni naše udruženje nije jednonacionalno, već ima članova koji su drugih nacionalnosti”, kaže Demo Beriša.
Iz istog razloga, i časopis koji izdaje Matica je dvojezičan – na srpskom i albanskom jeziku, kako bi svi ljudi shvatili o čemu se piše. Štampanje se trenutno finansira iz dobrovoljnih priloga, budući da udruženje ima veoma malu podršku države za svoje funkcionisanje, iako je problema koji traže konstruktivna rešenja – mnogo.
“Trenutno najveći jeste problem nepoštovanje Ustavom zagarantovanih prava na kretanje i boravak Albanaca u Srbiji. Kad kažem Albanaca, prevashodno mislim na ljude koji su još uvek zvanično u sastavu Republike Srbije, a koji su rođeni na Kosovu. Oni imaju problema da se nastane u Srbiji iako to žele jer, dalje, imaju problema sa prijavom boravka, izradom ličnih dokumenata, čime se krše osnovna ljudska prava”, objašnjava Beriša.
Sledeći u nizu problema je službena upotreba albanskog jezika, što se najalarmantnije odražava na broj zvaničnih sudskih tumača i prevodilaca, na čemu insistiraju službeni organi države. Tako, na teritoriji cele Vojvodine zvanično postoje samo dva prevodioca i sudska tumača – jedan u Apatinu, drugi u Novom Sadu.
“Startni, prvi korak u rešavanju tog problema na duge staze bio bi izučavanje albanskog jezika u školama. Mi smo tražili od nadležnog Pokrajinskog sekretarijata za propise, upravu i nacionalne manjine i zvanično dobili akt kojim se takva mogućnost stiče ukoliko identifikujemo dovoljan broj dece koja bi fakultativno mogla da izučavaju albanski jezik – uslov je više od 20 učenika u nekoj od škola. Za start je to veoma bitno, a na dobrom smo putu da i na javnom servisu Vojvodine otvorimo prostor za informisanje na albanskom jeziku”, ističe Demo Beriša, predsednik Matice Albanaca Srbije.
Ako je suditi po njegovim rečima, pripadnici albanske nacionalne zajednice su uveliko iskoračili iz nevidljivosti, i institucionalnim putem krenuli u borbu za osvajanje svojih prava, organizovano otvarajući vrata koja su im do sada bila – zatvorena.
Zlatko Romić, Mirana Dmitrović
Foto: Antonio Gabor i arhiva Autonomije
Članak “Albanci u Subotici: Zato što živimo zajedno (1)” proizveden je kao deo projekta “Stvarni ljudi – stvarna rešenja”, koji je finansiran sredstvima EU u okviru Medijskog programa 2014. Sadržaj članka je isključivo odgovornost Udruženja građana “Centar građanskih vrednosti” iz Subotice i Nezavisnog društva novinara Vojvodine i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije.
