26. Jun 2013
Pojava knjige „Kako smo izgubili (Našu) borbu“ višestruko je značajna. Ne samo za medijsku javnost, iako nesumnjivo list o kome ova knjiga svedoči predstavlja nezaobilazni deo istorije medija u Srbiji.
Primarna vrednost ove knjige je u tome što je dokument (svedočanstvo) i o jednom mediju i, isto toliko, o jednom vremenu. O tom veoma posebnom „društvenom trenutku“ drame jedne zemlje koja je, raspadajući se, silazila sa istorijske scene. To se, a tu nije reč o paradoksu, ili slučajnoj koincidenciji, nekoliko godina kasnije dogodilo i sa novinom (Borba koja je počela da izlazi 1918, pod imenom „Naša borba“ prestala je da izlazi 1998. godine).
Autorima, Boarovu i Lakićeviću pošlo je za rukom da, izborom sagovornika, rekonstruišu stanje duha u Srbiji i u Beogradu u tom sudbonosnom vremenu; reflekse tog stanja duha koji je presudno uticao i na trajno gašenje Borbe, uostalom živimo i sada, pa je, svakako, i to razlog više za zadovoljstvo što je ova knjiga danas pred nama.
U svom obraćanju fokusiraću se na dve stvari koje smatram bitnim kad je reč o ovoj knjizi. Najpre na značaj činjenice da je u tom vremenu postojalo takvo javno glasila kakva je bila Borba – Naša borba; i drugo, na razloge zbog kojih je nakon nadzemnih i podzemnih pritisaka kojima je permanentno bila izložena konačno, nakon što je tadašnja Skupština Srbije usvojila poznati „Vučićev zakon“ o informisanju, zauvek prestala da izlazi. Ja sam, uostalom o tome uglavnom i govorila kao jedan od sagovornika autora, u ovoj knjizi.
Dakle, najpre o onom prvom.
Iako je Borba, najpre kao glasilo Komunističke partije Jugoslavije, a potom Socijalističkog saveza trajala gotovo punih osam decenija, razdoblje koje je kao dominantno izdvojeno u ovoj knjizi odnosi se prevashodno na kraj osamdesetih i devedesete godine prošlog veka. Na period kad je Borba iskoračila u pravcu objektivnog, pouzdanog i, na taj način, praktično jedinog relevantantnog medija u Beogradu (Srbiji, Jugoslaviji).
Taj iskorak značajnim delom Borba duguje činjenici da je bila savezno glasilo, odnosno izvan uticaja tadašnjih republičkih rukovodstava koja su tada preuzimala kontrolu nad „svojim“ medijima. Situaciju u Srbiji je u tom pogledu – setimo se samo medijskih posledica čuvene Osme sednice CK SK Srbije – obeležilo pretvaranje medija u sredstvo ogoljene nacionalističke propagande u funkciji nacionalne homogenizacije i, praktično, pripreme ratova koji će uskoro uslediti.
Međutim, bilo bi nepravedno ne reći da je u tim, uz sve ostalo i veoma komplikovanim, pa i opasnim vremenima, Borbino nepristajanje na svrstavanje uz ovu ili onu stranu, pogotovo na pridruživanje zaglušujućoj nacionalističkoj (potom i ratnoj) histeriji duguje i svom tadašnjem uređivačkom i novinarskom timu (Staša Marinković). Osim profesionalnosti i novinarske etičnosti, u tim je smutnim vremenima trebalo imati i ljudske hrabrosti da se ne poklekne pred pritiscima koji nisu bili bezazleni.
Zahvaljujući i jednom i drugom, Borba je u to vreme, koje je i u svetskim relacijama bilo izuzetno turbulentno – pad Berlinskog zida i urušavanje istočnoevropskog socijalističkog bloka – a na domaćem terenu otvoreno pitanje opstanka Jugoslavije kao multinacionalne zajednice – bila zapravo jedini list koji je razmišljao na, da tako kažem, „jugoslovenski način“. Podsećanja radi, zbog dinamike spoljnih i unutrašnjih događaja koji su se smenjivali filmskom brzinom, većina ljudi nije znala, niti umela da se opredeli, ili da razume razloge zbog čega se ovo ili ono, događalo. U tim trenucima, Borba je načinom na koji se obraćala javnosti započela dijalog o eventualnom budućem uređenju, odnosno preuređenju Jugoslavije i postala je, u izvesnom smislu, javna tribina za društvenu raspravu o toj temi.
To je bilo potpuno suprotno od onoga što je u isto to vreme, na primer, pisala Politika, koja je davala ton i svim ostalim medijima u Beogradu. Od Radio-televizije Srbije do Politike ekspres i Večernjih novosti, koji su, svi zajedno, praktično vodili propagandu protiv Jugoslavije. U tom jednoumlju Borba je svojim razložnim stavovima odudarala od te zastašujuće atmosfere, vezujući uz sebe deo javnosti koji nije pristajao na grubo falsifikovanje stvarnosti u ime nekih, navodno „viših ciljeva“. (U to vreme u Beograd su stizala i glasila iz drugih republika, a i ona su smatrana neprijateljskim. Sećam se, u SSIP gde sam tada radila svi su čitali samo Politiku, Politiku ekspres i Večernje novosti, a nas koji smo čitali Borbu ili glasila iz drugih republika nazivali su ustašama).
Naravno, u tom prelomnom razdoblju 1989/1991. godine, u Beogradu je na površinu izbilo ono što je u suštini pripremano već najmanje deceniju pre toga, a verovatno i duže (mislim na prekomponovanje Jugoslavije po srpskoj meri, ili njen raspad po cenu rata). Međutim, u tom kratkom periodu istovremeno je činjen i, videlo se brzo, poslednji napor da se Jugoslavija „zakači“ za Evropu i na taj način sačuva kao državna zajednica. To je kratkotrajno vreme vlade Ante Markovića, čiji je prirodni saveznik tada bila i Borba.
Za razliku od savezne vlade, kao i same Jugoslavije, Borba je kao glasilo ipak opstala uprkos svim pritiscima i udarcima koji su dolazili sa svih strana. Njen značaj je upravo zbog toga bio utoliko veći. Osim što je bila jedini medij gde se mogla naći objektivna informacija o onome što se tih godina zaista događalo i u Hrvatskoj i u Bosni, ona je praktično postala poslednje utočište onog, nažalost, nevelikog kruga ljudi koji se u ovoj sredini opirao ne samo režimu Slobodana Miloševića nego i celom tom anahronom nacionalnom projektu koji je u ovdašnjoj eliti imao podršku znatno širu od one koja bi stala pod odrednicu „Miloševićevog režima“.
To je i vreme unutrašnjeg raslojavanja na tzv. građanskom frontu, odnosno unutar antiratnog pokreta koji je tokom ratova delovao manje-više jedinstveno. Međutim, u drugoj polovini devedesetih, unutar njega dolazi do raslojavanje, između, da tako kažem uslovno, struje koja je bi se mogla označiti kao „meka nacionalistička“ (interpretacija ratova, relativizacija odgovornosti, nacionalni ciljevi i sl – što čini suštinu srpskog tumačenja onoga što se na prostoru bivše Jugoslavije događalo) i ona druga, ne samo jugoslovenska, nego i kosmopolitska. Na toj drugoj poziciji stajao je od osnivanja Helsinški odbor za ljudska prava i otuda njegova bliskost sa Borbom, odnosno Našom borbom u tim poslednjim godinama njenog postojanja. U tom okviru činjeni su i poslednji pokušaji da se Borba sačuva ne samo kao glas razuma u toj nacionalističkoj halabuci, nego i kao jedino mesto koje je očuvalo distancu prema „srpskoj verziji rata“ i ostalo otvreno za drugačije mišljenje. U tim poslednjim naporima da se Borba očuva učestvovali su i ljudi koji su istovremeno bili aktivni i u Helsinškom odboru. Tu prvenstveno mislim na Novaka Pribićevića, predsednika Upravnog odbora Naše borbe u njenim poslednjim danima.
Sad sam već na terenu one druge teme na koju se fokusiram u ovom obraćanju: razlozima zbog kojih je Naša borba zauvek nestala sa medijske scene.
Deo razloga svakako treba tražiti u raskoraku između privatnog vlasništva – kad je Borbu kupio Dušan Mijić i – „samoupravne svesti“ većine zaposlenih u Borbi. U tome sigurno nije nevina nijedna strana i to je, da tako kažem, neka vrsta duga procesu tranzicije koju u ovoj sredini nije platila samo Borba.
Međutim, mislim da je ključni razlog gašenja Naše borbe bila zapravo dominantna atmosfera u Srbiji i Beogradu, ono stanje duha, koje sam spomenula na početku. Do unutrašnjeg raslojavanja došlo je i u samoj redakciji – deo novinara se izdvojio i pokrenuo Danas. Donkihotski pokušaj da se Borba uprkos svemu očuva, nažalost nije uspeo.
Kažem, nažalost, jer i sa ove vremenske distance, kad se sećamo i tog vremena i same Borbe, mislim da delim mišljenje svih nas ovde, da u međuvremenu i tzv. demokratskim promenama, Srbija i Beograd nisu dobili takvo glasilo koje bi u društvu imalo takvo mesto, takav značaj i takav moralni kredibilitet kakav je imala Borba. Sa tim moralnim kredibilitetom, kao tačkom oslonca i kao važnom karikom u građenju građanske, proevropske opcije, i danas čuvamo sećanje na Borbu i u tom smislu dugujemo zahvalnost autorima Lakićeviću i Boarovu što to sećanje ovom knjigom „materijalizuju“.
Na kraju bih još nekoliko reči o još jednoj dimenziji aktuelnosti knjige koju danas promovišemo.
Autori Boarov i Lakićević ovom knjigom takođe, uverljivo demantuju predrasudu o medijskom jednoumlju u socijalizmu i neprofesionalnosti tadašnjih glasila. Prostor medijskih sloboda bio je omeđen nekim ograničenjima, ali je i unutar njega ostajalo dovoljno mesta za alternativno mišljenje i objektivan pristup činjenicama. U tom kontekstu ova knjiga je komplementarna sa knjigom „Ispred vremena“ o Ekonomskoj politici, još jednom alternativnom glasilu iz vremena socijalizma. Nju je sa sličnim metodološkim postupkom sačinio jedan od dvojice autora ovog projekta Mijat Lakićević.
Pojava takvih knjiga u sadašnjem trenutku kada je medijska scena u Srbiji tabloitizirana, banalizovana i sadržinski apsolutno neprimerena dramatici ovog vremena i sudbinskoj razdelnici na kojoj se Srbija nalazi – za Evropu ili protiv Evrope – mislim da je od neprocenjivog značaja.
(Govor na promociji knjige „Kako smo izgubili (Našu) Borbu”, održanoj u Beogradu 24. juna 2013. godine u Medija centru. Autori knjige su Dimitrije Boarov i Mijat Lakićević, a izdavači Nezavisno društvo novinara Vojvodine i Helsinški odbora za ljudska prava.)
