07. Feb 2012
Nezavisno društvo novinara Vojvodine nije iznenađeno jučerašnjim saopštenjem UNS-a, u kojem je ova organizacija još jednom utvrdila svoje pozicije zauzete s kraja osamdesetih godina, učvršćene tokom devedesetih, i ojačane posle 2000. godine socijalnom demagogijom. Slično kao i pojedine političke stranke, s kojima deli ista uverenja, UNS je nacionalizmu pridodao socijalni element. Doduše, ta socijalna dimenzija vidljiva je samo onda kada se na vlasti nalaze stranke koje rukovodstvu ove organizacije nisu po volji, odnosno koje nisu dovoljno “patriotske”.
NDNV je do sada, nebrojeno puta, ukazivao na katastrofalan položaj medija i novinara u Srbiji i na potrebu sistemskog regulisanja ovog tržišta, ukazivao je na političke zloupotrebe medija i novinara i na druge anomalije u medijskoj sferi, za koje po definiciji najveću odgovorno snosi vlast… Smatramo, međutim, da se red u medijima ne može uvesti bez lustracije i jasnog inventarisanja onoga što se dešavalo tokom devedesetih godina. Naravno, neophodno je da novinari i urednici, ratni huškači, krivično odgovaraju za ono što su tada činili, a ne i da danas uživaju privilegije “uglednih građana”. I naravno, ovo se ne odnosi samo na medijsku sferu.
Pre lustracije i krivične odgovornosti, bilo bi dobro da se čuje i neko izvinjenje, da se recimo UNS izvini građanima Srbije i regiona za ono što su “ugledni” članovi tog udruženja činili tokom devedesetih, a bogami i za ono što čine danas reprodukujući najgore stereotipe o “drugima” i “drugačijima”. UNS je simbol tog kontinuiteta.
A upravo činjenici da je uspostavljen kontinuitet sa devedesetim godinama možemo zahvaliti na tome što na našoj sceni još uvek dominiraju ne mediji nego paramedijski fenomeni, sa manje-više istim vlasnicima i urednicima kao devedesetih. Možemo zahvaliti i na tome što u društvu vlada potpuna amnezija, u kojem je “nepreporučljivo” podsećati na nedavnu prošlost. Onome ko se na to osmeli sledi sudbina Petra Lukovića i E-novina, progon koji podržava i novinarsko udruženje.
NDNV-u ne pada na pamet da produži ovaj “rat saopštenjima” sa UNS-om i da dalje pojašnjava kakvu je sramnu ulogu ova organizacija imala u našoj nedavnoj prošlosti. O “aktivnostima” delova rukovodstva ovog udruženja i “uglednih članova” već postoje tomovi i tomovi istraživanja raznih novinarskih, socioloških, antropoloških i inih univerzitetskih katedri diljem meridijana. Njihova “ratna izveštavanja” dospela su u svetsku istoriju novinarskog beščašća. A tu im “zamene teza”, progon neistomišljenika, šibicarsko novinarstvo i krokodilske suze ne mogu pomoći.
