23. Jun 2006
Beograd – Uvek kada se govori o stanju u srpskim medijima kao opšte mesto ponavlja se socijalni status novinara i ostalih medijskih radnika, koji je po mnogim ocenama najblaže rečeno katastrofalan. Inlacija medija koja u Srbiji od devedesetih godina prošlog veka do danas ne jenjava, doprinela je da su se srpski novinari, bez obzira da li se radi o stalno zaposlenima ili honorarnim saradnicima pretvorili u najjeftiniju najamnu radnu snagu nemoćnu da se odupre manipulacijama poslodavaca.
Čak ni činjenica da u Srbiji trenutno postoje dva novinarska sindikata, Sindikat medija Nezavisnost i Samostalni sindikat novinara, sudeći na osnovu trenutne situacije, nije bitnije doprinela približavanju socijalnim standardima koji važe u zemljama Evropske unije, koje su nam u mnogo čemu uzor. Ako je za utehu, ni situacija u ostalim bivšim jugoslovenskim republikama, ako se izuzmu Hrvatska i Slovenija, nije ništa bolja, kao što se nedavno moglo čuti na trećem regionalnom sastanku frilensera održanom u beogradskom Medija centru u organizaciji Sekcije samostalnih novinara NUNS i Svetske federacije novinara uz podršku Evropske komisije.
Zajednički i najveći problem svakako predstavlja činjenica da u većini država nastalih na temeljima SFRJ ne postoji granski kolektivni ugovor, medije kojim bi jasno bila precizirana i zaštićena socijalna prava novinara. Sudeći na osnovu onoga što su na ovom sastanku istakle Zdravka Sever iz Sindikata novinara Hrvatske i Neva Nahtigal iz Udruženja novinara Slovenije, novinarima u ostalim zemljama jugoistočne Evrope predstoji zaista teška borba kako bi poslodavce prisilili na dijalog i potpisivanje kolektivnog ugovora kojim bi se zaštitila prava medijskih radnika, bez obzira da li se radi o stalno zaposlenima ili samostalnim novinarima.
Možda, ipak, najbolju ilustraciju o složenosti ovog problema predstavlja činjenica da su slovenački novinari svojevremeno bili primorani da stupe u generalni štrajk kako bi poslodavce primorali na dijalog koji još traje pošto poslodavci na sve moguće načine pokušavaju da pronađu rupe u kolektivnom ugovoru i Zakonu o radu. Te akte Neva Nahtigal ocenjuje kao veoma dobrim, ali problem je što se ne sprovode.
– U Sloveniji postoji poseban granski ugovor za medije koji koristi većina zaposlenih u medijskim kućama. Međutim, novinari tvrde da taj ugovor nije dovoljna garancija da će njihova prava biti zaštićena, zbog čega oni insistiraju na ugovoru koji će štititi ne samo socijalne, već s obzirom da se radi o poslu koji ima nosi veliki stepen odgovornosti, i profesionalne standarde. U Sloveniji takođe postoji i asocijacija privatnih medijskih poslodavaca, ali da bi otpočeli pregovore sa njima morali smo da organizujemo generalni štrajk. Slovenija takođe ima veoma dobar Zakon o radu koji se na žalost ne primenjuje onako kako je predviđeno.
Naša gošća napominje da su esnafska udruženja u Sloveniji nešto efikasnija nego u ostalim zemljama jugoistočne Evrope, a smatra bitnim to što postoje samo jedno udruženje i jedan sindikat.
– Sindikat novinara Slovenije je osnovan početkom devedesetih i broji oko 700 članova, među kljim je stotinak frilensera i ima samo jednog stalno zaposlenog, generalnog sekretara, dok predsednik svoju funkciju obavlja poluprofesionalno. Sindikat novinara Slovenije nije toliko jak kao onaj u Hrvatskoj, ali pokušavamo da se izborimo za prava naših članova koliko god to možemo – objašnjava stanje u Sloveniji Neva Nahtigal.
Hrvatski novinari ne bez ponosa ističu da Sindikat novinara Hrvatske ima znatno veći uticaj nego što ga ima Udruženje novinara Hrvatske, bilo da su u pitanju socijalne ili radno – pravne teme. U hrvatskim medijima koji su prošli kroz proces privatizacije, a naročito u onim sa većinskim inostranim kapitalom, kako kaže Zdravka Sever, poslodavci poštuju kolektivni ugovor. Međutim sve veći problem predstavlja činjenica da se inostrani poslodavci sve više prilagođavaju lokalnim prilikama, pa je sve češći slučaj da po ugledu na domaće medijske vlasnike i oni pribegavaju pronalaženju rupa u zakonu, s obzirom na inertnost i nezainteresovanost vlasti.
U ostalim bivšim jugodslovenskim republikama položaj novinara se ne razlikuje od stanja u Srbiji gde je kolektivni ugovor i dok je važio do prošle jeseni faktički bio neprimenjiv pošto su mnoge odredbe bile u koliziji sa Zakonom o radu.
U okruženju – BiH, Bugarska, Rumunija, Albanija, Makedonija – situacija nije dobro pošto, suprotno konvenciji Međunarodne organizacije rada, ne postoji obaveza potpisivanja kolektivnih ugovora. Medijskim radnicima koji se svakodnevno suočavaju sa drastičnim kršenjem socijalnih i radnih prava ne preostaje ništa drugo nego da svoje interese, kako to kaže advokat NUNS Snežana Đokić, štite na sudu
– Veliki broj medija u Srbiji sarađuje sa stalno angažovanim honorarnim saradnicima sa kojima nikada nisu potpisali ugovor o radu, a najdrastičniji primer predstavlja TV Politika u kojoj od osnivanja, znači više od deset godina, rade ljudi bez dana radnog staža i bez bilo kakvog dokaza da su tamo ikada bili zaposleni – kaže ona.
Često, upozorava Snežana Đokić, poslodavci pod firmom probnog rada angažuju saradnike, da bi posle isteka roka poslodavac našao izgovor i prekinuo saradnju.
– Ako honorarni saradnik i dobija novac dobija ga isključivo na ruke i nema zdravstvenu, socijalnu i penzionu zaštitu. Da bi se ovakvo stanje promenilo smatram da pravi put predstavlja osnivanje sindikata koji bi zaštitio prava pre svega honoraraca, jer moramo sebi da priznamo da bar kod nas ne postoji bilo kakva solidarnost između stalno zaposlenih i honoraraca, što je direktna posledica straha ovih prvih da ne ostanu bez posla.
