07. May 2005
Kada neko glasilo, a najčešće reč je o onima iz reda takozvane žute štampe, objavi netačnu informaciju ili kompromitujući pa i uvredljiv sadržaj, anatema se po pravilu protegne na celokupnu novinarsku profesiju. Novinari izmišljaju afere da podignu tiraže jedno je od najčešćih tumačenja javnosti u takvim slučajevima. Pravdanja da to ne rade baš svi novinari i mediji uglavnom ostaje bez odjeka, a odsustvo sankcija pre svega etičkih na glasila sklona senzacionalizmu deluje čak i “podsticajno” da po istom recešu nastave i ubuduće. Ta takozvana prividna solidarnost, naravno, ima svoju cenu.
Statistika pokazuje da tužbe za klevetu i uvredu po pravilu zaobilaze žutu štampu, ali nepogrešivo stižu na adrese ozbiljnih glasila. Uvređeni i oklevetani u tabloidima, imaju svoju logiku: tužba bi – pribojavaju se – proizvela kontraefekat, jer bi tužena strana nastavila da ih dodatno “razapinje”. Takve situacije koje kod nas nisu retke i to je jedan od razloga zbog kojih se razmišlja o uvođenju profesionalnih sertifikata za novinare.
Nezavisno društvo novinara Vojvodine i Nezavisnog udruženja novinara Srbije smatraju da je to jedan od puteva da se od nelojalne konkurencije zaštite oni koji se novinarstvom bave kao profesijom. Istina, reč je tek o početnoj ideji da novinari na lični zahtev dobijaju sertifikate, a na osnovu vrednovanja profesionalnih i etičkih kriterijuma. Takve, uslovno nazvane potvrde, izdavale bi novinarske komore čije bi članove na određeni rok i ravnopravno birala novinarska udruženja i asocijacije. Za sticanje sertifikata uzimali bi se u obzir podjednako školska sprema i profesionalno iskustvo. Poštovanje etičkih kriterijuma bi se merilo prema etičkom kodeksu novinara čija izrada tek predstoji.
NDNV i NUNS misle da je izraz sertifikat prikladniji od licence koja, kako objašnjavaju, asocira na državu i državne dozvole, što bi se moglo protumačiti i kao uticaj, pa i pritisak na medije. Posebno naglašavaju dobrovoljnost, jer kako kažu – neposedovanje sertifikata ne bi bilo prepreka za zaposlenje ili članstvo u nekom od medijskih udruženja. Da li će i kako biti uobličena ideja o sertifikatima pokazaće predstojeći razgovori među samim novinarima i medijskim stručnjacima. Međutim, razliku između onih kojima je novinarstvo profesija od onih kojima je to usputni posao ili povremeni izlet – pre nas su uočili i drugi.
Za profesionalno bavljenje ovim poslom u Italiji uslov je da novinar mora da bude član.Udruženja novinara Italije. O tim iskustvima svojevremeno je na seminaru o “Evropskim standardima medijskog prava i profesionalnim delatnostima u novinarstvu” u Beogradu govorio profesor dr Paolo Kareti iz Firence. Italijanska novinarska asocijacija ima dva dela: jedan čine profesionalni novinari, a drugi kako ih oni zovu – novinari publicisti koji povremeno pišu. Da bi stekao status profesionalca, jedan od uslova je da se novinar najmanje 18 meseci bavi tim poslom u kontinuitetu. Upis u registar publicista podrazumeva “staž” od najmanje dve godine povremenog objavljivanja tekstova. Učlanjenje u novinarsko udruženje u Italiji jeste uslov za bavljenje strukom, ali ne i automatska garancija posla.
