03. Nov 2004
Zakon polaže temelje i za proaktivnu ulogu organa vlasti, da sami unapred, i kad niko to od njih ne traži, pružaju informacije koje mogu biti potrebne građanima. Zakon o slobodnom pristupu informacijama, između ostalog povećava zainteresovanost građana za javne poslove i tako smanjuje mogućnost prikrivanja korupcije, propusta u radu i neefikasnosti. Na taj način se na dugi rok stvara podrška za neophodne reforme i povećava rizik za one koji bi da, skrivajući se velom tajne, iznude od građana mito ili da prikriju već učinjene malverzacije.
Tim zakonom se uvodi pravo na pristup i propisuje procedura za ostvarenje tog prava, što će omogućiti da se dođe do informacija, koje su do sada bile samo načelno dostupne.
Primera radi, mnogi novinari su isticali proteklih meseci problem da dođu do podataka o zaradama nekih državnih funkcionera, koje po svojoj prirodi nisu tajne, ali nisu mogli da nađu službu koja bi bila ovlašćena da im takve podatke pruži.
Zakon polaže temelje i za proaktivnu ulogu organa vlasti, da sami unapred, i kad niko to od njih ne traži, pružaju informacije koje mogu biti potrebne građanima, preduzećima i drugima. Na taj način će svima koji su za informacije zainteresovani omogućiti i olakšati potragu i skratiti vreme potrebno da do njih dođu. To je korisno i za novinare, kojima su, inače, rokovi od 15 ili 40 dana predugački (pri čemu nikada ne bi trebalo zaboraviti da su u pitanju krajnji rokovi, i da je organ vlasti dužan da pristup omogući odmah kad god je to moguće).
U skupštinskoj debati je bilo malo govora o tome šta bi trebalo učiniti posle donošenja Zakona, da bi se njegovi ciljevi ostvarili u praksi.
Valja podsetiti da je primena zakona u Srbiji najproblematičniji deo reformskih zahvata. Čak i kada se usvoje rešenja koja je moguće sprovesti u delo, koja su dovoljno precizna i usaglašena sa drugim propisima, dešava se da se ne donesu odgovarajući podzakonski akti, da ne bude izabrano kontrolno telo, da se norme interpretiraju na proizvoljan način i slično. Takvih primera u Srbiji poslednjih nekoliko godina ima na pretek, pre čemu se ne može uvek tvrditi da se takve stvari dešavaju iz loše namere, ali svakako može da se dešavaju zbog manjka političke volje, spremnosti na angažovanje, sposobnosti ili resursa.
I dok se vlasti pred biračima i međunarodnim organizacijama diče donetim reformskim zakonima, u praksi ponekad od njihovog slova ne ostane mnogo. Bojazan da se tako nešto može dogoditi sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama zato nije mala.
Faza primene zakona je “rizična” iz sledećih razloga: da bi organi vlasti mogli da u praksi omoguće pristup informacijama treba da unaprede svoj sistem vođenja dokumentacije, osmisle kako će građanima omogućiti uvid u dokumente a da to ne naruši njihov redovan rad, pripreme informatore o vrstama informacija koje poseduju, odrede prave osobe za postupanje po zahtevima.
Sa pravom se tvrdi da “postojanje prava na pristup informacijama nema mnogo smisla ukoliko su arhive u haosu i nepouzdane”. Naravno, edukacija u okviru samih organa vlasti o novim obavezama koje imaju dolazi na prvo mesto, kako se ne bi dešavali slučajevi poput onog iz Albanije (koja ima veoma dobro ocenjen Zakon o slobodnom pristupu informacijama), gde su aktivisti nevladinih organizacija ponekad dolazili u situaciju da službenik od koga traže informaciju uopšte ne zna da taj zakon postoji.
Da bi se građani upoznali sa pravima koja im Zakon donosi, i ohrabrili se da ih koriste (kako bi lakše došli do istine) trebalo bi sprovesti opsežnu kampanju. U Rumuniji je na primer, Zakon nakon usvajanja bio veoma retko korišćen, sve dok resorno ministarstvo nije zajedno sa nevladinim organizacijama, sprovelo odgovarajuću kampanju.
Da bi se zakon sproveo u delo potrebno je obezbediti dodatna sredstva iz budžeta – ne samo za novoustanovljenu instituciju Poverenika i njegovu službu, već i za postupanje po zahtevima u organima vlasti, objavljivanje informatora i slično. Budući da do usvajanja Zakona dolazi u momentu kada je već pripremljen budžet za 2005, veliko je pitanje da li su, i u kojoj meri, nove obaveze budžetskih korisnika bile uzete u obzir pri pravljenju proračuna.
Značajnu ulogu u primeni novog zakona igraće prvi Poverenik za pristup informacijama, od čijeg autoriteta, stručnosti i vizije će u mnogome zavisiti dometi zakona u budućnosti.
Iskustva Slovenije i BiH ukazuju da ova ličnost daje snažan lični pečat načinu na koji se zakon sprovodi. Preduslov za uspeh “misije” Poverenika je njegova ili njena politička nespornost – politička pristrasnost, ili osporavanje nepristrasnosti od neke značajne političke stranke mogu da ugroze čitav koncept. Ne treba ni pominjati koliko će biti teško pronaći takvu ličnost, s obzirom na politizovanost celokupnog javnog života Srbije u poslednjih 15 godina.
Iz ovog kratkog pregleda se mogu naslutiti neke od teškoća. Postojanje tih teškoća, međutim, nikako ne bi trebalo da bude izgovor da se od sprovođenja Zakona odustane, zato što je potencijalni dobitak u slučaju da njegovi ciljevi budu ostvareni nemerljivo veći. Naprotiv, svest o problemima koji se mogu javiti je preduslov da se oni reše u korist javnog interesa, i podsticaj da svako od aktera (organi vlasti, političke stranke, novinari, preduzeća, nevladine organizacije…) prepozna svoju ulogu na tom važnom poslu.
Nemanja Nenadić
Član Izvršnog odbora organizacije
Transparentnost – Srbija
zadužen za pravna i pitanja
antikorupcijske politike
