24. Oct 2004
Zakon koji će vlast ogoliti pred javnošću ali i zaštititi od medija, u utorak bi trebalo da uđe u skupštinsku proceduru. Reč je o Nacrtu zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, trećem u nizu reformskih zakona koji se direktno tiče medija. O tome kako je pisan i kome će najviše poslužiti, za “Dnevnik” govori novinar i pravnik Dragiša Stanković.
– Ovaj Nacrt liči na lavirint iz kojeg će izlaz pronaći samo najuporniji i najprofesionalniji novinari i mediji. Građanima preostaje da veruju da će novinari to moći da urade – tvrdi Stanković.
Po njegovim rečima ima nekoliko nedostataka koji dovode u pitanje samu suštinu zakona. Ono što učesnici javne rasprave, među kojima je i naš sagovornik, nisu uspeli da urade, jeste da organe vlasti obavežu da novinarima dozvole prisustvo sednicama. Ovaj zahtev nisu hteli da prihvate ni sadašnji ni prethodni predlagači.
Iako nigde u zakonu ne stoji da je prisustvovanje sednicama zabranjeno, novinari se sećaju primera iz ne tako daleke prošlosti kada je lokalna uprava u Novom Sadu pre četiri godine sedmoj sili zabranila da prisustvuje radu gradske vlade. Peticija koju je tada potpisala većina gradskih medija nije mogla da odobrovolji dojučerašnje gradske oce.
Pošto zalaganja nevladinih i novinarskih organizacija, OEBS-a, kao ni preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope nisu ubedile predlagača da ovu odredbu uvrsti u nacrt zakona novinarima, i dalje predstoje iste bitke.
– Zalagali smo se i da zaposleni u državnim organima ne snose odgovornost ukoliko novinarima ili građanima daju neku informaciju mimo utvrđene procedure (ukoliko nije reč o državnoj ili kakvoj drugoj tajni). Međutim, odgovor koji smo dobili od predlagača bio je “da se zbog toga nikome neće ništa desiti” – kaže Stanković, i objašnjava da je ovakav odgovor u neku ruku zamena teza, jer zbog izdavanja informacija niko, pa ni zakon, ne štiti zaposlenog pred nadređenim. Takve situacije neminovno dovode do toga da se u ustanovama minimizira broj zaposlenih koji smeju da se obraćaju javnosti, što novinare stavlja u nezavidan položaj jer im umanjuje šanse da dođu do informacije.
U vreme javne rasprave veliki broj zamerki ticao se i rokova za dobijanje informacije. Po rečima Stankovića zakonski rok od 15 dana može da zadovolji samo istraživačko i dokumentarističko novinarstvo.
– Za dnevno novinarstvo takav rok je poguban. Potpuno je besmisleno da se na informaciju čeka do 15 dana. Ako vi treba da obavestite svoje gledaoce, čitaoce o nečemu bitnom, a pri tom morate da čekate 15 dana, ta informacija gubi svaku vrednost – ocenjuje naš sagovornik i pita se kako će ubuduće izgledati konferencije za novinare.
– Pošto osoba zadužena za odnose s javnošću, na stranačkoj ili nekoj drugoj konferenciji za novinare iznese sve što želi, a novinari joj se radi pojašnjenja obrate s pitanjima, ona ima puno pravo da kaže “izvolite napišite zahtev i roku od 15 dana dobićete odgovor”. Zato smatram da je ovakav predlog rešenja još uvek velika zaštita vlasti i državnih organa – kaže Stanković.
Ukoliko državni organ ne želi blagovremeno da prosledi informaciju, novinar može korišćenjem člana 11 da pribegne lukavstvu, namernim objavljivanjem pogrešne informacije. U tom slučaju, tvrdi Stanković, izvor će se javiti da demantuje netačne tvrdnje, a novinar će dobiti ono što je želeo.
Zakonom nije, a trebalo je da bude, definisan termin “zloupotreba informacije”. U članu 13 piše: “Organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja, ako tražilac zloupotrebljava ta prava”. Nameće se pitanje da li nadležni organi ovaj član mogu da tumače u svoju korist te da, kada im to ne odgovara, zahtev za informacijom protumače kao zloupotrebu. Po rečima Stankovića, reč je o veoma ozbiljnoj manjkavosti zakona.
– Ovaj tekst zakona je jedan od najznačajnijih u oblasti informisanja. Za našu zemlju je izuzetno bitan, jer nijedan sistem vladavine ne može se nazvati demokratskim ako ne obezbedi pravo na pristup informacijama koje poseduju državni organi. To je alfa i omega dobre, odgovorne vladavine i uređene pravne države. Građani imaju pravo da znaju ko i kako u njihovo ime odlučuje. On je s jedne strane i antikorupcijski jer ima mehanizme da kontroliše sukob javnog i privatnog interesa. Međutim, njegova osnova uloga je da novinarima i građanima omogući uvid u rad državnih organa i službi. Da li su predlagači i pisci predloga zakona uspeli u tome, pokazaće praksa – zaključuje Stanković.
Dok se formiraju institucije poverenika, stručne službe, imenuju zamenici i pomoćnici – biće potrebno najmanje godinu dana. U normalnim i uređenim pravnim državama taj proces ne bi smeo da traje duže od tri meseca, ali ja sumnjam da će i godinu dana biti dovoljno da sve ovo što je Nacrtom zakona predviđeno, profunkcioniše u praksi – kaže on.
Izbor poverenika nije transparentan
Kako bi se građanima omogućilo da dođu do željenih informacija, Nacrtom zakona o slobodnom pristupu informacija ustanovljava se poverenik za informacije od javnog značaja kao samostalni državni organ, kojeg bira Skupština republike Srbije. Bira se na period od sedam godina i ne može da bude zaposlen u drugom državnom organu ili političkoj stranci. Međutim, po rečima Dragiša Stankovića, izbor poverenika nije transparentan i može da bude plod međustranačkog dogovora.
