Tribina 5, KO JE OVDE SATANISTA?

Filip David, književnik,

Nadežda Gace, predsednica NUNS-a,

Aleksandar Popov, Centar za regionalizam,

Mileta Prodanović, likovni umetnik i književnik,

Velljko Samolov, novinar,

Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine

Tribinu počinjemo sa gorkim ukusom najnovijeg događaja, zabrane pozorišne predstave u Novom Sadu, zabrane koju je izdejstvovao episkom bački Irinej. On je osim toga napisao jedno nadugačko pismo u kojem objašnjava svoj postupak i iznosi čitav niz optužbi protiv medija i ateista. Kakav je vaš stav, Filipe, o ovom događaju?

Strašno je to što šira javnost nije reagovala na ovaj događaj. Moram da pohvalim Nezavisno društvo novinara Vojvodine koje je napisalo veom dobro i oštro saopštenje povodom zabrane pozorišne predstave. U tom saopštenju se nalazi ključna rečenica, koja zapravo objašnjava poptuni apsurd ovoga što je Irinej učinio, a to je da se crkva apsolutno nije nijednom rečenicom ogradila od onog skandaloznog snimka kada onaj pop blagosilja “Škorpione” koji polaze da likvidiraju neke zarobljenike – znamo šta se sve tu dogodilo – crkva apsolutno se nije od toga ogradila. A ovo saopštenje Irinejevo prosto me čak iznenadilo – moglo se očekivati, zna se koliki je danas uticaj crkve na naš sveukupni društveni život, politički život – mogla se i očekivati neka takva reakcija, ali ono je toliko žestoko da, recimo da se smesti negde u 15-16. vek, u vreme inkvizicije, ono apsolutno deluje u tom nekom smislu, ima otprilike taj neki naboj, prosto meni neverovatan, kao da su strahovito ljuti da ovde ima i takvih trupa koje, šta ja znam, izvode takvu vrstu hepeninga, takvu vrstu predstave. Ja ne znam kakva je predstava, ali kakva je da je! Apsolutno to nije bitno! Poptuno je neshvatljivo, a mislim da u svakoj normalnoj zemlji i nedopustivo, da crkva na taj način reaguje i da policija na intervenciju crkve tako brzo, ovaj, odstrani učesnike i od toga napravi jednu vrstu kulturnog skandala.

Ono što mene takođe iznenađuje, i to u negativnom smislu, je da, bar do sada (ne znam kako će biti sutra, prekosutra…ne očekujem previše), reakcija javnosti gotovo nikakvih da nema, a to samo potvrđuje jednu staru činjenicu u koju smo se mogli uveriti još od vremena Miloševića, od početka 90-ih, a to je da mi nemamo javno mnjenje – javno mnjenje koje bi reagovalo, udruženja umetnička koja bi reagovala, pozorišta koja bi reagovala. Bilo bi normalno osuditi jedan takav gest, koji je opasan kao presedan, jer može postati primer za slične stvari, da će se događati i u Beogradu i u bilo kom drugom mestu (svako mesto može da se proglasi svetim, da tu neki istorijski ima značaj, crkveni ima značaj, i da se potpuno zabrani nastup nekih umetničkih grupa, udruženja i tako dalje…). Ne shvata se, jednostavno, opasnost koja iz toga može proizići i, ako se na vreme ne reaguje, ako nema neke, ono, da kažem sad jednu frazu, šire društvene reakcije i tako dalje – otprilike mislim da shvatate šta pod tim želim da kažem – znači, ako nema jednog opšteg reagovanja, onda stvar postaje zaista opasna i mi, znači, vidimo da javnog mnjenja nema, reakcije su mlake; jedino ovo saopštenje Nezavisnog društva novinara koje je sasvim dobro, sasvim korektno, ali ono treba da bude poziv svima ostalima da reaguju. Ali to znači da zapravo – pazite, onaj ko prati naš politički život, ko prati naš društveni život, kulturni život, on vidi da je dominantan jedan kulturni model, a kad kažem kulturni model, to ne mislim samo na kulturu u užem smislu, mislim na ukupni način mišljenja, onako kako je to Goldhagen u svojoj knjizi «Dobrovoljni Hitlerovi dželat»i definisao, znači ukupni način mišljenja – on vidi da je na vlasti, i sa obaranjem Miloševića i dolaskom Koštunice, dolaskom ove koalicije koja je sad na vlasti, jedan kulturni model koji zapravo znači pobedu onih snaga koje su se pokazale prvi put na mitinzima negde početkom 90-ih. Sada je to autentična situacija – da mi imamo vlast onih ljudi koji su pokrenuli mitinge. Oni su Miloševića iskoristili na neki način i dali mu u ruke jedan…rekli su – evo budi na vlasti – a njemu je samo do vlasti i bilo stalo – ti ćeš nama služiti i mi tebi – i tako dalje. Posle se i taj savez znamo kako završio…

Crkva ima preveliku uticaj u društvu, to moram odmah da kažem, i često na ovakvim skupovima ja ističem kao jedan od dokaza to da je danas ta duhovna vertikala Nikolaj Velimirović, a svako ko je ozbiljno čitao, evo samo knjigu Kroz tamnički prozor, da ne govorimo o celokupnim njegovim delima, može da vidi šta je to – to je anti… to je protiv kulture, protiv civilizacije i protiv tolerancije. To su, znači, osnovni neki stubovi na kojima se zasniva neko uverenje ovih popova koji danas vode SPC. I ovo je samo jedan elemenat tog ukupnog mišljenja, ali jedan vrlo, vrlo opasan trenutak u kojem živimo. Da bih samo ilustrovao u ovom nekom svom kratkom uvodnom izlaganju, šta zapravo tu mislim – mislim da se na nekim primerima malo šire može pokazati koliko smo postali nesvesni, zapravo, situacije u kojoj živimo, i okruženja, našeg odnosa sa susedima i tako dalje. Jedan, evo ovako – može neko misliti da su to bezazleni primeri, ali ja mislim da apsolutno nisu – ako pratite sport, pojava reprezentacije Srbije u novim dresovima i tako dalje, čak na jednom sajtu koji ja cenim, volim, jedan radio u koji sam uvek imao poverenja, prvi je nazvao našu reprezenatciju “Beli orlovi”. I vidim da je to prihvaćeno sad, to se polako širi, naši “Beli orlovi” i tako dalje. Kao što su ono govorili nekad: “Plavi, plavi”, sad su to “Beli orlovi”. Kao da se ne zna šta “Beli orlovi” znače! U Hagu su se više puta pominjali “Beli orlovi” u vezi sa Bokanom, sa zločinima koji su izvršeni, i mi se sada ponosimo time što su to “Beli orlovi”. Ili, recimo, himna – o tome nije bilo ozbiljnog razgovora u jednoj multietničkoj sredini. Srbija je, pre sveg ovog rasula, imala 33% stanovništva koje nije etnički srpskog porekla. I suludo je bilo onda praviti etničke države, i da Srbija bude ta koja će pokrenuti pravljenje etničkih država! I naravno da se završilo ovako kako se završilo. I posle toga još uvek u Srbiji ima oko tridesetak procenata nesrpskog stanovništva, etniči nesrpskog, a to su građani Srbije. I sad vi imate himnu, šest-sedam strofa, u kojoj se 17-18 puta pominje Srbi, srpski rod, srpske zemlje, srpska slava, kao da bar u jednoj strofi, u jednoj rečenici nije moglo da se kaže “svi oni koji žive u Srbiji”! Mogla se ta pesma i prepevati, ako je nekom bilo stalo do melodije. I, ako su već izvršene neke izmene, pa je umesto “srpskog kralja” stavljeno “srpske zemlje”, onda se moglo bar nešto, jedan deo te himne posvetiti onima koji nisu etnički Srbi, da se ljudi osete da su građani ove zemlje. Mogu misliti kako će se jedan Mađar, Slovak ili ne znam ko osećati ako postigne neki uspeh, ako na nekoj olimpijadi osvoji prvo mesto, i peva se ta himna sa tom vrstom poruke koja je apsolutno poruka netolerancije. To je poruka netolerancije! Ja sam se, moram priznati, ježio i kad sam tu himnu slušao i na mitinzima srpske opozicije za vreme Miloševića, i mislio sam da je to neka vrasta protesta protiv komunizma i protiv ne znam čega – ajde sada da mi njima pokažemo da imamo jednu staru himnu. Umesto da se prihvati himna, izvanredna i lepo napisana, “Vostani Serbie”, koja je u svakom pogledu, mislim, primerena, zadovoljavajuća; da ne govorim o muzičkoj strani, tekst je pisao Dositej Obradović, mogao se malo prilagoditi i svi bi bili zadovoljni.

E, samo na ta dva primera se sve može videti, i sad dodajte i ovo što se desilo, i složite jednu sliku o stanju u Srbiji u ovom trenutku na tom planu tzv. kulturnog dela, a to određuje sve – to određuje našu politiku, to određuje naš odnos sa svetom, to određuje naš odnos sa susedima. Ne znam kako će u Hrvatskoj dočekati “Bele orlove”! Kao kad bismo mi ovde dočekivali ustaše! Pa znate oko Gurovića, košarkaša, koliko je gužve bilo, s pravom čak mislim, jer je imao Dražu istetoviranog na mišici.

Znači, jedna nebriga o situaciji u kojoj se nalazimo, ali mnogo više od nebrige, ono što mene brine, kažem, čini mi se da je to jedan dosledna politika koja odgovara kulturnom modelu koji je ovde prihvaćen, a taj kulturni model niti ne doneo dobra u prošlosti, niti može doneti dobra nekog u budućnosti. I dok god mi to ne shvatimo, i ova farsa sa Mladićem, i ovo sve što se događa oko Haga, i sve ovo drugo – evo vidim sada i oko Kosova počinju opet da komplikuju stvari, Ahtisarija optužuju za nesaradnju, da je on rekao ovo-ono, znači pripremaju se da izađu iz tih pregovora, i opet hoće, traže neku vrstu izolacije. A to su sve stvari međusobno povezane. Prema tome, evo tom rečenicom bih i zaključio, ova stvar je vrlo ozbiljna, ovo što se dogodilo ovde u Novom Sadu sa zabranom te predstave, sa tim skandalom, i još više zabrinjavajuće je to što su reakcije tako mlake da ih skoro gotovo i nema.

Hvala. Nadežda, kada su u pitanju mediji, da li je tu uopšte bilo bitnijeg osvrta na ovaj najnoviji skandal u glavnom gradu, kako se to obično kaže, multietničke i multikulturalne Vojvodine?Hvala. Nadežda, kada su u pitanju mediji, da li je tu uopšte bilo bitnijeg osvrta na ovaj najnoviji skandal u glavnom gradu, kako se to obično kaže, multietničke i multikulturalne Vojvodine?

Pa, nažalost, ja moram da kažem da nije bilo, i prosto, ako mi dozvolite da pričam malo opširnije u ovom prvom delu – posle ću se vratiti na medije – pre jedno pet-šest godina izašla je jedna jako dobra knjiga koja se zove «Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj», doživela je još jedno izdanje; napisao je jedan sociolog, Milorad Tomanić, i vrednost te knjige se sastoji u tome što je gospodin Tomanić sedeo godinama u biblioteci pravoslavne crkve i, analizirao, zapravo, samo slagao sve ono što je pravoslavna crkva već početkom 80-ih godina počela da emituje i da piše u stilu prava na slobodu pravoslavne crkve koja je pod režimom Josipa Broza Tita bila potisnuta, nije imala pravo na mišljenje, što naravno nije bilo tačno, ali nećemo se vraćati toliko godina unazad. I, sve ono što sad vidimo kao pojavni oblik što pravoslavna ckva radi, zapravo je strašno duboko fundirana priča, i ona ima svoj pedigre u trajanju od 20 godina i, prosto, u toj knjizi, gospodin Tomanić je pokazao opasnost ideje tri slova A a to je – Amfilohije, Atanasije i Artemije, koji su bili glavni pisci u pravoslavnim časopisima koji su tada, 80-ih i 90-ih godina izlazili, i prosto se dogodila jedna vrlo ozbiljna stvar koja je uvek takva da ideja nadvlada one koji misle da će je kontrolisati. Slobodan Milošević je bio duboko uveren da će se on poslužiti pravoslavnom crkvom onoliko koliko njemu bude odgovaralo i da mu treba, tako, zbog naroda, zbog opšte priče, a da će potom on nju da stavi pod kontrolu. To se nije dogodilo, i danas, ovo što se desilo u Novom Sadu je posledica, zapravo, vrlo dubokih i ozbiljnih priprema u pravoslavnoj crkvi, svega onoga što oni rade. Naravno, Irinej i drugi u pravoslavnoj crkvi su poprilično mračno raspoloženi i predstavljaju jednu duboku, mračnu ideologiju koja je opasna i za Srbe, a da o manjinama i pravima manjina i ne govrimo.

Sad, dok je govrio Filip David, ja sam se setila jedne sjajne rečenice Ive Andrića; kada je bio konzul u Italiji, onda je on opisivao kako je nastao fašizam, i rekao je – pa tako, ulicom krene dva-tri čoveka koji se obuku u crno, a onda – kaže – fini ljudi zatvaraju prozore i misle kao, to će oni samo proći, razbiće nekolicinu prozora, ili flaša, ili se napiti u kafani, neće oni nadvladati u Italiji. Nažalost, nadvladali su, i ja se bojim, kada govorimo o temi pravo na različitost, da ona danas u Srbiji je veoma, onako poput priče, možda neko svetlo na kraju tunela. Postoje neke nevladine organizacije i udruženja koja se time bave i koje o tome govore, ali to ne može da bude pitanje – naravno da treba da postoje udruženja, i naravno da je divno da je Nezavisno društvo novinara Vojvodine na to reagovalo – ali pitanje prava na različitosi je uvek pitanje vlasti, odnosno, sistema i društva u kome mi živimo. Dakle, mi se ovog trenutka nalazimo u situaciji u kojoj ne možemo računati da imamo vlast koja o tome vodi računa. Naprotiv, mislim da podržava, svojim odlukama, sve ono što nosi predznak negativizma u srpskom društvu.

Sada ću preći na medije. Mediji se nalaze u vrlo lošoj situaciji u Srbiji, bez obzira što posle 5. oktobra se verovalo da su osvojene mnoge slobode i da će nam biti mnogo bolje. Vi danas u Srbiji imate preko 1000 radija, 250 televizijskih stanica, dnevno izlazi blizu 20 dnevnih listova, 250 nedeljnika, i sad, kad ih sve stavite na jednu gomilu, što smo mi u NUNS-u radili – ja lično radila i ranije, a sad, otkako sam na ovoj funkciji, zajedno sa članovima Izvršnog odbora to gledam – vi, u stvari vidite da imate novine iz kojih, prosto se vidi ili stav vlade ili stav krupnog kapitala, moćnika, privrednika koji su se obogatili, naravno, na privilegijama koje su imali u vreme Slobodana Miloševića, u vreme tog zločinačkog režima (to ne mogu nikad da propustim a da ne naglasim to “zločinačkog”), i prosto je situacija u medijima dosta složena. Kolega iz Bete mi je, glavni i odgovorni urednik iz Bete mi je prekjuče rekao da su prošle nedelje njegovi novinari deset dana istraživali ko su monopolisti u Srbiji, a pre svega vezano – što bi ljude iz Vojvodine jako interesovalo – pitanje hrane, zašto sad ne padaju cene proizvoda poljoprivrednih kada je došlo do jačanja dinara i slabljenja eura. I naravno, kao i svaka agencija, Beta to revnosno emituje svim novinama koje postoje u Srbiji, ne znam koliko ih ima, i sa žaljenjem je konstatovao da, zapravo, nikom nije stalo da prenese veoma ozbiljne analitičke tekstove koji su vezani za ekonomsku situaciju u Srbiji. Zašto? Zato što, naravno, gospodin Mišković je jedan od glavnih, omiljenih bossova u Srbiji, koji stoji sa strane i vuče konce. Ja u šali nekad kažem – u Beogradu postoji jedan kuća u kojoj je osnovano Udruženje privrednika «33», i sad razmišljaju da li će ih primiti još 23 pa da ih bude 56 – tu je Mišković, tu je Danko Đunić, tu je Beko, tu su sva imena koja mi poznajemo proteklih dvadesetak godina, i ja sam uverena da se zakoni pišu po njihovoj volji a ne onako kako bi odgovaralo građanima Srbije. Hoću reći da je vlada u rukama njihovim, onda oni određuju pravila igre u srpskom društvu. I sad, kad imate takvu situaciju u privredi, koja se naravno reflektira na medije – zašto kolege u drugim novinama (ponoviću, između 15 i 18 ima, zavisi kako neke gledate), zašto glavni i odgovorni urednici neće to da prenesu? Iz prostog razloga što su dovedeni u situaciju da im je trenutno mnogo bitnije da li će Mišković ili neko od ovih drugih, da ih sad ne nabrajam, dati reklamu, da li će proći neki projekat ili neka unutrašnja saradnja. Znači vi ste vezani – naravno, ne pravdam tu situaciju i stalno ponavljam da zaista tržište ne bi smelo da bude nevidljiva ruka slobode medija, ali nažalost u Srbiji ona danas jeste.

A što se tiče prava na različitosti, ja mislim (bez obzira što će možda neki reći da sam komunjara, što mi neće smetati), mislim da je nizak stepen dostignutih prava kada su u pitanju prava na različitost, ne samo etnička, nacionalna i ostalo, nego postoje i grupe u društvu koje su marginalizovane, a koje takođe imaju pravo. Ja uveče, kad sam poprilično neraspoložena, kliknem neki od sajtova koji postoje u Evropi, i onda vidim kako se ljudi bore. Ne morate vi biti ni gay ni pripadnik nečeg drugog što nije uobičajeno, ali ljudi koji žele da im pomognu aktivno učestvuju u ostvarivanju njihovih prava. To ne postoji u Srbiji, i mislim da je Srbija danas onako poprilično zatvorena, pre svega politikom vlastodržaca, a sve što se dešava na političkom planu je toliko muljavo da taj mutljag ponekad i fizički osetim na sopstvenoj koži.

Mileta, dok smo još kod ove teme – naravno, nećemo čitavu tribinu posvetiti njoj u svakom slučaju – ali mene isto tako zanima i vaše mišljenje – znači, kao čoveka koji je i pisac i slikar, dakle, koji je umetnik i koji slobodu verovatno ceni više od svega, kako reaguje na mogućnost da popovi zabranjuju predstave.

Danas je u dnevnom listu “Danas” postavljeno isto pitanje i nekoliko ličnosti je odgovorilo, između ostalih, i direktor jedne institucije koja je smeštena u ovoj kući, Muzeju savremene umetnosti. Mislim da je važno da je i civilna vlast u Novom Sadu, ko god da je, dala jedan vrlo uravnotežen – ja ne poznajem u kom je stanju Sekretarijat za kulturu ili član gradske vlade zadužen za kulturu – ali ono što je preneo “Danas” je nešto što bih potpisao. Znači, mi ipak moramo da podsetimo da mi živimo u jednom društvu gde su crkva i država razdvojene. E sad, ova vlada često to zaboravlja i naravno da crkva treba da bude jedan od mogućih stubova društva. Kad se ovo desilo, ja sam prvo razmišljao u kojim evropskim zemljama bi to isto moglo tako da se desi i, nažalost, mislim da postoji jedno pet-šest zemalja u Evropi u kojima bi to moglo da se desi; neke od njih jesu članice EU, neke su stare članice, neke nove. Recimo, ne bi moglo da se dogodi u Španiji, na primer, ali u Grčkoj bi, u Poljskoj bez ikakve sumnje, slutim i u Hrvatskoj. Vi se sećate da je i u Bosni i Hercegovini, recimo, bio progonjen Deda Mraz, tako da to me ne čudi, čudi me nedostatak reakcija, s jedne strane, a s druge strane je ono što bi stvarno trebalo uputiti kao pitanje našoj crkvi, a bojim se za to nema dovoljno sposobnosti jer se uglavnom o toj materiji govori a ne poznaje se dovoljno tj. prosto nekako mislim da neko ko živi u kući od stakla ne bi trebalo da baca kamenje na tuđe kuće. Druga stvar je, opet jedna onako…ne kažem da se izražavam u poslovicama uvek – lanac je onoliko jak koliko je jaka najslabija karika. Mislim da bi se kritikovale pojave u društvu – mislim, i sama misija našeg Gospoda Isusa Hrista koja je sačuvana u pisanoj formi, ona nalaže, prvo, preispitivanje sebe pa onda drugog, tako da mislim da jedna karika koja nama tu nedostaje, i kod te crkve i kod mnogih drugih crkava, to je jedan potpuni nedostatak volje i sposobnosti da se analizira sopstveni profil, moral. Znači, kako da kažem, moj parohijski sveštenik bi bio izbačen sa posla da je izvršio opelo samoubici. To očigledno ne važi za vladike – vi se sećate da je Nikola Koljević neko ko je izvršio samoubistvo i njemu je činodejstvovalo nekoliko vladika na sahrani. Druga stvar, kaluđer koji bi u Vizantiji bio viđen da je uhvatio mač u ruke bio bi isteran iz manastira i lišen svešteničkog čina; zabeležen je slučaj da su, recimo, u 11. veku Saraceni napadali u Maloj Aziji, da je jedan kaluđer uzeo – nije upotrebio, uzeo je – mač i, kada je prošla opasnost od napada, bio je isteran iz manastira i raščinjen. Mi ovde imamo situaciju da se kaluđer fotografiše na tenku sa mašinkom i posle toga postaje vladika i član crkvene vlade. Tako da, mislim da je ostalo dosta nekih slučajeva i ja bih zaista voleo da crkva u svojim redovima nađe odgovore na ta pitanja, da ne pominjem i novije skandale koji su takođe imanentni ovom vremenu bilo da se dešavaju u Bostonu ili u Vranju, svejedno je. Ali, recimo, zastrašujuće je to koliko je crkva spremna da osudi seksualne manjine ili drugačije ponašanje a da istovremeno potpuno zažmuri na te pojave u sopstvenim redovima. Mislim, ona će tvrditi da ih nema. Nemam nikakav vrednosni stav, prosto mislim da je istorijski crkva bila u srednjem veku, i ranije, jedan ventil za jednu vrstu ponašanja koje nije bilo tolerisano na javnoj sceni. Ali, mislim, o tome treba progovoriti, licemerno je osuđivati druge a imati to u sopstvenim redovima, tako da je ono što ja čekam jedan ozbiljna samoanaliza te crkve. Ja ne mislim da su svi u toj crkvi na liniji pomenutoj, radikalne desnice i vladike Nikolaja, verujem da ima i nekih ljudi koji malo drugačije vide stvar ali prosto mislim da njihov glas se ne čuje. Prosto, ostaje nam da se borimo s tim kao što se bore i Poljaci, kao što se bore… To je zadatak te kritičke javnosti ali ona ovde faktički ne postoji od…pa nije nikad ni postojala u ozbiljnom smislu. Njen nedostatak najviše – meni je to sve nedostajalo najviše 90/91. kad je postojao “Beogradski krug” i kad je 50 istih ljudi se sretalo onako u potpunom očaju; mislim, što je najgore, to su sve ljudi koji tu sede, ništa se tu nije promenilo. Otprilike, kad su se palile sveće ispred Miloševićeve kancelarije tačno se znalo ko će doći tih dana. S jedne strane je nas pogađalo da čujemo, recimo, ljude u Dubrovniku koji su bili pod bombama, koji kažu – “Vi niste rekli ništa”. Ja sam se trudio da budem ja bar tu, ili tih 50 ljudi – sad, da li je to nešto ili ništa, informacije nisu ni toliko kružile. Ja mislim da je neko kritičko javno mnjenje počelo da se stvara posle promene u vreme vlade Zorana Đinđića. Možda čak i malo stihijno je počelo da se pojavljuje tada: mislim da su kritike koje su upućivane Zoranu Đinđiću iz tih tzv. “naših krugova” bile vrlo često tvrde i neodmerene i to je kasnije postalo jasno kada je ta ista sila koja je sad na vlasti i koja je bila na vlasti, koja je prosto ukinula tu alternativu, na najbrutalniji način.

Saša, da se manemo malo Irineja pa da idemo na jednu drugu vrstu predrasude koja je možda i kamen temeljac svih ostalih predrasuda u Srbiji, a to je taj fatalni odnos prema Kosovu, dakle, i jedna već evo mesecima, farsa politička zvaničnog Beograda koji uporno priča “život damo Kosovo ne damo”; i dalje smo, u prilici da čitamo isključivo o negativnim stvarima koje se dešavaju na Kosovu, i dalje vrede ti stereotipi da su Albanci, praktično, poluljudi s kojima se ne može razgovarati itd. Ti si čovek koji već godinama, kao jedan od retkih i u ovom našem nevladinom sektoru, pokušava da napravi kakav-takav most prema Prištini i prema Kosovu, i prema Albancima, na kraju krajeva. Koliko je taj stereotip recimo od ovoga 5. oktobra i tih tzv. demokratskih promena – da li je oslabio ili je, po tvom mišljenju možda ojačao, ili je tako gde je i bio u vreme Miloševića.

Pa, evo da kažem jedna kvalitativna razlika i najuočljivija razlika u celoj ovoj priči je što se u našoj štampi, sem povemeno baš u žutoj štampi, sve manje koristi izraz Šiptari koji je za same Albance na Kosovu uvredljiv. To je jedna od promena. Inače, kada je reč o informisanju i uzajamnom upoznavanju situacije na Kosovu sa naše strane, putem naših medija, ili upoznavanje Albanaca na Kosovu ili građana Kosova o zbivanju ovde, ja mislim da je to tačno na onom nivou koji si ti rekao, na nivou crne hronike. Tu, nažalost, imamo i nešto što je inercija i kod nekih dobronamernih medija i ljudi iz vaše branše, ali ima i nešto što je osmišljena politika. Kad sam rekao da ima inercije, nažalost evo, naši listovi skoro svi imaju deo posvećen Kosovu u vidu crne hronike. Kao što imamo crnu hroniku za saobraćajke, ubistva koja se dešavaju u Srbijii i ne znam šta drugo, tako imamo rubriku o Kosovu koja je, skoro cela, crna hronika. To je i u listu “Danas” koji mi svi čitamo, ni tamo mi nemamo drugih informacija nažalost, sem sporadično. Mi nemamo informacije o tome, na primer, šta se daje u prištinskom pozorištu,znači, nešto što razgaljuje, što doprinosi afirmaciji promocije različitosti. Nemamo informacije o tome, ne znam, kako je u sportu tamo i tako dalje. Ali zato, uz tu crnu hroniku, imamo pojačavanje dezinformacija koje niko ne demantuje. Recimo, primer je bio – moj prijatelj Jovo Komšić je…zajedno smo tada bili na jednom skupu gde su baš bili mladi Albanci koji su prvi put došli u Srbiju, i tad se pojavila u našim novinama vest da je u studentskom domu u Prištini zaklan jedan mladić iz Sente. Posle se utrvrdilo da je taj mladić umro od srčanog udara – niko to kasnije nije dematnovao! E sad, pitamo se zašto je to tako. Ja mislim da i vladajućim garniturama i na Kosovu i vladajućoj garnituri ovde prija i mislim da odgovara da bude taj oštar rez – mi imamo i tu jezičku razliku koja je jš dodatni problem u odnosu na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu – odgovara im da se na toj liniji što više homogenizuje biračko telo, u stvari, građani bilo Kosova, bilo Srbije na liniji određivanja definitvnog statusa Kosova. Ako imamo u vidu ove sve traume koje su friško iza nas – to nije čak ni decenija od ’99. godine – onda vidimo da je to jedna tragična, zapravo, situacija. I onda nije ni čudo kad se dešavaju – ja sam bio prisutan kad je jedan moj prijatelj govorio o jednoj utakmici koja se dešavala na Kosovu – jedan iz te neke grupe je prokomentarisao: “Pa nemoj mi reći da i ONI igraju fubal!” Kao, oni se gađaju kokosovim orasima a ne igraju fudbal! Još gori je primer bio – Steva Nikšić je organizovao jedan kurs o regionalizmu u svom Centru za profesionalizaciju medija, i nama je to bilo veoma drago. Jova Komšić i ja smo bili i predavači tu, i bilo nam je drago što je ta tema pokrenuta; i ja sam tu imao priliku da predstavim neke naše projekte pa i projekt civilnog dijaloga koji je usmeren na povezivanje tih pokidanih veza, posebno civilnog društva, što je veoma tragična činjenica, između Kosova i Srbije, i onda sam govorio da su naše ciljne grupe mladi, mediji i žene, i onda je jedna novinarka, nažalost iz Novog Sada, rekla: “Ma daj, nemoj mi reći Saša da sad te Šiptarke, ne znam, tamo se bave tim nevladinim organizacijama!” E sad, šta treba da očekujete od običnog, bilo kog, građanina na ulici ako tako reaguje jedan novinarka. Ona treba da dođe na Kosovo (nije to ni tako teško), treba prošetati ulicama – ja sam pre tri dana bio tamo – ulicama Prištine u ove tople dane, i videćete da devojke ništa se ne razlikuju od devojaka u Novom Sadu, nose kratke majice da se vidi pupak, druže se po kafićima zajedno i tako dalje. Ja ne kažem da je to neka idilična situacija, ali nije takva kakva se stiče putem naših medija. Očito je problem i komunikacija putem medija a i nedostatak ukupne komunikacije. Nema nikakve normalizacije odnosa, da ne govorimo o toj, nešto već veoma visoko, promociji različitosti, bez komunikacije.

E sad, pogledajte kakva je situacija na Kosovu. Imamo tamo višestruke barijere koje se postavljaju sa raznih strana. Prvo, Srbi teško izlaze iz svojih enklava a da ne trpe neki rizik kad izađe iz enklave da bi se kretao Kosovom. Onda imate drugi stepen, to je da Albanci sa Kosova ne mogu ovamo a i u neke druge zemlje sa UNMIK-ovim dokumentima, a svi zajedno ne možemo da putujemo šengenskim zemljama. I sad, kako možete očekivati bilo kakvu normalizaciju odnosa u svemu tome? Mi smo, na neke mišiće, uspeli da izboksujemo, uz neke posebne papire i tako dalje, da mogu da dolaze ljudi sa UNMIK-ovim dokumentima, i to je onda pravi šok kad mladi Albanci prvi put dođu ovamo, onda ne znaju šta ih očekuje. I onda dolazi do ovoga o čemu mi pričamo, o afirmaciji promocije različitosti. Mi smo u tri-četiri navrata druženja mladih sa Kosova i odavde, uspeli da jednim autobusom prvi put dođu mladi Albanci i Srbi sa raznih strana – to je već velika stvar. Prvo druženje kad smo imali, pre nekih četiri godine na Paliću, prvo je bio jedan dugačak sto, i s jedne strane su bili ljudi sa Kosova a s druge strane su bili ljudi odavde; drugi dan su se već malo pomešali, a treći dan su mi zamerili što im nisam omogućio malo više slobodnog vremena da oni mogu da se više druže i da idu u kafiće i tako dalje. Dakle, to je način – komunikacija, druženje, kretanje – to je jedini način da se stvari prevazilaze, posebno u ovoj situaciji kad imamo ovu medijsku sliku kakva jeste. Ali kažem, neki faktori – ne neki nego mnogi – politički faktori svesno to čine da ne bi došlo do veće normalizacije odnosa, da bi oni bili vladari naših duša i da bi mogli da manipulišu ljudima.

Definitivno, ta jezička barijera je dodatna prepreka za normalizaciju. Kada je u pitanju dejtonski, sad već, četvorugao je l’, više nije trougao, kako tu stvari idu, s obzirom da ste tu isto vrlo anagažovani, i da svake godine… – prošle godine smo imali deset godina Srebrenice, ove godine oko “Oluje” i oko Atifa Dudakovića je bila priča. Čini se da se tu, pogotovo kad je Bosna i Hrecegovina u pitanju, uoči izbora, zapravo, ponavlja stara retorika i ponovo se taj ponor tri naroda u Bosni proširuje.

Mi smo, u okviru Igmanske inicijative, u junu ove godine imali promociju jednog istraživanja koje je naša partnerska organizacija, Forum demokratske alternative, iz Sarajeva sproveo o tome kakvu medijsku sliku stvaramo jedni o drugima, analizirajući glavne, najuticajnije dnevne listove i javne RTV servise u tri države. Monitoring je vršen tokom aprila i maja ove godine, i slika nije tako crna kao kada je reč o Kosovu, ali je isto veoma loša. Začudićete se ako vam kažem da je samo jedna jedina vest istovremeno, sa istim predzankom, obajvljena u u glavnim listovima i medijima u sve tri, sada već četiri države, a to je vest da se prostituke iz regiona spremaju da dočekaju jedan američki brod koji treba da se usidri u Splitu. To je, dakle, jedina vest koja je istovremeno objavljena i imala je isti predznak.

Što se tiče drugih tekstova, i dalje se nema analitičkih tekstova o susedima, uglavnom je reč o tekstovima sa negativnim predznakom, ne piše se, kao i kada je reč o Kosovu, ne piše se bar dovoljno o nekim normalnim stvarima koje život znače, sve je u koordinantnom sistemu još raspada nekadašnje zemlje a ne zajedničke evropske neke budućnosti. Najčešća i zajednička tema je Hag, ali sa različitim opet predzankom, jer se različito govori o onima koji se iz našeg naroda nalaze tamo, i iz tuđeg naroda. Nema, moglo bi se reći da nema zasad jezika mržnje, bar ne u ovim ozbiljnijim listovima koji su analizirani, ali se to nadomešćuje pristupom koji se daje u tekstovima. I onda sad, vidite, u ovom dejtosnkom trouglu, sad četvoruglu, sve ide po sistemu vruće-hladno i evo desi se da na jedanaestu godišnjicu “Oluje”, odjednom nam se vrati stari film. Pratili ste i naše medije, i medije u Bosni i u Hrvatskoj, odjednom se vratio stari način izveštavanja, pa čak i u dobroj meri stara retorika, a to je posledica što nismo u tom periodu, znači, od Dejtonskog sporazuma do sada, što nismo radili drugačije u medijima. Da smo više afirmisali neke stvari, ne bi se moglo, ne bi se desilo da ta jedna situacija može toliko da poremeti i medijski prostor ali i ukupni odnos između naših zemalja. Dakle, ja mislim da i sa takvom medijskom slikom jednih kod drugih nije ni čudo što, evo, ni 11 godina posle Dejtonskog sporazuma, stvari su veoma još rovite i, evo, u Bosni ćete od većine ljudi čuti – ako odu sutra stranci, mi se preksutra opet hvatamo za gušu.

Mi smo, u okviru Igmanske inicijative, u junu ove godine imali promociju jednog istraživanja koje je naša partnerska organizacija, Forum demokratske alternative, iz Sarajeva sproveo o tome kakvu medijsku sliku stvaramo jedni o drugima, analizirajući glavne, najuticajnije dnevne listove i javne RTV servise u tri države. Monitoring je vršen tokom aprila i maja ove godine, i slika nije tako crna kao kada je reč o Kosovu, ali je isto veoma loša. Začudićete se ako vam kažem da je samo jedna jedina vest istovremeno, sa istim predzankom, obajvljena u u glavnim listovima i medijima u sve tri, sada već četiri države, a to je vest da se prostituke iz regiona spremaju da dočekaju jedan američki brod koji treba da se usidri u Splitu. To je, dakle, jedina vest koja je istovremeno objavljena i imala je isti predznak.

Što se tiče drugih tekstova, i dalje se nema analitičkih tekstova o susedima, uglavnom je reč o tekstovima sa negativnim predznakom, ne piše se, kao i kada je reč o Kosovu, ne piše se bar dovoljno o nekim normalnim stvarima koje život znače, sve je u koordinantnom sistemu još raspada nekadašnje zemlje a ne zajedničke evropske neke budućnosti. Najčešća i zajednička tema je Hag, ali sa različitim opet predzankom, jer se različito govori o onima koji se iz našeg naroda nalaze tamo, i iz tuđeg naroda. Nema, moglo bi se reći da nema zasad jezika mržnje, bar ne u ovim ozbiljnijim listovima koji su analizirani, ali se to nadomešćuje pristupom koji se daje u tekstovima. I onda sad, vidite, u ovom dejtosnkom trouglu, sad četvoruglu, sve ide po sistemu vruće-hladno i evo desi se da na jedanaestu godišnjicu “Oluje”, odjednom nam se vrati stari film. Pratili ste i naše medije, i medije u Bosni i u Hrvatskoj, odjednom se vratio stari način izveštavanja, pa čak i u dobroj meri stara retorika, a to je posledica što nismo u tom periodu, znači, od Dejtonskog sporazuma do sada, što nismo radili drugačije u medijima. Da smo više afirmisali neke stvari, ne bi se moglo, ne bi se desilo da ta jedna situacija može toliko da poremeti i medijski prostor ali i ukupni odnos između naših zemalja. Dakle, ja mislim da i sa takvom medijskom slikom jednih kod drugih nije ni čudo što, evo, ni 11 godina posle Dejtonskog sporazuma, stvari su veoma još rovite i, evo, u Bosni ćete od većine ljudi čuti – ako odu sutra stranci, mi se preksutra opet hvatamo za gušu.

Veljko, da načnemo još jednu temu o kojoj smo mi često pričali. Reč je, dakle, o Javnom servisu Srbije i Javnom servisu Vojvodine koji su, barem formalno, zaživeli, registrovali su se kao takvi. Tijanić uveliko reklamira na svakih 15 minuta da je to Javni servis Srbije. Upravo taj Javni servis, kao institucija, bi trebalo da tretira, dakle, i ovo o čemu mi večeras pričamo, dakle, različitosti, i da bude upravo suprotan svemu onome što je bio taj zloglasni Miloševićev RTS. Po vašem mišljenju, kakvi su prvi koraci i ove porođajne muke?

Reći ću nešto i o tom Javnom servisu, ali prvo moram da kažem da sad više nisam siguran da li sam privilegovan, ili možda i nisam, što sam posle 11 godina došao ponovo ovamo. Pre mesec dana sam se vratio i to je možda zgodno mesto da se napravi jedna paralela – šta sam ostavio iza sebe i šta me je sačekalo. Dakle, ne bih da vam stajem na muku, ovako svima zajedno ali, ruku na srce, toliko mraka nisam očekivao. Znao sam vesti, ali ih nisam znao u ambijentu. Sada kad sam ih video, to je, onako, minut do 12. Moram ipak da pomenem nešto ovo oko crkve, samo jedan trenutak. Prestaće sigurno jednog dana potreba da se propagira život u blatu i u opancima. To će sigurno prestati, i to mora prestati, i doći će se, najverovatnije, na jedan potpuno drugi način razlišljanja o svemu tome, kao što se, na primer, desilo u Češkoj, sad pre nekoliko meseci, kada je jedan od biskupa se usudio da izađe i da kaže da treba podržati ono što je Vatikan rekao i da oko tih kondoma ne treba praviti, ovaj, veliku gružvu… to treba izbegavati jednostavno. I sad, crkva koja je ionako dosta kilava u Češkoj, posle samo sedam dana izgubila je još osam procenata onih koji je simpatišu. Dakle, moraš imati nekakav potpuno normalan, zdravorazumski odgovor na poptuno savremene teme koje ti se nude kao problem. Dakle, moraš ponuditi neko savremeno rešenje, ne možeš više nuditi iz 16. veka odgovore, nešto što više ne stoji.

Ali sad možemo tako da idemo ukrug. Za šta god se čovek uhvati, to otprilike nije ono što bi trebalo da bude. Javni servis – on se može nazvati i ne znam kako, ali to javni servis nije. To je i dalje partijska televizija. Ovaj, naravno, pošto je to sada vlast podeljena, onda dok namiriš svaku od tih partija…To izgleda sad kao nešto drugačije, pa ima malo više informacija, pa ima malo više vesti, što je tačno, ali zato oni koji bi mogli, eventualno, da budu kao nekakva opozicija, njih nema nigde. To je na toj ravni, što se vesti tiče. Što se tiče produkcije, ako je javni servis, on bi morao da ima najmanje 25–35% produkcije van televizije, dakle, produkcionih grupa koje donesu gotov proizvod i kažu – evo, to je to. E sad, u odnosu na kvalitet, odredi se gde će se, kad, šta i kako emitovati. Javni servis podrazumeva, između ostalog, strašno jak obrazovni program. Vi i dalje imate sve one “Kockice” i ne znam koga sve ne. To su sve repriza do reprize. Ja to nisam gledao godinama, zaista. Ja sam mislio to oni vrte za dijasporu nešto, neke stare emisije, pa sve nešto kao neki “Trezori” koji traju, ono, sat i po! Ne, to se i sada vrti ovde!Pa neke svadbe, nešto “48 sati”, ja sam mislio to oni opet podilaze nešto dijaspori pa nešto kao prave veselje. Ne, to se zaista vrti u elitno vreme! Trči se kao za nekim rejtingom, a zašto bi javni servis morao da trči za rejtingom, to mi nije jasno. Zašto bi on morao da trči za rejtingom? On treba da zarađuje, jer ako ga plaćamo svi, a plaćamo ga, onda on treba da nam da program koji mi očekujemo od tog servisa. I dakle, ne mora da bude komercijalan, ne mora da ide na tu trku – ne da ne mora, on ne može da trči tu trku sa komercijalnim stanicama, jednostavno ne može. Zašto mu promakne reklama za, ne znam, film, ovo ili ono, pre 11 uveče – ti očigledno vidiš da je to neki pornografski sadržaj, vidiš, a njemu ta reklama promakne pre 11, dakle, u vreme kad, recimo, potpuno se može očekivati da deca još nisu legla. Tu dakle nema veto, i dalje je partijska televizija kao što je i bila.

Sve zajedno, posle tih 11 godina provedenih vani, da kažem, stvarno u nekim stvarima vidim da je nešto krenulo. Ali, kad se postavi pitanje – nekad se to govorilo suživot – vi u stvari vidite da je štampa prepuna mržnje. Ja sam doneo večeras ovde, pošto nemam toliko dugi uvid i konstantan uvid o tome šta štampa štampa, pa sam doneo neke analize koje su rađene za NUNS o jeziku mržnje. Pravo da vam kažem, mene bi bilo sada sramota da pročitam tu analizu ovde, ne zato što nisam učestvovao u njenom radu nego zato što je to zaista – tekstovi su kao iz 91. godine. Ovo je dobro ako je Saša primetio da ima manje tih izraza “Šiptari” i šta ja znam, ali ujedno poptuno hladno ćemo preći i svi ćemo registrovati kao nešto najnormalnije ako piše “južna srpska pokrajina”, što takođe spada u nešto što je potpuno anahrono. Toga više nema, a to se i dalje podgreva, i to se napadno podgreva, i napadno se govori to, i napadno nam se kaže da će to tako biti…

Što se tiče građanskog društva, kada odem u Beograd, vidim da se malo-malo to nekakvo društvo gubi, nešto ga kao nema, pa je to spalo na recimo jedno 50-ak ljudi, otprilike. Pa onda čujem – aha, ovaj tužio onoga sudu a ovaj s onim više ne razgovara. Dakle nešto što je moglo da bude začetak nekakvog građanskog ne znam čega, kako god hoćete nazovite ga, nema ga, od “Beogradskog kruga” ga nema. Ostalo je nešto malo oko lista “Republika” koja jeste, znam… oni su zaista kao neka sekta sada. Ali to si zaista ljudi koji su potpuno časno ostali na onom što bi trebalo da postoji ovde, da postoji nešto što se zove građansko u Srbiji, inače ćemo opet da se vratimo u priče o tome kako je železnica uopšte došla u Srbiju. To je taj minut do 12.