24. Jul 2006
Kada je Savet Republičke radiodifuzne agencije objavio kojih šest televizija je dobilo dozvole za emitovanje programa na području Beograda, po čaršiji su počele da kolaju priče da su frekvencije zapravo deljene po političkom ključu.
Nezadovoljstvo takvim rešenjem među prvima izrazila je Demokratska stranka, posebno zato što se među vlasnicima beogradskih dozvola našla i TV Plus. Demokrate su zabrinute i zbog toga što je pre ove odluke nacionalnu radijsku frekvenciju dobio Radio Fokus koji, kako navode u saopštenju, „krši sve etičke kodekse”. Iza pomenutog radija i televizije Plus, u osnivanju, stoji kompanija „Interspid”, odnosno njen vlasnik Petar Komljenović.
Ako je o sadržaju i eventualnoj (ne)pristranosti budućeg TV kanala još preuranjeno suditi, profil radija koji se emituje na frekvenciji 98,8 već ima uočljive konture. Prilikom prijavljivanja na konkurs predstavnici te kuće su naglasili da je njihov program, pored ostalog, namenjen informacijama za vozače, da neće navijati ni za jednu političku opciju i da će nastojati da slušaoce privuku pre svega nepristrasnošću, a politike će biti onoliko koliko se mora. Koliki je taj neophodni minimum ne zna se, ali je očigledno da se bez politike ipak ne može. Čak ni leti, ni u dane vikenda.
Tokom subotnjeg prepodnevnog kontakt programa voditelj je pozivao slušaoce da iznesu svoje mišljenje o optužnici protiv lica koja su pomagala u sakrivanju Ratka Mladića. Da kojim slučajem ne bi promašili željeni smer, podseća ih da je ne samo nejasno šta su to skrivili jataci već da se ne zna ni koje je to krivično delo zapravo počinio sam Mladić. Odziv je bio za svaku pohvalu.
Iako po stažu mlad radio u kratkom roku ipak je izgleda stekao i zavidnu slušanost i vernu publiku. Jedna od učesnica subotnje debate (15. jul pre podne) navela je, recimo, da omiljenu stanicu ne propušta ni kada ide na groblje. I u takvim prilikama ova profesorka engleskog jezika sluša Radio Fokus uz pomoć mobilnog telefona, a inače je prijemnike u svim prostorijama u stanu podesila na „fokusirane frekvencije”.
Sem pohvala, slušaoci autorima programa postavljaju i pitanja, kao na primer, zašto – ako su srpski radio (radio na srpskom) – puštaju muziku Arsena Dedića kada u Hrvatskoj takav tretman nemaju srpski izvođači. Drugi slušalac uključenje je počeo direktno tražeći da mu voditelj kaže „kako se zove onaj tužilac”. Ovaj, prilično zatečen, pokušao je s pitanjima, da li je reč o republičkom ili nekom drugom, ali kako slušalac nije mogao da mu pomogne u prisećanju, na kraju je zaključio da je verovatno reč o onom specijalnom tužiocu što će eto „da hapsi i golubove pismonoše”. Uključuju se ratni veterani, ali i mladi koji nisu prošli kroz takva iskustva, ali im se dive. Ima, naravno, i nezadovoljnih generalnim razvojem stvari u zemlji pa poručuju „dok se ne digne kuka i motika – pa da jednom završimo s tim”, ne precizirajući ovaj naum do kraja.
I nedeljni prepodnevni termin zamišljen kao diskusija o zatrovanom paradajzu bio je prilika za iznošenje političkih stavova. Od politike se, ipak, ne može pobeći.
