Vrhunac sarkazma i prst u oko profesiji

Na vest da je Dragan Radević, glavni urednik Dnevnika u periodu od 1991. do 2000. godine, dobio nagradu Udruženja novinara SCG za životno delo, zaposleni u novosadskom Dnevniku juče su najoštrije protestujući izražavajući gnušanje povodom odluke Udruženja, taj gest ocenili kao “prst u oko profesiji”.
“Taj čin predstavlja vrhunac sarkazma i prst u oko profesiji, demokratiji i, ne na poslednjem mestu, svim žrtvama najmračnijeg perioda u istoriji ove zemlje”, navodi se u jučerašnjem protestu zaposlenih u novosadskom Dnevniku. Zaposleni u tom listu smatraju da se tom odlukom nastavlja amnestija kreatora i najprilježnijih poslušnika tog vremena i flagrantno falsifikuje istorija zemlje, što je, kako priznaju, i svojevrstan danak nespremnosti u branši da se suoči sa sopstvenim delom krivice za sve što je u Srbiji i van nje, a u ime njenih građana, činjeno u toj deceniji užasa. Redakcija Dnevnika je, kako se dalje navodi, nakon 5. oktobra 2000, uspela da povrati moralni integritet i poverenje čitalaca, ali se još nije oporavila od milionskog duga koji su za sobom – valjda kao “životno delo” – ostavili Dragan Radević i njegova ekipa, a prilozi za, nekoliko puta pranu, biografiju Dragana Radevića, sem pikanterija poput one da je među kolegama bio poznat kao “noga od stola” i kao potpisnik tekstova (u Politici i u Borbi) kojih su se stideli čak i njihovi pravi autori, sadrže i neke sasvim konkretne činjenice.
Branislava Opranović, urednik novosadske hronike u Dnevniku, jedna je od dvoje novinara koji su dali otkaz neposredno po dolasku Dragana Radevića u Dnevnik. Taj period, kako kaže za Danas, Dnevnik je bio najveći nosilac govora mržnje u Vojvodini.
– U Dnevniku nije smelo da bude ratova, iako su u Novi Sad dovožena deca u kovčezima. Pravile su se priče o dobrotvoru za dečju bolnicu iako je čovek, a to su tada svi znali, profitirao prodavajući puške po Slavoniji. Dopisivani su tekstovi novinara, a ispod mnogih su, kao autori, potpisivani ljudi koji to uopšte nisu pisali – seća se Opranović. Širenje govora mržnje, kako kaže, išlo je dotle da je, na primer, objavljena fotografija deteta u rovu kako bi se ilustrovao tekst da dete ne zna čiji vojnik treba da bude, da li da se okrene i puca na levo gde mu je majka Hrvatica ili na desno, gde je otac Srbin. Zaposleni u Dnevniku dobro se sećaju da je neposredno pred Božić na stranama Dnevnika osvanuo tekst pod naslovom “Vukovar gori kao božićna jelka”.
Suspenzije su, po sećanju Branislave Opranović, bili svakodnevni ritual u Dnevniku. Jedan od zanimljivih primera je objavljivanje teksta “Nenad Čanak briljirao”.
– I autor teksta i urednik su odmah sutradan suspendovani, a u stvari, tekst se odnosio na košarkaša Partizana koji je odlično odigrao utakmicu prethodne večeri – objašnjava Opranović. Tokom devedesetih u Dnevniku se Borba, koju je tada uređivao Staša Marinković, čitalo tajno, a kada je Radević, po svedočenju zaposlenih, shvatio da novinari u sredini raširenog Dnevnika čitaju Borbu, zabranio je unošenje lista u redakciju i ukinuo pretplatu.
Zbog brojnih malverzacija, protiv Dragana Radevića zaposleni su početkom devedesetih tužilaštvu podneli krivičnu prijavu. Nada Maksimović, novinar i urednik Dnevnika, dobila je otkaz 1993.godine. U razgovoru za Danas kaže da je sudski postupak protiv Radevića počeo da vodi sudija, Mađar, ali, s obzirom na to da je bio voljan da se pozabavi tim predmetom, postupak mu je oduzet. S druge strane, zajedno sa otpuštenim kolegama, Nada Maksimović je, odlukom Višeg suda, 1997. godine vraćena na posao, što je bilo veliko iznenađenje da je u Miloševićevo vreme, sudija imao hrabrosti da radi po zakonu.
– Dragan Radević je, dok je redakcija grcala u dugovima, a plate se svakodnevno drastično smanjivale, osnovao i sopstvenu “priručnu blagajnu” za honorare njemu lojalnih saradnika, od kojih su neki i članovi žirija koji su mu, eto, uzvratili nagradom za životno delo. O stanovima, automobilima i ostalim zloupotrebama položaja – kao folkloru tog vremena, ne vredi ni govoriti kada policija i tužilaštvo ćute – podsećaju danas zaposleni u Dnevniku. Posle perioda u kojem je u Dnevniku plata kasnila pet meseci, po rečima Opranović, u redakciju je bukvalno stigao džak para. Bilo je opšte poznato da je novac stizao iz raznih fondova Mihalja Kertesa, tadašnjeg direktora Carine, a na omotnicama štosova novčanica uvek je pisalo “brojala Mica”.
Zaposleni u Dnevniku podsećaju da je od 1991. do 2000. Radević “uspeo” da tiraž lista, sa više od 60.000 svede na svega 3.500 prodatih primeraka, u kojima su, kako se tada među Novosađanima govorilo, “jedino posmrtni oglasi bili tačni”. U tom periodu bez posla (na famoznom prinudnom odmoru) ostalo je 70 novinara, a dvadesetoro ih je otpušteno bez obrazloženja i – sudskom odlukom – dobilo odštetu. Samo u prvih šest meseci 2000, a kako bi za one koji su ga na to mesto postavili (SPS) lažirao tiraž, Dragan Radević je bacio 200 tona novinske hartije, što je proizvelo štetu od 200.000 nemačkih maraka. Pokretanjem specijalnog izdanja oksimoronskog naziva Nedeljnog Dnevnika, koji je imao 99 odsto remitende, načinjena šteta kući procenjena je na pola miliona maraka.
Pomoćnik glavnog urednika Dnevnika Miroslav Stajić za naš list podseća da je o Radevićevom poslovanju svojevremeno u Glasu objavio tekst u kome se navodi da se o svim posledicama upravljanja Dnevnikom saznalo tek nakon Radevićeve smene. Priručna blagajna, kako je zabeleženo, služila je za honorare izmišljenim autorima, a nagrada za izvesnog saradnika iz SAD, iznosila je i po 3.500 maraka.Takvih honora, po tvrdnjama “dnevnikovaca”, bilo je na stotine. U Stajićevom tekstu navodi se da se Radevićeva “nevinost” ogleda u bar dva otkupljena stana – jedan u Beogradu, a drugi u Novom Sadu. Nije tajna ni da se, dok se redakcija, na primer, opremala tepisima, uporedo opremala i poneka privatna kuća, kao i da su sa Radevićem nestali i svi Kertesovi pokloni redakciji – automobili, fotoaparati i druga oprema.
Đorđe Randelj, trenutno glavni urednik književnih izdanja u Dnevniku i prvi kolumnista tog lista, u razgovoru za Danas kaže da sebe smatra Radevićevom glavnom žrtvom.
– Zahvaljujem se Radeviću što je uticao na moj život. Danas sam autor 11 knjiga, od kojih je osam posvećeno Miri Marković i Slobodanu Miloševiću za koje nisam hteo da verujem da su najpametniji na svetu. Da nije Miloševića i njegovih malih sluga i čauša, kao što je Radević, danas ne bih bio pisac i to na puno lepih tema koje su mi oni ponudili – kaže Đorđe Randelj, jedan od otpuštenih novinara Dnevnika u vreme kada je na njegovom čelu bio Radević. Prisećajući se tog vremena, Randelj kaže da je sa 39 godina, u zenitu svog života ostao bez posla, na ulici. I tako, zahvaljujući Radeviću, proveo devet narednih godina.
– “Juče me zvao Sloba i rekao mi to i to…”, bio je glavni argument kojim je Radević svakog dana započinjao kolegijum – seća se Randelj koji je otkaz iz Dnevnika, uz obrazloženje da je narušavao ugled firme, dobio zbog toga što je u knjizi “Zapisi iz prizemlja” napisao “Radević je od mog Dnevnika napravio toliko bajate novine koje smrde naftalin, da narod na trafikama na kojima se Dnevnik prodaje, više ne kupuje ni prezervative”.
Dnevnikovci se sećaju da je Radević praktikovao da traži potpise zaposlenih na praznom listu papira, a šta je time “pravdao” i čemu je to služilo, nije poznato. Iza Radevića je ostalo mnogo nepoznanica s obzirom na to da je, kad je pobegao, uništio veliki deo Dnevnikove dokumentacije i arhive.

Rođendan kod Miloševića

Povodom 55. godišnjice postojanja Dnevnika delegaciju ovog dnevnika, koju je predvodio Radević, novembra 1997. godine, primio je i tadašnji jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević. Gosti su predsedniku uručili zlatnu plaketu, a Milošević je, uz čestitke, naglasio značaj Dnevnika u informativnom sistemu Srbije, posebno u višenacionalnoj Vojvodini. Milošević je naglasio da su odgovorni i objektivni mediji posebno važni u afirmaciji Jugoslavije kao nezavisne države slobodnih ljudi i otvorene prema svetu, razvoju i reformama. (Tanjug, 19. novembar 1997)